Живот и дјело под судском забраном: Драган Гргић (1917-1985)

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина (сјеверозапад Босне и Херцеговине), 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна.

Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања књиге, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће неко објавити његово животно дјело и да истина о страдању српског народа неће остати заробљена међу корицама двије ћирилицом исписане свеске. То вријеме је дошло и Гргићево дјело 2023. године издаје Фондација Заборављени коријени.

Након забране 1961. године, аутор се привремено нашао у затвору и пред кривичном одговорношћу због наводних „кривичних дјела непријатељске пропаганде и изазивања националне мржње и нетрпељивости“. Иако је јавни тужилац у међувремену одустао од кривичног гоњења писца, правни прогон његовог дјела није окончан. На самом крају дуготрајног епилога, Окружни суд у Сремској Митровици је 1974. године донио пресуду којом се забрањује штампање и растурање књиге, а исте године ту одлуку је као другостепену потврдио и Врховни суд Војводине у Новом Саду. Без обзира на пресуде, Гргић је наставио своју борбу све до смрти 1985. године.

Као главни разлози забране штампања књиге могу се издвојити двије цјелине:

1. Описивање злочинаца уз навођење њихове националне припадности (нпр. Хрват, Муслиман и сл), што је у пресудама тумачено као покушај генерализације. Такав став није утемељен, јер аутор неријетко наводи и свијетле примјере Хрвата и муслимана. Примјера ради, на странама 118. и 119. описује се како жупник Драгутин Штимац у више наврата спашава српску нејач од покоља, посебно од злочина које организује и предводи хоџа Бећир Борић.
2. Описивање неправде и разочарања у партизанско руководство, као и отворено критиковање појединих одлука, укључујући прелазак домобрана и усташа у партизане, што се у пресудама признаје као истина, али се истовремено окарактерише као „гледиште супротно партијском законодавству“.

Првобитни наслов књиге гласио је „Трагедија српског народа у бихаћком крају“, али је на инсистирање државних институција више пута мијењан. Због тога, исто дјело се у судским списима појављује под различитим насловима.

Након Другог свјетског рата, Драган Гргић је неколико година живио у Панчеву, потом кратко у Бихаћу и Осијеку, затим неколико година у Бачкој Паланци, да би се коначно настанио у Врднику, гдје је са супругом Бојаном купио кућу и провео остатак живота.

Иако је судском пресудом наложено одузимање свих примјерака и пратећег материјала, Драган Гргић је успио да сачува неколико књига и рукописаних свезака. Два таква примјерка, као и оригиналне свеске, данас се налазе у посједу Фондације „Заборављени коријени“ и на основу њих је објављена Гргићева књига у изворном аутентичном облику под насловом КОРАНА КО РАНА – Трагедија Срба у бихаћком крају и јужном Кордуну 1941 – 1945.

Сачувана судска пресуда представља драгоцјен историјски документ и важан извор за проучавање механизама цензуре у СФРЈ. У наставку је дат њен препис, са приређивачким коментарима означеним у угластим заградама и префиксом ПР. Текст пресуде пренесен је у изворном облику, латиницом, уз задржавање свих правописних и граматичких грешака из оригинала. Приликом навођења броја страна у пресудама, истовремено су у заградама навођени и бројеви страна у објављеном издању „Корана ко рана“, будући да се бројеви страна оригиналног рукописа и штампане књиге разликују због различитог прелома и величине фонта.

Од објављивања до данас поклоњено је и продато више од четири хиљаде штампаних примјерака књиге, а забиљежено је и више од десет хиљада преузимања у PDF формату.

9. јануара 2026,
на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана,
крсне славе Драгана Гргића

Приредио:
Драган Радовић
Фондација “Заборављени коријени”

ПРЕУЗМИ КЊИГУ  ПРЕУЗМИ ПРЕСУДУ

OKRUŽNI SUD U SREMSKOJ MITROVICI
Posl.broj:K-105/74
Data 17. maja 1974 godine
SREMSKA MITROVICA

Okružni sud u Srem. Mitrovici kao krivični u veću od sudije Nedeljković Nikole kao predsednika veća i sudija porotnika Damjanov Stevana i Savić Bogdana kao članova veća, sa zapisničarem Tešankić Radmilom, po krivičnom predmetu zabrane rasturanja štampanih stvari učesnika GRGIĆ DRAGANA iz Vrdnika i štamparije “GRAFIČAR” iz Indjije, po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Srem. Mitrovici broj UT-10/70 od 17. aprila 1974 godine, nakon završenog glavnog javnog pretresa 17. aprila 1974 godine, u prisustvu zamenika OJT [PR: Okružnog javnog tužilaštva] Udicki Predraga, učesnika Grgić Dragana i njegovog punomoćnika Gajić Dušana, advokata iz Rume, a u otsustvu punomoćnika štamparije “Grafičar” iz Indjije, doneo je i objavio sledeće:

R E Š E N J E

ZABRANJUJE SE štampanje i rasturanje knjige “Tragedija jednog kraja” koju je napisao autor Grgić Dragan iz Vrdnika, a na osnovu člana 57 u vezi člana 49 tač. 7 Zakona o štampi i drugim vidovima informacija, a zabrana rasturanja odnosi se na celu knjigu i to zbog vredjanja časti i ugleda naših naroda.

Svi primerci ove knjige oduzimaju se od autora Grgić Dragana, a od štamparije “Grafičar” u Indjiji oduzimaju se složeni delovi knjige tako što se oduzima već složeni štamparski slog.

Po pravosnažnosti ovog rešenja rukopis ove knjige predaje se na čuvanje Muzeju AVNOJ-a u Bihaću obzirom da predstavlja istorijsku građu.

O b r a z l o ž e n j e

Predlogom OJT u Srem. Mitrovici broj UT.10/74 od 17. aprila 1974 godine predloženo je izricanje zabrane rasturanja štampanih stvari i to gore navedene knjige od pomenutog autora iz razloga koji su bliže navedeni u predlogu.

Na glavnom pretresu ovog suda autor knjige Grgić Dragan i njegov punomoćnik Gajić Dušan advokat iz Rume protivili su se predlogu za zabranu knjige, jer ističu da nisu ispunjeni uslovi za zabranu knjige obzirom da se delovi knjige na koju se odnosi predlog mogu ispraviti u smislu predloga javnog tužioca. Smatraju da bi bilo štetno da se zabrani cela knjiga jer ona sadrži istorijske podatke o podizanju narodnog ustanka u Bosanskoj Krajino, a ukoliko bi se knjiga zabranila nju niko više ne bi smeo štampati ni sa ispravljenim tekstom. Smatraju da se citati navedeni u predmetu javnog tužioca ne mogu posmatrati tako odvojeno nego u celini sa ostalim tekstom, a tada oni imaju sasvim ispravan smisao, jer pravilno tumačeći ove citate vidi se da se odnose na pojedince, a ne na ceo narod.

Sud je u dokaznom postupku na glavnom pretresu pročitao delove knjige označene u predlogu javnog tužioca, a predsednik veća je između dva pretresa pročitao tekst knjige te je izvršen i uvid u istražni spis ovog suda broj Kio.200/73 pa je po slobodnoj oceni svih ovih provedenih dokaza sud zaključio da je osnovan predlog javnog tužioca za izricanje zabrane štampanja i rasturanja ove knjige i to iz sledećih razloga:

U knjizi se na strani 7. [PR: strana 16] u poslednjem pasusu navodi da su Muslimani u prvom svetskom ratu više zla počinili nad Srpskim narodom nego Austrijska vojska, pa se izražava strah šta će biti sa Srbima ako dodje do okupacije. Na strani 12. [PR: strana 19] kroz usta Marković [PR: Marić] Alekse govori se da su “hrvati otcepili Hrvatsku od Jugoslavije pomoću Rima i Berlina. Nevernici jedni bolje vole tudjinu.”. Na strani 16. [PR: strana 55] stoji rečenica u kojoj se navodi “sve poslove oko klanja /misli se na pokolj ljudi/ obavljaju Muslimani i Madjari iz sela Kralja pod nadzorom ustaša.” [PR: Ne odnosi se na Mađare, već na “Madžare”, kako su nazivani Hrvati doseljenici iz Austrougarske, prepoznatljivi po drugačijoj nošnji]. Na strani 73. [PR: strana 63] stoji rečenica: “to su bili neki od ustaša, naoružani Muslimani iz sela Kratovca [PR: ispravno je “sela Trstovca”], koji su takodje pošli u lov na ljude i pljačkanje imovine po pustim kućama”. Na strani 74. [PR: strana 64] stoji rečenica: “Vidim na njivama i brežuljcima više nas [PR: iznad nas] sa ustašama Muslimane, neki stoje neki sjede”.

Na strani 80. [PR: strana 68] stoji rečenica: “Pitaš šta ima novo, ima crno zlo, danas cijeli dan smo bili u strahu, po selu obasuli ustaše i Muslimani, ima ih bez pušaka, sa sjekirama, noževima, a neki nose i rasadjene kose, trče po selu, pitaju dje su ljudi”. Na strani 92. [PR: strana 76] na mestu gde se govori o masovnoj mučenju i uništavanju ljudi stoji sledeća rečenica: “oko te gomile ljudi nalazili su se naoružani Muslimani i Madjari iz obližnjeg sela Kralja”. Na strani 110. [PR: strana 88] stoji scena o nailasku na leševe dve devojčice pa je dato sledeće objašnjenje: “Mora da su bile dvije sestrice. Glavice im odvojene od telašaca sekirom nekog Muslimana”. Na strani 117. [PR: strana 92] stoji rečenica: “Prije nekoliko dana čuli smo da u naše selo dolaze ustaše i Muslimani radi kupljenja ljudi na prisilan rad, kao što se to dešavalo i po ostalim selima.”. Na strani 134. [PR: strana 103] stoji sledeća rečenica: “opkoljeni smo selima u kojima žive Hrvati, a svi su ustaški nastrojeni.” Na strani 139. [PR: strana 106] ima rečenica: “dalje od Irinovca čekaju nas sela sa hrvatskim življem, to su ustaška sela, samo nisu grupisane kuće nego su raštrkane po tom šumskom i pasivnom terenu.”

Na strani 153. [PR: strana 116, zločini hodže Bećira Borića] napisano je: “Za vrijeme prošlih dana, kad smo se nalazili u Kapeli, kada se bilo pročulo da će ustaše i domobrani praviti ofanzivu, umjesto njih Muslimani – civili, su preduzeli ofanzivu na srpsko selo Gatu.” Na strani 152. [PR: strana 122] napisana je rečenica: “Jedan od bandita je Musliman srednjeg rasta … a drugi je Hrvat …”. Na strani 322. [PR: strana 232] postoji sklop rečenica koji glasi: “Niko me ne bi mogao nagovoriti i okrenuti da idem da pucam u te moje školske drugove, te poznanike Muslimane da nijesu Muslimani napravili do sada u istoriji tolike zločine nad srpskim življem. U svojim zločinima toliko su išli daleko, da nijesu našli odrasle ljude da ih ubijaju, ubijali su sve. Ubijali su staro i nejako, djeca su sječena sjekirama i bacana živa u vatru zapaljenih kuća, većinom su srpska sela prorjedili, a nekoliko sa potpuno uništili. Kuće su popaljene i ne zna se više da su uopšte i postojale. Kad su takve zločine činili nije mi ih žao. Danas ću se tako boriti da neću žaliti da poginem. Nastojaću da ih pobijem što više.”

Na strani 346. [PR: strana 249] stoji rečenica: “Novak je nasuo čašu i stao nazdravljati: “zdravo da ste Pavelićevi Muslimani, cvijet Hrvatske…” Na strani 552. [PR: strana 342] postoji rečenica “to im je donela Pavelićeva vlast iz Zagreba koja je ovu djecu osudila na uništenje u ime Hrvatskog naroda.” Na strani 547. [PR: strana 357] postoji rečenica: “na ovu četu što je u zasjedi naidje rulja Muslimana, a četa otvori plotun na tu gamad, rastjera i nešto potuče.”

Na strani 497. [PR: strane 325, 326] stoji rečenica: “idućeg dana oko podne dva puta morali smo bježati u jedan mali podrumčić, zato što je selo nadletao hrvatski avion.”. Na strani 509. [PR: strana 334] stoji rečenica: “Slunj se pročuo kao ustaški nastrojeno mesto, odatle je do sada dosta zla učinjeno nad srpskim življem okolnih sela.” Na strani 512. [PR: strana 336] stoji rečenica: “Za ustaškim kolonima idu cijele horde civila Muslimana iz Tršca i okolnih sela. Oni su naoružani sjekirama, noževima i ostalim alatkama čime će tući i sjeći narod, žene i djecu. Oni će pljačkati po kućama, a zatim ih paliti.” Na strani 637. [PR: strana 416] postoji sklop rečenica koji glasi: “Znali su da su Muslimani povodljivi i skloni da idu bez razmišljanja za nekim svojim istaknutim vodjom, pogotovo ako se radi o nekakvom muslimanluku, kao što je sad slučaj u Muslimanskoj vojsci. Iz daljnjih komentara sam saznao da je zimus pred početak IV. neprijateljske ofanzive stupio veći broj muslimana u partizane iz Cazinske okoline i to u VIII. kraišku brigadu. Oni nijesu prišli iz nekakve savjesti i ideja, nego samo zato što je u VIII. brigadi komandant cazinjanin musliman Hamdija Omanović, a politički komesar takođe Musliman Avdo Ćuk. Na njihov priljiv imao je uticaja nekadašnji narodni poslanik i senator u Narodnoj skupštiniji Nurija Pozderac.” Na strani 646 [PR: strana 422] govori se o tome koliko je Muslimana ostalo u partizanima: “Slabo ste vi njih pridobili /misli se na Muslimane/ – odgovorim. Pogledaj koliko ih je ostalo u VIII. brigadi od onih što su došli u brigadu početkom IV. ofanzive, nijesu ostali ni 2%, sve je to pobjeglo. Vi ste strijeljali ona dva čovjeka. Nijeste pridobili Muslimane, a ono srpskog naroda što je ostalo iza masovnog pokolja po selima, ste sve izgubili i to sve vam korist od te vaše naopake politike.” Na strani 370. [PR: strana 265] nalazi se pasus koji glasi: “u narodnoj vojsci sve je iz početka bilo lijepo i dobro dok se ne počeše dijeliti dužnosti i položaji. Od tog vrijemena počeše se pojedinci grčevito boriti za rukovodeća mjesta. Oni nijesu prijezali da oklevetaju čovjeka da mu glava od s ramena, samo da bi se dokopali slave.”

Tekst knjige je pisan tako da se ne mogu izdvojiti delovi koji se odnose na posebno tretiranje Muslimana i Hrvata, nego je to protkano kroz ceo tekst knjige od početka do kraja, tako da se cela knjiga mora preraditi da bi se izbegao ovaj ne-namerni i nesvesni nacionalizam i šovinizam. Od početka do kraja knjiga je prožeta konstatacijama koje razdvajaju Muslimane, Hrvate i Srbe. Očigledno je da autor nije hteo da postigne takav efekat, ali zbog neiskustva u pisanju i zbog nepreciznog izražavanja svaki će čitalac steći takav zaključak i utisak.

To se odnosi na početak knjige kad se govori o pokolju mirnog nevinog naroda, zatim kasnije kad su već stvoreni partizanski odredi, potencira se prelaženje pojedinih muslimana iz partizana u ustaše i obratno. To su činjenice istinite, ali su u knjizi protkane tj. prikazane tako nespretno da se stiče utisak da su svi borci Muslimani bili vrlo kolebljivi i nesigurni. Takodje se suviše potencira činjenica da je u jedinici Grgić Dragana bio jedan jedini Musliman koga je Grgić morao posebno i naročito da čuva da ne bi poginuo. I to je istina ali je prikazano tako da ostavlja jedan mučan utisak da su Srbi smeli da poginu, a Musliman ni po koju cenu nije smeo da pogine.

Takodje je naročito potenciran i dolazak Muslimana Muniba Muranovića u partizane. Prikazano je da je Muranović dočekan sa naročitim počastima zbog toga što je Musliman, a daju se insinuacije kao da su Muranović i komandir Vojin bili i ustaški saradnici, jer im se u zatvoru u Bihaću nije ništa dogodilo, iako su svi ostali ljudi streljani u dvorištu zatvora.

Suviše se potenciraju i unutrašnje istrage u partizanskoj jedinici i veliki deo knjige prožet je time da Grgić i njegov drug Vasilj treba navodno da budu streljani od partizana, ali se to ničim ne dokazuje u knjizi, nego to ostaju predpostavke i zaključci Grgića i Vasilja. I samo Grgićevo ranjavanje nije razjašnjeno. On je ostao ubedjen da ga je neko od partizana ranio namerno, ali ni tu nema dokaza, jer je mogao ko zna kakav metak zalutati i pogoditi ga što se često dogadja za vreme borbi.

Sve ovo baca vrlo ružnu sliku na unutrašnje odnose u partizanskim jedinicama, a to su Grgićeva prikazivanja vrlo subjektivna, on je te stvari tako video, a moguće je da one objektivno i nisu bile takve. Ne može se ni svaka istina unositi u knjigu koja je dostupna neograničenom broju čitalaca, nego ta istina mora biti opšta, mora biti tipična. Takva tipična istina je da je u partizanskim jedinicama vladalo veliko drugarstvo i ne sebičnost, da su rukovodici bili nerazdvojni sa borcima i da su imali veliki autoritet. Stoga nema nikakvog opravdanja da se u knjizi prikazuju pojedinačni sukobi i nesporazumi koji nemaju opšti značaj.

Knjiga je sredstvo širenja kulture i ima jak vaspitni uticaj. Stoga knjiga mora biti pozitivna, a ne da iznosi pesimističko raspoloženje i razočarenje u narodnu borbu. Ceo narod je radosno dočekao kraj rata, a Grgić razmišljao na samoubistvo. Kad je tako, nije trebao da piše knjigu jer nikoga ne interesuje da li je on hteo da izvrši samoubistvo.

Takodje Grgić pogrešno gleda i na prilaženje domobranskih jedinica partizanskim jedinicama i njegovo gledanje je sasvim suprotno gledištu Vrhovnog štaba i Partijskog zakonodavstva. Takva mišljenja koja odudaraju od opšteg vladajućeg mišljenja ne mogu se iznositi u knjigama, nego u ličnim privatnim dnevnicima koje niko drugi ne čita.

Prema tome, velikim delom teksta ove knjige unosi se povreda časti i ugleda naših naroda, a iznose se i tvrdjenja kojima se izaziva uznemirenje gradjana, jer ima dosta mesta u knjizi u kojima se iznosi nepoverenje u NOB-i i rukovodioce partizanskih jedinica.

Stoga je sud na osnovu člana 49 stav 1 tač.7 i tač.2 Zakona o štampi i drugim vidovima informacija / Sl. list SAP Vojvodine br.24/71 od 30.XII.1972 g./ odlučio da se zabrani štampanje i rasturanje ove knjige u celini, jer je nemoguće izdvojiti pojedine delove iz knjige, obzirom na povezanost teksta, jer bi time tekst knjige izmenio svaki smisao.

Stoga je sud na osnovu člana 49 stav 1 tač.7 i tač.2 Zakona o štampi i drugim vidovima informacija / Sl. list SAP Vojvodine br.24/71 od 30.XII.1972 g./ odlučio da se zabrani štampanje i rasturanje ove knjige u celini, jer je nemoguće izdvojiti pojedine delove iz knjige, obzirom na povezanost teksta, jer bi time tekst knjige izmenio svaki smisao.

Po pravosnažnosti ovog rešenja ono će se objaviti u službenom listu SAP Vojvodine.

Na osnovu svega iznetog sud je odlučio kao i izreci ovog rešenja.

Zapisničar
Radmila Tešankić s.r. 

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Nikola Nedeljković s.r.

Za tačnost otpravka.
Тешановић [PR: ćirilični potpis]

POUKA: Žalba je dozvoljena u roku od tri dana po prijemu rešenja.

---

Извор: ФОНДАЦИЈА ЗАБОРАВЉЕНИ КОРИЈЕНИ

---

ИСТОРИЈСКИ РОМАН “КОРАНА КО РАНА”