Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће.
Још један јули огрејан Сунцем и милован плавим небом Ливањског поља.
Још један јули са топлим зраком и песмом зрикаваца.
Ни један јули без сећања!
Није то сећање на зрело жито, ни траву у откосу и пласту, ни шум зеленог листа кукуруза…
Није то сећање на песму косаца, на звук клепања косе и девојачки кикот под хладом букве док простире на белој марами ручак…
Није то сећање на ледену воду у букари, ни на летњу ноћ кад спаваш на сену да ти тело отпочине под хладом месечине…
То је оно тешко, тужно сећање рањеног сина и унука и оца и синовца и мајке и кћери и сестре… Оно сећање које се претворило у питања: Зашто! Колико тачно? Како би било да није било..? Колико би нас било да није било..? Да није било тог давног јула који се увукао и у сећање оних које су рађале године после.
Копривница, Занесовићи, Велика и Мала врата, Борова Глава, Равни Долац, Развала, Пропунта, Самогреда, Провалија, Сухача, Трновац, Пролог, Бикуша, Челебић-школа, Јеловача, Тушчића понор, Греда, Крузи, Застиње… – тужна географија ливањских Срба која се учила у патњи и сузи.
Радете, Вујановићи, Козоморе, Глигићи, Лаганин, Кисе, Росићи, Бајиле, Арнаути, Ждере, Наерловићи, Павловићи, Самарџићи, Пажини, Раце, Митранићи, Вулете, Црногорци, Бесаре, Ђурани, Кујунџићи, Краварушићи, Лалићи, Маљковићи, Ловрени, Љубоје, Стојићи, Маргетићи, Пејићи, Цвијетићи, Пуцарићи, Јагодићи, Марићи, Бошковићи, Ерцези, Покрајци, Шуњке, Стојанци, Бачковићи, Милутини, Петровићи, Иветићи, Радоје, Радићи… – родослов окресаних грана ливањских Срба.
Више од деценије је прошло од тог јула до мог рођења три високе горе даље од места које је тугом и крвљу обележио јули. А, ето и ја памтим. И ту географију огрнуту црном марамом и имена на муклој прозивци без одазива.
Пакујем се на пут. Јулски. У Ливањско поље. И то ми поново оживи старо питање: Коме ја идем? Ко ме ишчекује? Зар они нису сви у том јулском дану нестали?
Идем им над гробове и над јаме у којима су више од осам деценија!
Идем да им запалим свећу на њиховој земљи, њиховом почивалишту!
Идем да се помолим за душе њихове у храму у коме су се они некад молили!
Идем да их именом позовем, па ће ми можда и свој лик показати у сну који се снива под њиховим небом! Лик који нисам упознала, а који сија у мојој души као најлепша слика свеца. Моје иконе!
Идем да ме њихове свете сени помилују и да ми жедну душу напоје!
Верујем, чекају ме да их потомачким сећањем загрлим, да крвави јули не закорови. Да се наша географија и родослов у семе уткају и семеном живе.
Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће.
Још један јули који мириши тамјаном.
Још један јули са незараслом раном и пресахлом сузом.
Још један јули са њима док нас заједно њише исти дах и греје исти сунчев зрак.
Од истог аутора: