fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Ђурђица Драгаш: Сваки одлазак у Лику, додатна је животна лекција

У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у „тренду“, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро. 
Ђурђица Драгаш; ФОТО: Приватна архива

Обично пишем „у даху“, у аутобусу, на улици, у сред ноћи, кад ме пробуди мисао која се претходног дана тек магловито рађала. Грозничаво скупљам речи, не дам им да умакну и тако заувек избришу тренутак у којем добијају смисао, онај сјајни тренутак када се рађа нови текст.

Ипак, понекад речи морају да сачекају, да се покоре мислима које траже мир и благослов времена. Некад је, једноставно, потребно да се утисак слегне да би уопште угледао „светлост дана“.

Прошло је скоро месец дана од моје посете Лици, а не прође дан да не „прелистам“ фотографије, да се не сетим неког детаља и да не пожелим да се вратим…тамо одакле, изгледа, никада нисам ни отишла. Месец дана траје и моја „борба“ с речима и мислима и ево, коначно су однеле победу и нашле свој пут.

Знам да се сад питате зашто поново пишем о Лици, али верујте, сваки одлазак тамо, у овим годинама и околности, додатна је животна лекција. Тако је било и овај пут.

Поново ми је друштво правила сестра, али сада нисмо биле туристи у свом родном граду Госпићу (као прошле године) већ су нам, у родном селу наше маме, Врепцу, своја врата великодушно отворили рођаци које нисмо виделе скоро три деценије. И први пут, после оне несрећне 1995.,преспавале смо и пробудиле се у селу у којем смо провеле већи део детињства. 

Прошле године смо се једва, кроз густиш и коров, пробиле до бабиног и дединог имања и у силном узбуђењу, срећи и сузама, нисмо готово ни биле свесне онога што смо тамо затекле. Сада је читав засеок „очишћен“. Стављам ову реч под знакове навода зато што локалној фирми која је то урадила, циљ свакако није био да чисти наша имања већ да исече и „уновчи“ шуму која је ту расла од 1995. Истине ради, имали су нашу усмену дозволу и, иако знам да је зарада мотив, хвала им што су нам, макар посредно, омогућили да приђемо, видимо и болујемо виђено. 

А заиста, данима већ болујем јер сам тек сад, кад се подигао тај зелени покров, схватила да је, од седам-осам кућа у засеоку, само наша потпуно срушена. И остале су у лошем стању, али још одолевају. Верујем да у позадини није никаква освета или посебна мржња већ чињеница да је само на нашој кући био алуминијумски кров. Онако нов и сјајан био је неодољива мета пљачкашима, а „откривеној“ кући, смртну пресуду убрзо су исписали киша, снегови и године….

Исту такву пресуду мом деди исписала је прва послератна посета закоровљеном имању. Није је преболео, умро је недуго затим, у избеглиштву, у изнајмљеној кући, разочаран, тужан и сломљен. Можда тада, пре више од двадесет година, нисам баш најбоље схватала размере његове туге, али сада их схватам. Разумем зашто га је дотукло оно што је видео.

Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! 

Оставио је мој вредни ђидо (тако сам га као мала звала) свој поштени и стваралачки траг и у селу, на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је мајсторски правио. И данас се сећам тог једноличног и упорног звука уз који сам као девојчица цупкала док је он учвршћивао металне обруче. У једну такву, велику, ме је баба накратко остављала док на брзину обави неки посао. Нисам се плашила. Био ми је занимљив тај привремени боравак у дединој каци, на кожуну који је баба обавезно стављала на дно…да се не прехладим.

Нађосмо ја и сестра траг дединих руку и код рођака код којих смо спавале. Ламперија коју је пре скоро четири деценије поставио, још одолева времену. Нема речи којима бих описала срећу, понос и неку бескрајну сету коју сам осетила кад сам је угледала. Сетих се нашег ходника са истом таквом ламперијом, жалузина на прозорима и вратима којима се поносио, оних каца, његове радионице у подруму која је мирисала на дрво и садолин. Сетих се и његове љутње кад посао није ишао како треба, али и благости којом је прихватао живот који га никад није мазио. Сетих се како насмејан иде „за кравама“, једе комад хлеба и из џепа вади шљиве, као „прилог“. 

Сетих се оног чега више нема!

Ех, мој ђидо, разумела сам, гледајући оне рушевине и дрво које расте кроз прозор собе у којој сам спавала и расла, колико те је све то заболело. Болело је и мене, јако, отрежњујуће, онако како може да боли само зрелог човека који је већ нешто створио и оставио иза себе.

Размишљам данима, покушавам да нађем неки смисао у свом том бесмислу рата и уништења. И схватам полако оно због чега све ово и пишем….

Све је у животу релативно и неизвесно. Данас имаш, сутра немаш. Данас си срећан, сутра тужан. И на крају, немаш ништа осим онога што су ти оставили они пре тебе. Кад кажем оставили, не мислим на материјалне ствари већ на оно што су били, како су живели и чиме су те „задужили“. 

Упркос неизмерној тузи коју сам осетила гледајући њихову уништену муку, схватила сам да су баба и деда мени оставили пуно, пуно више од куће, имања, земље…

Оставили су ми срећу и нежност који ме преплаве сваки пут кад помислим на њих. Понос од којег ми заигра око кад видим ону ламперију коју је деда правио или биљац (вунени прекривач) који је баба ткала. Радост кад их помињу по добру, као вредне и поштене људе.

У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у „тренду“, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро. 

Жао ми је што нису добили прилику да уживају у плодовима свога рада, што су отишли разочарани, далеко од онога што је био њихов свет, њихов комад неба, али надам се да их, тамо негде на неком бољем месту, радује и теши то што сам бескрајно поносна на њих и што ћу учинити све да обновим нашу кућу! 

За то је ваљда ипак вредело живети!


Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш



 „Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: