fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

SUSRET SA PRECIMA

Srce mi udara pod grlom. Tamo dole, tamo su moji posejani i požnjeveni. I ja sam tamo davno posejana..

Piše: Cvijeta Radić

Ne čuju se više zvuci dana koji već sasvim izmrvljen tone u topli mir noći. Tišinu retko prereže škljocanje ključa, tek da osujeti povratak nekog odocnelog stanara. I noćas se, po ko zna koji put, ušunjavam i udobno smeštam u zamišljenu mutnu sliku u ramu bez jasnog oblika i dimenzija.

Magloviti planinski predeo presečen širokom ravnicom i kuće ušuškane u senke gustih krošnji drveća koje pamti duže od najstarijih ukućana. Ljudi nejasnih crta lica prikazuju se obrisma stasa i odeće po kojoj prepoznajem samo njihov pol… Noćima tako, sa tim mekanim senkama predela i ljudi i sluhom napetim kao da iščekuje nečije reči, šapat koji će sve razjasniti. Sve. Kakvi su oni bili, kako se sve dogodilo, zašto se to zbilo…?

U selu iz koga potičemo, nikada nisam bila. Tamo ni moj otac nije rođen, a njegove rane godine života, koje je provodio pod krovom kamene kuće svoga dede, bile su suviše slabašne da se urežu u nostalgično sećanje. Surovost rata je odnela sve njegove u tom selu i tamo više nije bilo nikoga kod koga bi otišao i nas poveo. Sve što je znao o njima, tim njegovim kojih više nema, bila su tuđa sećanja, a u njegovom tek poneki lik ispiran godinama do nekog sasvim bledunjavog obrisa.

Tate već dugo nema, a ja se, evo, uz neobjašnjivo zašto, ono zašto koje nema odgovor, uspavljujem zamišljenim predelom i prizivam u sećanje parčiće istrgnute iz davnih priča. Ko zna kad u prošlosti slučajno uhvaćeni delovi rečenica probijaju se kroz sećanje nastojeći da dobiju smisleni oblik. To je kao kada se sastavlja kakva iskrzana i pocepana slika, nalik onim u prašnjavoj kutiji u fioci babinog zelenog kredenca.

Livnjsko polje

Selo je šćućureno pod bosanskom stranom Dinare, gromade koja ga grli kao kakav ogroman orao. Kuće mu raštrkane po nerazumljivom pravilu koje ispisuje brdovit teren u koji se, kao kakvom silom ugurana, usekla ravnica i rescepila brda na dvoje. Kad pogledaš iz dalje te kuće ti se čine kao zrna pšenice razbacana u male gomile, a prostrano polje, lenjo prućeno između brda, kao ogromni talas bezbrojnih zelenih i žutih nijansi koje se međusobno prelivaju ne dozvoljavajući oku da uhvati jasnu granicu između boja.

Tu su negde bile i naše četiri kuće, ni jedna manje od petaest duša… Gde i kako da smestim naše kuće? Pored puta ili pod senku planine ili možda na samu ivicu polja? Da li su bile jedna uz drugu, u nizu ili su stajale jedna drugoj okrenute čelom? Njihove stanovnike, njih, te moje, počela sam da prizivam u misli, u san, kao da će mi oni, kad ih pozovem, ispričati kako je to tada tamo bilo. Kao da će mi ispričati sve one davne dane kad su oni bili snažni i mladi.

Preplitalo se u meni nešto kao međuzavisnost između njih i mene i svakim danom sam sve više verovala da će oni bez mene nestati, da će ih uzeti dubine prošlosti i zaborava u koji su već dobro zaronili, a da ću ja, bez njih, ostati kao neka mlaka pesma neskladnih nota. Njihovi likovi, koje nikada nisam upoznala, postali su lebdeće sivkaste senke, moje noćne pratilje. Zamišljala sam i crtala obrise njihovih likova prema likovima sa fotografija na prvoj strani porodičnog albuma.

Zamišljam i pune pojate stoke, oko kuća stogove sena, zaprežna kola, ralo, voćnjake i bašte… Na drvljaniku naslonjena testera dugih, oštrih zuba, a kraj njega, u tankom sloju piljevine, nekoliko panjeva… Kuće kamene, visokog temelja, sa prozorima koje od letnje žege i silovitih, hladnih vetrova štite drveni kapci obojeni u zeleno. Te stvari su ih oživljavale i činile da deluje stvaran taj nekadašnji život koji oni žive u mojim mislima.

Pretražujem po internetu i prikupljam podatke o selu… Saznajem kada se prvi put pojavljuje u zapisima, kako je dobilo ime, koji rodovi su bili, a koji su sada njegovi žitelji… Samo nema ni jednog reda, ni jednog slova da je i naš rod, naše prezime nekada bilo među žiteljima sela. Kada ih nije bilo kako će onda pisati da ih više nema? Zašto su ih osudili tako strašnom kaznom kojom se briše i samo postojanje? Vekovi postojanja.

Za njih nema zapisa da su umrli, da su stradali, da su otišli… – oni jednostavno nisu postojali. Tako će vremenom sve postati još jedan porodični, još jedan srpski mit. Ako ikada iko potraži podatak o istinitosti tog mita raspršiće se i sam mit pred tom do surovosti lažnom administracijom, koja je za ostvarenje nekog davno zacrtanog cilja, istrgala stranice i izbrisala ljude.

U rano julsko jutro, na dan Ognjene Marije, iz Banja Luke polazimo put Livna. Sa Kruga puca pogled na Livanjsko polje. Srce mi udara pod grlom. Tamo dole, tamo su moji posejani i požnjeveni. I ja sam tamo davno posejana, a onda kao vetrom decenija nošena smenka, ponikla u nekom drugom polju. Gledajući sa tog visa na prostranu ravnicu uramljenu šumovitim visovima, osećam se kao neko ko će sada, danas, ovim putovanjem, povezati prošlost i budućnost, njih prošle i neke moje buduće.

Livno – Unutrašnjost Kripte sa Svetim moštima srpskih žrtava.

U livanjskoj crkvi danas je liturgija i molitveno sećenje na naše mučenike. Tekst o sahrani u zajedničku grobnicu tela izvađenih iz livanjskih jama objavljen je „Politici“ 1991. godine.

Sećam se teksta. Rat u Hrvatskoj je počeo. Nisam tada došla. Evo me na tom mestu posle dvadeset godina. Nedopustivo dugo sam putovala. U porti je kapela nedovršene fasade i slomljenih stakala na prozorima kupole… Grobnica od svetlog mermera uobličenog u masivni krst išarana je nekom zelenom masnom bojom, mermer joj izlomljen, spiskovi sa imenima žrtava iskidani… Pod tim mermerom su i kosti dedine braće, sinovaca, stričeva, braće od stričeva… Četrnaest njih sa prezimenom koje sam ja ponela rođenjem. Da li su njihove kosti neljudi, bezumna deca bezumnih očeva, razbacivala po porti, kada su opijeni pobedom nad mrtvima rešili da ih ponovo povrede? 

Na liturgiji i parastosu za tu sedmu deceniju nema političara, nema vatrenih govora, zakletvi na večno sećanje, nema vladika i brojnih sveštenika, nema kamera, dopisnika… Samo paroh lijevanjski i tridesetak potomaka. Za najmanje 1587 mučenika tek tridesetak potomaka… Mora da nisam svesna mesta i čina kome prisustvujem. Sada je vreme za molitvu, a ne da mislim na to gde su potomci na ovu tužnu godišnjicu i kako jadno izgleda večno počivalište onih čije su kosti u džakovima pod mermernom grobnicom… Poražena prizorom mesta na kome počivaju ne mogu u misli da prizovem ni likove, ni senke likova za čije se duše i na ovom mestu molim. Tuđa je sramota što ovakvo mesto postoji i što je srušeno i skršeno, a naša što su na njemu još tragovi bezumnika.

Pogled mi stalno skreće ka mladoj ženi u poodmakloj trudnoći i trojici dečaka. Oni ovom jadnom ambijentu i ovom tužnom skupu daju najvažniju iskru. Iskru života, budućnosti, vere… Ta mlada žena i ti dečaci na ovom mestu možda su božija poruka i promisao.

Dok putujemo ka selu gledam prevoje Dinare preko kojih su prepešačili i moji preci i pitam se da li je moguće uhvatiti onaj ključni u spletu događaja kojim je počelo da se kruni naše postojanje i pretvara u naše nestajanje. Sušenje četiri razgranate grane. Da li je sve počelo još napuštanjem prethodnog ognjišta ili pogrešnim odabirom novog ili je taj nagoveštaj bio neki naizgled bezazleni čin koji je počeo da tanji tu nevidljivom linijom iscrtanu stazu po kojoj su hodala pokolenja?

Livno – Kripta sa Svetim moštima srpskih žrtava.

Najpre tražim mesto gde je dokaz da su živeli. U selu još postoji naše groblje. Ma kako da su umrli, od starosti, bolesti, tuđom ili božijom voljom, mladi ili stari oni su na ovom mestu koje je dokaz naše prošlosti ovde, pod ovim beskrajnim plavetnilom neba i ovim zrakom sunca. Makar i ne ubeleženi u zvanične knjige rođenih i umrlih oni ovde leže kao podsmeh podmukloj administraciji.

Staza koja vodi sredinom groblja nekada je odvajala naš i njihov deo. Nad našim grobovima još stoje nakrivljeni kameni krstovi klesani tvrdom rukom sina, muža, oca, strica… i na njima imena pokojnika urezana neveštim rukopisom u meki peščar. Sa kamenih krstova vreme, vetrovi i sunce izbrisali su plitko uklesana slova i učinili nečitljivim imena onih kojima su u spomen uzdignuti. Tu su i delovi kamenih krstova koji nisu odoleli vremenu i sada su samo krhotine koje vire iz zemlje.

Samo je jedna grobnica pokrivena oronulom betonskom pločom izlomljenih, iskrzanih ivica iz kojih vire delovi armature. Nad tom pločom nema krsta. On leži kraj same grobnice. U travi. Veličina krsta i beli kamen bez natpisa kao i to da samo taj grob pokriva ploča, ukazuju na njegovu posebnost. Iz ko zna koje dubine svesti čujem tatinu davno izgovorenu rečenicu „ima neki spomeničić u Prologu, podigao ga SUBNOR, i jedan na našem groblju. Podigao ga stric. I to je sve“.

Ja, evo, stojim pred tim koga je podigao stric, nad zajedničkom grobnicom žena i dece pobijenih u polju. Odužen je tužni rođački dug prenosa tela iz polja u grblje. Nameće mi se misao o oproštaju. Da li se može, mora i kako, ako mora, sve to oprostiti? Može li praštati običan čovek i sam grešan pred Bogom? Za oproštaj se staje pred Njega, sa pokajanjem. Sve i da mi traže oproštaj i da im oprostim ja, konačni oproštaj je Njegov. Da li želim da oni dožive ono što su nama učinili? Njihovim majkama da dožive što su doživele naše gledajući kako im ubijaju plod utrobe? Njihovoj deci da kao poslednju sliku ponesu pogled preklane majke u kome se okamenio užas? Njihovim očevima da osete poniženje nemoći jer ne mogu odbraniti svoj porod i svoje ognjište? Njihovim preživelim večne crne marame i nikad usahlu suzu? Njihovim potomcima da budu stariji od svojih očeva i dedova, da ne osete toplotu dedine žuljevite ruke koja gubi svežinu, a ima nežnost…?

Ne, ne želim!

Ne prizivam i ne želim krvavo kolo osvete! Ne želim im ni loš dan. Neka imaju život u miru i saglasju sa sobom, a njihovi potomci neka dožive radost običnog života neotrovanog svojom i tuđom nesrećom… Ali, ne mogu im verovati, ne mogu ih sa radošću grliti, ne mogu ih nazivati svojima… I ne, ne mogu im zaboraviti… Da li su moja Joka, moja Stana, moja Ljuba… u svom poslednjem času imale spoznaju da ću se ja roditi zato da oprostim za njihove muke i njihovu nevinu krv? Da li me iz svoje večnosti gledaju moj deda Rade, Mile, Đorđe, Ilija, Marko… i čekaju da zagrlim one koji su ugasili vatru na njihovom ognjištu i kažem im prosto vam bilo? Kako se prašta Cvetino, Petrovo, Živkovo, Milanovo… presečeno detinjstvo?

Ne mogu oprostiti!

Livno – Besjeda u unutrašnjosti Kripte sa Svetim moštima srpskih žrtava.

Mogu im nazvati dobar dan, jer im ne želim crn. Mogu im reći Bog vam pomogao, jer želim da im pomogne da pogladaju duboko u sebe i suoče se sa učinjenim. Ali onu ruku koja znači poverenje mogu im pružiti tek kad ih vidim kao pokajnike nad ovom i drugim našim zajedničkim grobnicama i ponorima sa molitvom za duše naših predaka i molitvom kojom traže oproštaj za greh svojih predaka. Oproštaj od poklanih i od Boga. Bog im pomogao da smognu snage!

Stojeći ovde kao da se zaklinjem njima da ću bar još neko vreme odložiti da se ovde postavi kamen sa tuđim imenom. I da neću dozvoliti da se sve zaboravi. Oni su prošlost, tanki pramen sećanja koji ne sme nestati sasvim. Mora kroz nas i one posle nas ostati sačuvana misao, duh, pamćenje, svejedno što nema nikoga ko ih je poznavao. Moraju se obilazati ovi grobovi, makar u mislima jer će se time držati na okupu neraskidiva nit njih, nas i onih što dolaze.

Sa groblja odlazim do mesta gde su bile naše kuće, gde su oni, zajedno, čvrsto stisnuti jedni uz druge, snosili i podnosili svoj život i svoj deo jada i radosti onako kako im je i koliko rukom sudbine namenjeno. Imanja, koja odavno nisu naša, održavaju neki drugi vlasnici. Danas tu nikoga nema. Kao da je neka nepoznata sila učinila da danas, ovde, kad prvi put nogom stajem tu gde su stope moga čukundede i pradede, budem sama sa njima. Samo oni i ja pred suvozidom ogradom za čiji kamen sam htela da verujem da je sa naših nekadašnjih ognjišta i zato sam ga poljubila kao da se pozdravljam sa njima. Kao da su svi tu gde je naš predak zastao, a svi oni trajno ostali.

Taj susret sa njima na mestu našeg vekovnog bitisanja doneo mi je osećaj da sam završila neki poseban zadatak. Kao da sam odgovorila nekom pozivu. Ne znam ko mi ga je i zašto uputio, ali sam za njim pošla i sada mi se čini kao da sam pod ovom krošnjom i pred ovim kamenom sa njima već živela.

Livno – Pred Kriptom sa Svetim moštima srpskih žrtava.

U ovih par minuta gledala sam u njihov život udaljen dužinom decenija stisnutih između nas. Nekako raštrkano i bez reda predamnom su se pojavljivale one noćne senke sa obrisima koje su im dale moje misli, a među njima izdvajala se kao najjasnija senka mog dede kao putnika na brodu, nemirnog pogleda koji neprestano i uzbuđeno premešta sa njih na nas. Njih od kojih je otišao i nas koje je svojom odlukom očuvao davno pre našeg rođenja. Taj njegov nemirni pogled pun je napora i težnje da održi sponu između svog korena i svog ploda.

Kroz trepavice svojih polusklopljenih kapaka, videla sam da one nesređene senke čine jedno veliko kolo i činilo mi se da i sebe gledam kako pružam ruku da popunim svoje mesto. Kao da sam time, tog letnjeg popodneva oslobodila mog dedu brige, umirila njegovu misao razapetu između ovog sela i Srema i ovim svojim dolaskom očvrsnula kariku našeg lanca.

Otišla sam sigurna da to nije rastanak.


Od istog autora:

Cvijeta Radić: JULI

ZA POKROV I TROJICE

UOČI OGNjENE MARIJE

Neizmišljena priča o njoj

LjUBA

KOLONA

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: