Zločin na Tulovim gredama

Početkom ove godine počeo sam intenzivnije raditi na novoj knjizi “Dosije Velebit”, u kojoj sam planirao da obradim zločine počinjene na ovoj planini u građanskom ratu devedesetih na osnovu podataka koje je prikupio “Veritas”.

Piše: Savo Štrbac

Prvi zločin na ovoj planini u tretiranom periodu je ubistvo civila Vasilja Gagića, Srbina iz obrovačkog Zelengrada koji se desio 31. oktobra 1991, o kojem sam pisao i na ovim stranicama. Medijski najeksponiraniji slučaj je ubistvo Luke Modrića iz Zatona Obrovačkog, koji se desio 18. decembra iste godine, za koji, zahvaljujući njegovom unuku Luki Modriću poznatom hrvatskom fudbaleru sa inernacionalnom karijerom, zna celi svet. Istog dana ubijeno je i još šest civila hrvatske nacionalnosti  iz obrovačkih Jasenica.

Tragajući za uzrocima i počiniocima tih zločina, razgovarao sam sa desetinama savremenika i učesnika tih događaja. Jedan od njih, koji je u to vreme bio visoki funkcioner u miliciji u Obrovcu, komentarisao je: “Ubistvo civila u Jasenicama je osveta za onaj masakr više oficira JNA kod Tulovih greda tri dana pre. A ubistvo Luke Modrića je posledica njegove saradnje sa hrvatskim teroristima, koji su se krili po Velebitu i ubijali Srbe i pripadnike JNA i TO. Uhvaćen je “in flagranti” kada im je nosio hranu i prenosio informacije pa se ne može ni smatrati civilnom žrtvom.”

Sagovornik me zateko ovom informacijom o ubistvu više oficira JNA, pošto o ovom događaju ništa nisam znao. Na “Veritasovom” spisku žrtava pod datumom 15. decembar 1991.  računar je izbacio pet imena žrtava sa širom lokacijom stradanja “Velebit” koje međusobno nisu bile povezane ni mestom stradanja “Tulove grede” ni bilo kakvom poveznicom da su stradali kao grupa.

Ponovo nazovem onog funkcionera iz obrovačke policije i pitam ga da nije pogrešio po pitanju mesta i datuma stradanja. Odgovara mi da nije i daje mi kontakte dvojice od trojice obrovačkih milicionera koje je on lično odredio da budu pratnja oficirima u misiji izviđanja predela Tulovih greda, pored kojih je je prolazila Majstorska cesta, koja je preko prevoja Mali Alan (1.044 m) povezivala Liku i Dalmaciju (sagrađena je u prvoj polovini 19 veka, a naziv “majstorska” dobila je zbog vrhunskog umeća graditelja koji su savladali strme uspone Velebita uz maksimalni nagib od samo 5,5 procenata).

I razgovarao sam sa obojicom. A posle njih i sa još desetak rođaka, prjatelja i saboraca stradalih u tom masakru i sklopio sledeću priču:

Pukovnik Ivan Mijatov (1950?) iz Čoke, major Gojko Samardžija (1950) iz Goričke kod Dvora i rezervni kapetan prve klase Branko Kresović (1946) iz Modrina sela kod Knina, u Kninskom korpusu (kojim je u to vreme komandovao Ratko Mladić), dobili su zadatak da izvrše izviđanje predela Tulovih greda gde je Majstorska cesta bila zaprečena gomilom od nekoliko tona kamenja, što je, po saznanju većine mojih sagovornika uradila “naša” strana kako bi sprečili eventualni upad tim pravcem “njihovih” paravojnih snaga na srpska sela na obroncima Velebita s  obrovačke strane, pošto u to vreme na višim predelima Velebita nije bilo uspostavljenih vatrenih položaja ni s jedne ni s druge strane.

Trojica pomenutih oficira do Obrovca su stigli vojnim vozilom “puh”, kojim je upravljao vojnik na redovnom služenju vojnog roka, musliman iz BiH. U Obrovcu su im se pridružila trojica obrovačkih milicionera: Mirko, Darko i Жivko sa službenim vozilom “lada niva”, sa kojim je upravljao Жivko. Od Obrovca se kreću makadamskom Majstorskom cestom. “Lada” sa milicionerima je prva a prati je “puh” s oficirima. I jedni i drugi nose oznake SFRJ, a to znači i zvezdu petokraku na kapama.

Bez problema stižu do one prepreke od gomile kamenja na cesti. Kolima dalje ne mogu. Mogli su peške proći pored te prepreke. Međutim, dogovor je pao da do Tulovih greda dođu kolima sa druge, ličke, strane. Vraćaju se istim putem u istom rasporedu do Obrovca, odakle asfaltnom cestom preko prevoja Prezid dolaze u Gračac, gde se “pojačavaju” sa još trojicom domaćih ljudi: rezervnim poručnikom Božom Latinovićem (1954), rodom iz Kapljuha kod Bos. Petrovca, živeo u Donjem Lapcu, lugarom iz Gračaca Momčilom Tintorom (1938) i teritorijalcem Milom Radusinom (1951) iz Graba kod Gračaca. Oni su pre mesec dana kod one prepreke na Tulovim gredama postavili mine i trebali su oficirama pokazati mesta gde su ih postavili.

Poručnik Latinović seda u “ladu nivu” a ostala dvojica u “puh”. U Svetom Roku se uključuju u Majstorku cestu i kreću se prema prevoju Mali Alan. Po visovima ima i snega. Spušatajući se na dalmatinsku stranu, na udaljenosti od oko kilometar od one prepreke na Tulovim gredama, milicioneri na sred ceste primećuju poveći kockasti kamen i kolona se zaustavlja. Odakle taj kamen na sred ceste? Većaju. Lugar Tintor govori da je on svaki dan na tom terenu i da nije video ničiju vojsku. Zaobilaze kamen i idu dalje.

Popodne je, oko 15 sati. Vedro je i sunce udara u oči pod uglom koji vozača “lade” Жivka i suvozača Mirka zaslepljuje. Voze lagano prateći rub ceste označen kamenim stupovima. Kad su stigli do Tulovih greda, njihov kolega Darko, koji je sedeo iza suvozača, sa svoje desne strane gde se nalaze ogromne kamene stene, krajičkom oka opazi čoveka kako se trčeći u pogurenom stavu spušta prema cesti i vikne “Ustaša”. Жivko koči, “lada” se zustavlja, zaustavlja se i “puh”. Istog momenta sa te strane puca se na oba vozila iz više vrsta oružja. U “ladi” su sva četvorica pogođena, ali uspevaju otvoriti vrata i iskočiti na suprotnu stranu u jarak pored ceste. Isto to uspeva i onima iz “puha”.

Pucnjava ne prestaje. U “ladu” je ispaljena i zolja. Jarak je prilično plitak. Oni malo jači ne mogu ni da skriju celo telo. U jednom trenutku diže se Latinović i trči natrag prema prevoju. Oko njega pršte meci. Gube ga iz vida. Čini im se da se dočepao zaklona. Mile uzvraća iz škorpiona. U jednom momentu se podiže. Mirko mu dobacuje da se ne pomera. Nije ga poslušao. Prije nego se ispravio bio je sasečen rafilima i srušio se u jarak. Škorpion mu je ispao iz ruku. Bio je mrtav.

Javlja se pukuvnik Gojko. Govori da je pogođen u stomak i da neće preživeti. Moli one koji prežive da mu pozdrave ženu i decu. Podiže pušku i nakon nekoliko nekontrolisano ispaljenih metaka, ispada mu iz ruku. Nije više progovarao. Gojko je bio jačih gabarita.A Momčilo još jačih, što ga je verovatno koštalo života već u ranoj fazi pucnjave.

Pucnjava je trajala od tri do pet. Već pada i mrak. Bačena je i bomba koja je usmrtila Branka. Ni jauknuo nije. Više se ne čuju ni pukovnik Mijatov ni mladi vojnik vozač “puha”.

Milicioneri ranjeni, ali još uvek živi. Očekujući da će napadači nastaviti bacati bombe, odlučuju da se pokušaju izvući istim putem kojim su i došli. Potrči, zalegni, puzi. I uspevaju da dođu do zaklona. Idu pravo cestom peške prema prevoju. Do kasarne JNA u  Sv. Roku stigli su tek nešto pre ponoći, gde im je ukazana i prva pomoć. Mirka i Жivka iste večeri prevoze u bolnicu na Udbini, odakle ih sutradan prevoze u kninsku bolnicu, gde ih Istog dana posećuje puk. Mijatov, za kojeg su bili ubeđeni da je poginuo. I on se izvukao istim putem kuda i oni.

Treći dan (18. decembra), od Obrovca prema Tulovim gredama krenula je grupa od oko 300 vojnika JNA i TO sa zadatkom da izvuku tela poginulih saboraca i da neutrališu hrvatske paramilatarce (u to vreme još je postojala SFRJ, a JNA je bila jedina njena legalna vojska).  Nisu ih našli, ali su videli njihovo (ne)delo. Na licu mesta našli su tela lugara Momčila Tintora, teritorijalca Mile Radusina, rez. kapetana Branka Kresovića i majora Gojka Samardžije (u stomak su mu ugurali zastavu SFRJ).

Poručnik Božo Latinović se još vodi na spisku nestalih. Niko ne veruje da je živ. Porodica se nada da će dobiti njegove posmrtne ostatke kako bi ih dostojno sahranili. Pozivam one koji znaju gde mu se nalaze kosti da se jave “Veritasu” ili njegovoj porodici, kojoj bi to mnogo značilo.

Mirko i Darko su kasnije čuli da je i onaj mladi vojnik preživeo (paramilatarci ga zarobili pa kasnije razmenili). Ako pročita ovaj tekst volio bih da mi se javi i da ispriča svoju priču. Možda on zna i sudbinu Bože Latinovića.

Kad sam posložio sve  kockice o događaju na Tulovim gredama, mnogo mi je razumljiviji i onaj komentar milicijskog funkcionera iz Obrovca da je ubistvo civila u Jasenicama osveta za masakr pripadnika JNA I TO na Tulovim gredama. Nažalost, osveta najčešće pogađa nevine.

Izvor: Politika, štampano izdanje, 31.03.2026. / VERITAS