Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ево ми јула! О чему ћу ја, него о њима у јулу! О нама, уствари.
Питају ме неки: зашто само о томе? Граби се увелико кроз девету деценију од тада, а ја још једнако о томе.
А о коме ћу? О чему, ако не о оној давној среди што ми је ожиљак утиснула на биографију. Немам шта о понедељку пре те среде. Дан као сваки други. Обичан дан. Сигурно су, тога дана, оштрили српове да зрелом житу стабљику пресеку. У жуљевите руке су косе узимали да први откос благословом закосе. Стожине у земљу пободене чекале су да се око њих сено у пластовима уздигне.
Дан, ко дан. Обичан, тежачки.
Журили су да до летњих светаца важне послове заврше. У пољу, на њиви, ливади… Није за њих било важнијег посла, ни веће радости од богатог рода земље и рађања у кући. Шта о таквом дану да се пише? Разликовао се само по томе што им се на челу бригом урезала нова бора и што нису запевали. Ону тежачку уз коју врућина летња лакше пада, а посао се радосније завршава. Запела им песма негде у грлу. Остала нема. Јер, осећала се нека нека надолазећа невоља. Као да је и зрак Сунца био тамнији.
Среда, и она је осванула као сваки други дан. Сунце је изашло из свог легла, обасјало поље и позвало људе да јутро пригрле. И благо се оглашавало исчекујући домаћина… Нико није очекивао оно што се после у том дану збило. А ко би? Ко би здраве памети у среду ујутро слутио да у том дану нико од њих неће опстати? А пуне куће биле. Од тек рођеног до оног оседелог што му на избразданом лицу јасно видиш колико је сунчаних зрака упио, колико га је киша спирало, колико ветрова шибало. Читаш сваку бригу и радост што су му године доносиле.
Од те среде никога нема у нашим каменим кућама, под нашим крововима. Остали за њима троношци скршени, колевке празне и изврнуте, млеко просуто… Остале куће и торови као ветром пометени. Без људи, без блага, без ствари, без гласа. Мукла, празна пустош. Тако на обе стране поља.
И зато ја само о њима у тој среди. Мојим, а непознатим. Зато, јер се још увек питам да ли на некога од њих личим. Да ли би ми ко познао боју гласа јер некој њиховој сличи? Кога бих од њих највише волела, ко би ми се највише радовао, ко би ме саветовао, ко грдио, ко учио да птичија гнезда дохватим и да зором пораним за стадом? Ко би се смејао невештој градској цурици, која се гура и све хоће? Ко би од њих био мени узданица, а коме ја? Безбројна питања теку из само једне давне среде.
Да није било те среде они би са младим оцем из буклије радосни наздравили моме рођењу. Да није било те среде, на свадби мојој би се и наша крајишка чула, будила би звецкала на девојачким грудима док „глуво“ играју… Да није било те среде ја бих им лица познавала, руке додиривала. Децу њихову и нашу по коси миловала, а они моју на колену цупкали и од милоште их жарили оштрим брком…
Ето, зато ја то, сваког јула.
То је мој загрљај њима који су заувек остали исти. Зато баш ништа не значи број протеклих година. Само ја старим. Они не. Знам да се сваког јула надају мом сећању и том загрљају у који су сви скупљени.
Зато ја…
Божијом вољом овог јула родио се један од нас. Танка пређа није прекинута. Јули је то. Онај наш који узима и даје и мора остати у сећању.
Године ту ниште не значе.
Од истог аутора:
