Бојан Вегара: ТЕТРИС

Што би примирја би!

Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега.

Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје.

Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми.

-Нисам те видио ових дана и нисам ти честитао рођендан, ево ти ово купи себи нешто и немој се напит.

Насмијасмо се обојица, а ја му рекох.

-Нећу пит, не пијем ја, то ми се омакло једном, а ниси ми дао 100 марака већ 10 мара, како да се ушикам?

Тетак се већ био одмако па се окрену, насмија и рече.

-Ма омакне се теби често, каже ти ћаћа да си се опет неки дан ушик’о ко велики.

-Пусти њега тетак, попио био коју, па ми се чуло из уста.

Тетак је то разумио, јер док се није оженио био је велика бараба и није ме грдио никад. А онда брже улетих на пијаци код Веце у продавницу и купих кутију Бонда и батерије за тетрис. Тетрис је био спас од досаде и вриједио је право мало богаство. Мало ко га је имао, а нама га је тата купио да не излазимо кад пуца. Стоји већ дуго, јер немамо батерија, а и не пуца. Кували смо све батерије у врелој води и извукли све из њих. А и примирје је, па се вуцарамо напољу и користимо то максимално.

Улетио сам у стан, узео тетрис и вратио се у парк. Сакрио сам се иза општине и запалио цигару. У парку су Брзи и Оги са неким старијим ликом, играју ремија по цигаре. Лика пељају, јер варају и куцкају се, а ја их заобиђох. Пуше Век и тражили би ми Бонда, а нисам расположен за размјену цигара.

Не прође мало појавише се рођак Младен и Сањин. Смарају се и не знају шта ће са себе. Угледаше ме како играм териса и пушим. Одмах рођак загрми.

-Опааа има се цигара!

Показах му прстом да ћути и извадих кутију да им дам по једну. А они сједоше поред мене. Гледају у онај тетрис и траже да коју опуцају.

-Даћу вам чим завршим, не будите досадни!

Рекох им то, а они се нешто домунђавају, па ми рече рођак.

-Хајмо код Сање у Омладинску карти играт, видиш да све гори, а код њега је хладовина.

Погледах у њих и помислих да хоће да ми опељају цигаре или тетрис. Старији су пар година и морам бит опрезан. Неки дан ми је Љубе однио видео игрицу коју ми је купио кум у Панчеву још прије рата. Било ми је криво, али поштено смо играли ремија и изгубио сам. Устао сам са земље и реко им.

-Хоћу, али нећу по цигаре, даћу вам још по једну и доста вам.

Погледаше се и Сањин ми рече.

-Може, хајмо по тетрис на 10 дана, ако ти побједиш речу Љубету да ти врати игрицу.

Вјеровао сам Сањину више већ рођаку и понуда ми би примамљива, па му рекох.

-Може, али играмо ја и Стија три руке, а ти мораш сједит до њега. Нећу играт ако се почнеш око мене вуцарат и гледат карте.

Пружи ми Сањин руку, а рођак се весело насмија и конта ево тетриса на 10 дана. Испушише оне цигаре и полако кренусмо. Омладинска је на првој линији и Сањинова кућа је празна, не живе ту, јер није безбједно. Ту се картамо и блејимо по дану. Полако идемо, нигдје никог напољу колико је вруће и кад дођосмо до моста рекох рођаку.

-Гледај како ваздух игра изнад цесте.

А он отпухну и рече.

-Све гори, не знам да је икад овако врело било.

Ишли смо полако и поскидали мајице. Тетрис сам задио за шорц, а мајицу пребацио преко рамена. Нешто лупетамо и смијемо се, а онда у глас заурласмо.

-Гори море, топеее сеее планинеее!

Па се ко задње будале одвалисмо смијат и већ дођосмо између основне и средње школе. Одједном наш смјех прекину рафал бровинга. Окаменисмо се, јер смо му као на длану. Стојимо и чекамо да видимо куда лупа. Три сата послије подне је и пушта се Ремонт. Пуца по њима на излазу.

А онда окрену на нас. Први рафал састави на пар метара испред нас. Залегосмо на цесту и једини нам је заклон тротоар који је мало виши од цесте. Довољно да нас не погоди.

Ту почињу наше муке. Цеста је толико врела да настаје кукњава. Коцка од калдрме пржи ко пегла и само тотална мука те на њој може држат.

Прво рођак закука и покушава мајицу да стави испод. Сањин богара и редом им псује. А ја покушавам руке ставити испод прса, да ме мање пржи калдрма, тетрис ми за пасом и мало ми штити стомак.

Бровинг поново по нама зашара и извукох руке испод себе, и приљубих се уз цесту.

Боли све, пече врела калдрма и страх нас дрма. Нашли смо се баш на отвореном и лака смо мета. Не смијемо да подигнемо главу, јер испред Ремонта су се вјероватно разишли и ми смо му једина мета. У том Сањин рече.

-Види нас пас му мајку јебо, побиће нас, не мрдајте се!

Рођак за њим додаје.

-Ако нас не побије, идемо у болницу због опекотина, оооо мајко мила шта нас снађе!

Ћутим и уједам се за усну да ме ту заболи и да онај бол од вреле калдрме стане. У том пројури ауто, једно, па друго. Замало нас не згази. А ја рекох.

-Неког је потрефио, видиш да ко луди пролетише у амбуланту!

Онда окренух главу колико сам могао и видим да једно ауто стаде на двадесетак метара од нас код амбуланте, а друго лудачки пролети даље. Онда мало подигох главу и рекох им.

-Срећа је наша па нам близу амбуланта, за час ће нас тамо уњет ако нас ко угледа, а онда код Лазе да нас окрпи.

Смијемо се од муке и Сањо реће.

-Ма не слути, да те не би згазио кад одавде устанемо!

У том груну самохотка са Бањ брда, а ја вриснух.

-Сад бјежте!

Устасмо и попут најбржих сринтера до основне школе прелетисмо. Тамо сједосмо у хлад кад угледасмо осликане коцке од кладрме једни код других на прсима и стомаку. Одвалисмо се смијат и рекох им.

-Хоћете тетрис, ето вам га по вама.

А онда нас угледаше из амбуланте, па неко се задера.

-Јесте ли нормални, одакле се створисте ту? Бјежите док нису гранате почеле, сад су испред Ремонта убили зубарку!

Ми се згледасмо и сјебасмо се. Знали смо зубарку Тању и сви смо код ње бесплатно правили зубе. Готивила нас је све и била добра са нама. Обузе нас неко дрхтање и тужно се гледамо. Ћутимо и тако сједимо пар минута, потпуно сјебани.

Устадох да извадим тетрис иза појаса и видим поломљено стакло на њему и рекох рођаку.

-Јебаше ми тетрис, мајку ли им јебем усташку!

Рођак погледа у оно разбјено стакло, па у мене и сложи неку тужну фацу и рече.

-Могли смо ми главе изгубит због тетриса, јебо нам он матер, да нам је јебо!

Згледасмо се и онако тужно уздахнусмо. А Сањин још сав у паници рече нам.

-Бјажимо ми док нису гранате удариле, што би примирја би!

Устасмо и задасмо га према центру Хаџића и кад дођох до општине, извадих онај тетрис и од неког бјеса га опуцах од врбу и то из све снаге, да се сав распаде.

Написано у јулу 2023.

Од истог аутора:

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим