Уз Светог Вукашина по Лици и Велебиту

Циљ једне у низу Јадовничких експедиција, био је лоцирање и обележавање три места страдања Срба у ери Покоља у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца.

Пише: Ђурђица Драгаш

И прође мај… Још један мај у којем преко ноћи отопли, озелени, замирише!

И могла бих да додам- један обичан мај – да није било путовања, такорећи ходочашћа, на које сам кренула с мојом браћом, Јадовничанима.

На дуго и пажљиво планирани пут у Лику, кренули смо 13. маја 2022. године, Ненад и Душан из Бања Луке а Момчило и ја из Београда.

Циљ су нам била три места страдања Срба у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца.

И док су моји много искуснији сапутници покушавали да се што боље технички спреме за пут, ја сам била потпуно обузета чињеницом да ћу, ако успемо у намери, први пут посетити место на којем је трагично и крваво исписана судбина моје породице. Била сам и срећна и уплашена, и знатижељна и забринута…

Једва сам дочекала тај петак. Београд – Загреб – Кореница – Госпић.
Ни пут од скоро 500 километара није ме уморио. Толико сам се радовала тренутку у којем ћу удахнути и омирисати моју Лику да је све остало било неважно. И опет је наш сусрет био пун измешаних осећања. Радост, туга, осећај да истовремено негде припадаш и не припадаш, да си на свом и туђем, да си се вратио и да си само у пролазу. Баш као што написах у једној песми – Лика – моја и туђа!!!

Тај осећај био је некако најснажнији баш у Госпићу, граду у којем сам рођена и одрасла, који сам волела и некад називала својим.

Одавно више није мој и мало је тога што у њему подсећа на наш „бивши“ живот. У Госпићу о Србима сведоче само гробови и трошни споменици са презименима која су некад била део мога света и која су носили моје комшије, рођаци, пријатељи. О нама и нашем страдању „сведоче“, с једне стране, срушена црква Светог Георгија од које није остао ни траг, а с друге, уништени и уклоњени споменици „народним херојима и жртвама фашизма“.

И цркви и споменицима „пресуђено“ је током 90-их.

Један споменик је ипак, макар у комадима, још увек ту, као неми сведок времена у којем је подигнут, али и мрачних година у којима је срушен. Неупућени пролазник никада не би помислио да се у шумарку, близу Православног гробља и тик уз цесту која пролази кроз Јасиковац и води ка Дивоселу, налазе остаци споменика подигнутог у знак сећања на жртве логора Јадовно на Велебиту и жртве вешања у Госпићу, на самом крају рата.

Споменик „Вешала“ подигнут је 1961.године, а рад је познатог вајара Вање Радауша. Обухватао је три скулптуре од камена вапненца које подсећају на вешала, статуу жене, Личанке у црнини, очију покривених рукама и мали базен са водом који је представљао „море“ проливених суза.

На споменику је писало: “Овај споменик подигнут је хиљадама невиних жртава фашистичког терора из Лике и других крајева наше домовине, који од руку усташа, под окриљем окупатора, 1941. нађоше смрт у безданима Јадовна и Велебита. Њихова смрт и крв уливала је још више снаге и одлучности народа овога краја да, под руководством Комунистичке партије и друга Тита, истраје у борби за слободу, братство и јединство и побједу револуције“.

И многи рођени у Госпићу данас би се намучили да пронађу камене остатке некад монументалног споменика који је био део њихове свакодневице. Тзв. Вешала била су место које су посећивали ђаци, где су се одржавале „приредбе“ и комеморације и „заклињало“ у братство и јединство.

Баш као и то у шта се заклињалo, заборављајући ко је жртва, а ко џелат, ратних 90-их је прошао и споменик. Миниран и срушен у сулудом походу оних којима Срби и мртви сметају.

Место и остаци споменика, пронађени су у претходној Јадовничкој експедицији, почетком децембра прошле године.

Мало је рећи да је жалосно стање у којем смо га затекли нас четворо и парох госпићко – смиљански, отац Драган Михајловић који нам се придружио у Смиљану.

Разбацане камене громаде обрасле маховином још пркосе природи и времену и извирују из густиша, али од скулптуре тугујуће жене остало је само постоље на којем се налазила. До суза ме доводи помисао да је вероватно завршила на неком отпаду. Како да преболим то што је симбол страдања хиљада и хиљада мојих сународника за бездушнике био само комад бронзе, сировина која може да се уновчи?! Како да заборавим, како да опростим?!

Лутали смо по том шумарку, удаљеном свега километар – два од центра града и покушавали да запамтимо и забележимо сваки детаљ. Узели смо пар каменчића из закоровљеног базена, а верујем да нам је у глави свима била иста мисао – Ко зна да ли ћемо следећи пут затећи и ове скривене доказе да је споменик заиста постојао или ће, под изговором уређења парка Јасиковац, и они заувек нестати?!

Измешаних осећања кренули смо даље, ка Дивоселу и Читлуку. Пред нама је био најтежи део пута!

Решили смо да пронађемо срушени споменик на Крушковачама. У тој ували подно Велебита усташе су, 5. августа 1941, напале збег и зверски побиле 907 мештана Дивосела, Читлука и Орница.

Међу њима су били и моји Драгаши… стриц и тетка, деца од четири и пет година, њихови баба и деда, стриц, стрина и њихово двоје деце. На том страшном месту могли смо да нестанемо, да нам се, попут многих других, „угаси“ презиме… Могло је, али, неким чудом, није. Иако рањени, моји баба и деда су преживели, а одмах после рата, родио им се син… мој тата!

„Преживели“ смо Крушковаче, али од њих никада нисмо могли да побегнемо, колико год се трудили!
Баш због тога, желела сам да им се „вратим“, да удахнем онај исти ваздух, угледам онај исти комад неба, да додирнем ону земљу која је узела моју крв… Ту неописиву жељу појачавала је тужна чињеница да никада нисам посетила место на којем ми је страдала породица.

Крушковаче су ме чекале и ја сам им кренула у сусрет!

У Читлуку нам се придружио човек који је ту одрастао и који је требало да нас одведе до споменика. Иако је он био удаљен свега два -три километра од места где смо се састали, били смо забринути. Забринути,  зато што смо знали оно што већина не зна. Знали смо да у Дивоселу и Читлуку од 1993. године готово нико не живи, да су куће срушене, а путеви зарасли. Знали смо да тамо „владају“ дивље звери, да још увек има неексплодираних мина и да нико са сигурношћу не може да каже где се оне налазе. Знали смо да је последњи пут код споменика одржана комеморација пре више од тридесет година и да су га од тада „посетили“ само они који су га срушили, после тзв. акције Медачки џеп 1993. у којој су етнички очишћена села у околини Госпића. 

Имали смо по једну фотографију читавог и срушеног споменика и координате учитане с војне карте.
Имали смо, међутим, и неописиву вољу да га пронађемо, али и икону Светог Новомученика Вукашина која нас је водила и чувала!

Сигурно и релативно брзо смо стигли до места где је човек који нас је водио, очекивао да се налази споменик, али када смо сишли са шумског пута, било је јасно да ће то бити тежак задатак. У густишу, у шуми коју више није могао да препозна ни онај који је ту у близини одрастао и живео, наш труд и покушаји да „навигацијом“ пронаћемо локацију споменика, деловали су прилично безнадежно.

Вртели смо се у круг по неприступачном терену и, занемарујући свеже трагове звери, врућину, крпеље и дивље купине које су нам се запетљавале око ногу, покушавали да нађемо неки знак, наговештај да смо близу.
Како је време одмицало, било је све теже и безнадежније, али нисмо одустајали. Искрено, и не сећам се куда сам све прошла, ношена неком невероватном жељом. Једноставно, ништа није могло да ме заустави, а једино чега сам се бојала било је да ће неко рећи – Доста, нисмо успели!

Захваљујући Богу, срећи, вољи и нашем Вукашину, Ненад је узвикнуо нешто друго! Узвикнуо је: „Људи – ено ограде!!!“

И заиста, на свега 50-ак метара од места где смо сели да одморимо, места означеног на GPS апарату према координатама пренесеним са старе војне карте, видела се метална ограда. Иза ње, назирали су се остаци споменика…

Схватили смо у том тренутку да смо икону, ништа не слутећи, окренули баш у том смеру! Свети Вукашин нам је још једном показао пут и били смо му неизмерно захвални!

Јурнули смо уз брдашце и коначно… пред нама су се указале порушене камене плоче. Ту, у густој шуми, међу три-четири стара бора, „лежао“ је скромни споменик који су, својим побијеним рођацима и комшијама, давне 1956. године подигли преживели мештани три села. Споменик је, од белог брачког мрамора, исклесао А. Ушљебрк из Дрниша.

На једној од плоча прочитали смо следећи текст – ”На овом мјесту су усташки злочинци 5. августа 1941, не разликујући дијете од одраслог, жену од мушкарца, уз необично мучење побили 907 људи, жена и дјеце. Овом успоменом, народ села Дивосела, Читлука и Орница жели да овјековјечи успомену на ове жртве.“

На споменику су били исписани и стихови: “С тугом вас пратим у хладан гроб, јер сваки је од вас побуњени роб. Ви падосте жртвом и дадосте све; крв, живот и младост ради слободе. Почивајте мирно у гробници тој, под стијегом слободе сви ћемо у бој. Кад скршимо ропство, ту казнену моћ, пјесмом на уснама сви ћемо вам доћ. Пјеват ћемо пјесму тад другови сви, дочекасмо оно што започесте ви“.

Претпоставили смо да би се и ови стихови могли пронаћи испод дебелих наслага маховине, али није било могуће да подигнемо све камене плоче.

Наша намера првенствено је била да пронађемо споменик и у томе смо успели. Успели смо да урадимо још нешто веома важно… рекла бих, и најважније! Први пут од када је почињен масакр, на Крушковачама је био и служио православни свештеник.

И док је отац Драган служио парастос и молио се за душе мученика, заталасало се дрвеће над нама. Ветар са обронака Велебита нам је помиловао лица, разнео мирис тамјана и знала сам да је то знак. Знак да нам се радују давно уморене душе. Предуго су нас чекала невина деца, жене, старци, младићи и девојке, све несрећне жртве безумне мржње. Нису то били „побуњени робови“ и борци против фашизма.. Њихов једини грех био је то што су Срби и православци, а никада се за њихове душе, на том страшном месту, није помолио свештеник!

С вером да смо учинили добро и богоугодно дело, поносни, али и некако бескрајно тужни, кренули смо даље.
Освртала сам се неколико пута и гледала како шума поново „гута“ остатке споменика. Губио ми се из вида, тонуо у зелени покров и скривао трагове који су нас довели до њега.

Нека… срцем ћемо га поново наћи!!!

Нестварно су, после пустоши Дивосела и Читлука и туге Крушковача, изгледале обрађене њиве, уређена дворишта и расцветали јорговани који су повремено промицали крај нас на путу за Грачац. Требало је времена да „спакујемо“ негде сву муку коју смо видели, додирнули и осетили тог топлог и необичног суботњег дана.
И тек што смо се мало прибрали и средили утиске, чекало нас је ново искушење.

Наш циљ било је још једно стратиште – јама Тучић понор у близини Грачаца.
Јама , у коју су усташе, од 27. јула до 1. августа 1941. бациле око 500 Срба из Лике и Далмације, налази се између железничке станице Грачац и села Штикада, уз сами асфални пут. За разлику од многих других сличних стратишта, до ње се лако стиже, али неупућени пролазници или туристи (којих је у овим крајевима све више) тешко би је приметили с пута. Ако би и застали због каменог споменика који се налази у близини, не би ништа сазнали пошто је 90-их с њега скинута мермерна плоча.

На тој плочи, изнад које је била црвена звезда петокрака, писало је: „Ово је једна од јама у коју су љети 1941. године, слуге окупатора, усташки злочинци, бацили на стотине људи из Лике и других крајева наше земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им!“

Иако је споменик у добром стању, а релативно „свеж“ венац од вештачког цвећа, сведочи да га је неко недавно посетио, плоче, која би открила размере масакра који је ту у близини почињен, и даље нема. Питање је хоће ли је икада и бити или ће овај „осакаћени“ споменик остати једини, нејасни траг о трагичној судбини Срба који су скончали у Тучић понору.

Размишљала сам о томе прилазећи ивици провалије у којој се крила јама.
Иако сам раније видела фотографије овог места, нисам била спремна на оно што се „указало“из мрака. Као огромна разјапљена чељуст неке звери јама нас је гледала, показујући, без икаквог скривања, сву своју застрашујућу величину. Имала сам неки страшан, неописиви осећај да ће нас, онако велика и мрачна, повући ка себи.

Шокирана и запрепашћена, као да сам на тренутак могла да наслутим ужас који су над овим понором, свесне шта их чека, осећале жртве. Чула сам дечји плач, осећала стисак њихових престрављених мајки и очева и очај беспомоћних стараца. Видела сам како их звери извлаче из воза за Србију, из кућа, са њива. Видела сам како их, повезане жицом, крваве и избезумљене воде преко ужареног крша ка крају, ка јами…

Дрхтала сам док је свештеник, парох Грачачки, Отац Предраг Пантелић служио помен, потпуно неспремна да се суочим с чемером који је куљао из  бездана.

Размишљала сам дуго, на путу за Београд, о томе, о свему што сам видела, осетила, наслутила током та два незаборавна дана у Лици. Као да сам је  видела другим очима, окрвављену и рањену, али  опет моју, тако нераскидиво уткану у сваки део мог бића.
И признајем да нисам много тога о њој знала, да нисам довољно марила, да нисам била на местима на којима је требало да будем, али верујем да човек, уколико истински жели, увек има прилику да исправи властите, али и неке колективне грешке.

Зато, нека ово ходочашће и прича коју сам вам испричала, буду мој скромни допринос сазнању и незабораву!

НАПОМЕНА: Експедицију у Дивосело, на Велебит и Грачац организовало је удружење грађана Јадовно 1941. из Бање Луке користећи своје расположиве људске, техничке и материјалне ресурсе. Изражавамо захвалност добротворима који су помогли реализацију пројекта.

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш