О вечитој деци Јасеновца

Сви медији на српском језику у протеклих неколико дана, баш уочи дана сећања на Јасеновац (немамо празник који се овако зове, већ се ради о обележавању пробоја последњих логораша 22. априла 1945) пренели су вест која би била нека врста сатисфакције жртвама: Музеј жртава геноцида у Београду дошао је у посед спискова деце спасене у мисији Диане Будисављевић.

Пише: Немања Девић

Речено је да се ради о оригиналним списковима са именима 5.800 деце, углавном српских сирочића са Козаре, за који се мислило да је изгубљен, или уништен, а који прецизно говори о њиховом идентитету и судбини. Зашто су ти спискови данас важни? Смелом акцијом Диане Будисављевић око 12.000 дечака и девојчица били су извучени из хрватских логора и дати на усвајање породицама широм НДХ. Спасен им је живот, али је онда за њих уследила нова борба. Неки су после рата од својих усвојитеља сазнали истину о пореклу, али је многима и прећутана. Тако су настале хиљаде трагичних прича, налик на судбину Алије, лика из романа „Нож“, у којима већ зрели људи, током 1960-их и 1970-их година, сазнају болну истину о свом завичају, изворним породицама, али и потоњем васпитавању у хрватском или усташком духу. Многи више нису могли назад…

Картотека Диане Будисављевић, са прецизним подацима о месту рођења, али и родитељима и сродницима сваког детета (како би после рата могли да буду враћени у своје фамилије), била је после рата отуђена од комунистичких власти и изгубио јој се траг. Тиме је скрајнута и истина о размерама ове трагедије. Рођени у предвечерју и током Другог светског рата, многи од пописаних у новооткривеним документима и данас су живи. Можемо да дамо машти на вољу колико се са њима живот сурово поиграо, па су поједини потомци усташких жртава можда узимали учешћа и у ратним активностима 1991, али на хрватској страни.

Поименичне евиденције ма ког злочина геноцида у НДХ данас су ретке. Имамо прецизне спискове логораша са Бањице, али немамо их за Јадовно и Јасеновац. Имамо послератне детаљне евиденције жртава у Шумарицама, али нам за Гаравице и Стари Брод недостају. Зато се појављивање ма каквог списка после осам деценија чини као изузетно значајан догађај, поготово јер пружа наду да ће се однекуд, из приватних архива, појавити још сличне грађе која је отуђена – али није уништена.

Проблем је што о наведеном списку 5.800 деце немамо више података: о његовом пореклу, месту чувања и начину добављања. Зато остаје за сада само нада да је аутентичан и да су сви изнети подаци (најављено је добављање остатка картотеке) истинити.

Али изван свега тога, поставља се питање за оне, сада већ старе људе, који се налазе на овим евиденцијама. Оно гласи: куда даље.

Владета Јеротић је својевремено казао: самопомирење-самообновљење-самообнова. Али да ли је то могуће када се човек у сутону живота нађе у сукобу са свим својим веровањима? Жарко Видовић је писао о томе колико су комунистичке власти у Југославији биле енергичне у онемогућавању да се, независно од борачких организација, оснују и удружења логораша. Могли су, дакле, да буду или у оквиру (и под контролом) партијских тела, или да не постоје.

Онда су 1990-их, међу различитим удружењима која у свом програму рада негују културу памћења, почела да се оснивају и поједина удружења логораша из НДХ, па тако и оно које је окупљало преживелу децу из Јасеновца.

Имао сам прилике да се у неколико прилика срећем са тим људима, сада већ у деветој деценији живота, старцима који су ми се само тако представљали: „Ја сам Никола, дете Јасеновца“, или „Ја сам Милован, дете Јасеновца“. Већ оседели и погурени, са штапом у руци, они су у својој свести заувек остали деца једног чудовишног места, као његови таоци који још нису рекли пуну истину о њему ни после осам деценија.

Судбине су им биле различите. Познат је случај Драгољуба/Омера Благојевића из Добоја. У нападу на његово село 1941, усташе су му убили мајку и млађу сестру. Када му се отац вратио из збега, нашао је само преклану жену са бебиним пеленама у рукама. Подигао јој је и споменик и на њега уписао имена жене и деце за коју је мислио да су убијена у логору. Заправо, двогодишњи Драгољуб је преживео и, преко Старе Градишке, дат на усвајање једној муслиманској породици која му је дала име Омер. После рата и они су га се одрекли и дали га у дом за незбринуту децу. Драгољуб/Омер је одрастао у тешким условима и вечитим дилемама о свом пореклу. Када је довољно стасао, 1960-их година обратио се сарајевском „Ослобођењу“ тражећи сроднике. Текст је био проткан тугом, али само један у мору сличних у то време: „Дошао сам да вас замолим да ми помогнете. Хтио бих да сазнам како се зовем, одакле сам, колико имам година, да ли постоји игдје ико мој.“ Клупко је почело да се одмотава.

Поред различитих писама које је добио, Омера је једног дана посетио и старији човек из завичаја, ког је његова прича коснула. Испоставило се да му је то отац. Уследили су мучни моменти провере, када је бака која је младићу ког је први пут окупала као бебу пронашла низак младежа на плећима и после безмало 30 година. И ДНК тестирања између оца и сина отклонила су све сумње и Омер је, уз огроман напор за даља суочавања, раскидања и нове почетке – поново постао Драгољуб. Његова сестра, уз иста сазнања, није смогла снаге да се врати коренима и заувек је остала Фадила из Маглаја.

Ова прича није јединствена, већ симболична о судбини српских сирочића из НДХ. Познат је и случај југословенске глумице Божидарке Фрајт, која је тек 1976, на врхунцу каријере, од (једине) преживеле тетке сазнала да је права истина о њеном идентитету само њено име. Пар који је усвојио нису били њени биолошки родитељи, презиме јој није било Фрајт већ Грубљешић, није била ни Југословенка, ни Хрватица већ Српкиња, није потицала из Загреба већ из села покрај Босанског Новог. Божидарка Фрајт је тада имала 36 година. Није познато како се њен живот даље одвијао са овим сазнањима, али из њене биографије видимо да није променила презиме, да је остала у Загребу и након рата прихватила одредницу хрватске глумице. Речју, задржала је хрватски идентитет.

Њена кћи је позната хрватска глумица и Уницефов амбасадор добре воље за Хрватску, Бојана Грегорић Вејзовић. Удата је за глумца Енеса Вејзовића, са којим има двоје деце, праунука српских мученика са Козаре. Питање колико о томе данас знају је вероватно интимно, поготово кад имамо у виду да југословенство перманентно болује од потребе за скривањем геноцида над Србима.

Али за сам крај, можда би један пример могао да илуструје другачији приступ проблему како се носити са том врстом трауме и наслеђа. Реч је о Марку (Маркици) Бошковићу из Рујана крај Ливна. За то време средовечан човек, Маркица Бошковић је 1941. имао 53 године и око себе десеточлану породицу. Био је обичан, повучен човек, за ког се не би могло рећи да је много „србовао“. Први светски рат провео је не као солунски добровољац, већ као аустроугарски војник. То је био типичан профил српског тежака, који је лојалан свакој држави која се протегне и на његов атар. Многи од њих вероватно би били лојални и НДХ, да нису започели масовни покољи над њима. У таквим ситуацијама, једини излаз био је бекство у шуму, а онда и прихватање пушке…

Маркица Бошковић је, вероватно по искуствима својих предака, на вест да усташки камион стиже и у његово село, са мушкарцима кренуо у збег и планину. Раније, никакав завојевач не би ударао на нејач, можда би понешто опљачкао и отишао – а мушки свет се вратио из горе и наставио живот. Али 1941. није било тако. Када се Маркица Бошковић вратио у свој дом, нашао је пусту кућу. Побили су му и жену и осморо деце.

Кућа је била пуста и у њој остављене само гусле. Старац је загудио и уз сузе запевао песму. Уз њу се решио на освету. Пригрлио је нешто млађу удовицу са њеном децом и у својој кући поново потпалио огњиште. Пркосећи свим природним законима, у 54. години почео је да ствара нову породицу и нову децу. Једно, па друго, па треће, па четврто, пето… и шесто. Дајући им редом имена својих раније прекланих чеда. И као живи весник васкрсења, показао да је живот заиста победио смрт. Унук Маркице Бошковића, рођен 1991, данас је млади а већ цењени свештеник Српске православне цркве.

Сличних породичних прича, прекројене прошлости, али и суспендованог права на будућност, и дан данас живе нека од „Дианине деце“. Њима нису пререзали вратове деци, већ родитељима, браћи, сестрама. И нису им дали натраг, међу своје. После 80 година живота у лажи, чини се да је то све теже. Можда у струнама гусала лежи нека снага која дира дубоко у наш генетски материјал. И можда баш уз њих, симболично или најбуквалније, треба чути истину. Оне могу нагнати на нови подвиг, сличан оном какав је начинио Маркица Бошковић.

Извор: РТ Балкан

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Немања Девић