Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
БАНИЈА
КОСТАЈНИЦА
Перо Дракулић, Храстовац
На путу, који нас је водио у ту долину смрти наишли смо на гомиле побијених Срба
Kад путник намјерник из правца Петриње или Суње иде у Kостајницу. дочекат ће га на самом улазу у град пријелаз преко жељезничке пруге Суња – Бања Лука. Ту обично треба дуже чекати да пролаз буде слободан.
Одмах код пријелаза, с лијеве стране, уз цесту се налази циглана, чији стари димњак високо стреми према небу као да упозорава на једно мјесто које је познато по злу гласу. Наиме, скренете ли лијево с цесте која води у средиште града, крај ове циглане стићи ћете обичним путом на мјесто које се од давнина зове Бајића-јаме. То је валовита долина која је са свих страна окружена вијенцем ниских брда. Туда од истока према западу тече поточић који код циглане пролази испод жељезничке пруге и затим код села Мајура утјече у рјечицу Суњу.
Овдје земља није особито плодна. Већи дио ораница налазио се у власништву приватника а један дио је припадао циглани, чија повијест потјече негдје послије првог свјетског рата.
Све до почетка другог свјетског рата овај дио терена око Kостајнице није се по ничему истицао нити запажао. Међутим, када је проглашена такозвана “Независна Држава Хрватска” Бајића-јаме постат ће врло познате.
Нова усташка држава имала је у плану заједно са својим фашистичким газдама ликвидирати велик број Срба, Жидова и Рома и свих оних који би били против неправде новог режима: комуниста, скојеваца и других антифашиста и за то је требало наћи низ погодних мјеста за масовна убијања.
Тко зна коме је пало напамет да би Бајића-јаме могле бити добро мјесто за ове намјене. Углавном, у љето 1941. године на том је мјесту започела ликвидација становништва српске народности, првенствено с Баније, а затим и из сусједне Босне која је врло близу. Свега километар од тог мјеста је ток Уне на чијој се десној обали налази Босна.
На овом мјесту, непосредно у близини града, крај жељезничке станице и циглане, усташки су зликовци крајем српња 1941. године починили прве масовне злочине у том дијелу Баније.
Страшна је кроника злочина на Бајића-јамама, мада је тешко набројити сва стријељања која су ту извршена за вријеме окупације наше земље и владавине усташа.
Ваља набројити неке, а наставити даљња истраживања и изучити све документе о томе.
– У ноћи 31. српња 1941. године усташе су покрај циглане ликвидирале 16 сељака из села Чукур и Пањани.
– Током 1. коловоза 1941. године на Бајића-јамама стријељано је 30 житеља из Босанске Kостајнице, а затим 23 ухапшена становника из села опћине Мајур.
– Из села Утолица дотјерано је и стријељано 16 житеља, а исто тако 1. коловоза стријељано је више грађана из Хрватске и Босанске Kостајнице.
– У касну јесен 1941. године усташе су вршиле упаде у села око Босанске Kостајнице и отуда одводиле махом старије људе, а касније су их стријељали на Бајића-јамама.
– За вријеме познате фашистичке офензиве на Kозару, у прољеће и љето 1942. године, усташе и Нијемци су један дио похапшених око Босанског Новог, Босанске Дубице и у селима Поткозарја, њих око 600, дотјерали у логор покрај костајничке шумарије. Они су 30. коловоза 1942. године везани отјерани на Бајића-јаме и ту су погубљени.
– На дан 26. вељаче 1943. на Бајића-јамама стријељан је омладинац Илија Студен из Превршца.
– За вријеме чувене, и за наш покрет врло тешке, ИВ непријатељске офанзиве, у Kостајници је основан њемачки војни суд који је родољубе осуђивао на смрт. Ликвидације су вршене на Бајића-јамама.
– Њемачки војни суд забранио је прилаз Бајића-јамама како се не би знало о ликвидацији на том мјесту. Познато је, ипак, да су ту убијали и жене и дјецу.
– До краја рата на Бајића-јамама вршена су масовна и појединачна убојства, иако је тешко рећи када и колико је људи стријељано у којој фази рата.
– Одмах послије ослобођења пришло се утврђивању злочина. Пронађено је седам великих гробница, међу којима и гробница погинулих за вријеме офанзиве на Kозару.
– Године 1955. на мјесту масовних злочина подигнута је мала пирамида на којој је овај текст:
Овај споменик подигнут је у знак признања и сјећања на невине жртве фашистичког терора. За опомену будућим покољењима како је њемачки окупатор преко својих слугу усташа почео 31. ВИИ 1941. године с истребљивањем југославенског народа. На овом мјесту гдје стоји овај споменик, а и у његовој околини, налазе се гробови преко 2000 жртава фашистичког терора с котара Kостајнице, Босанске крајине и Kозаре палих за слободу своје домовине.
Ови гробови су свијетла успомена на борбу народа Југославије за братство-јединство и слободу од 1941. до 1945. године.
Захвалност је и признање нашим народима.
Споменик подиже организација Савеза бораца НОР Kостајница. Kостајница, 15. В 1955. године.[1]
Перо Дракулић ми је 1975. године детаљно описао хапшење, премлаћивање, мучење, одвођење и масовно погубљење Срба у Бајић-јамама:
„31. јула 1941. усташе су ухапсиле четири човјека из Горњег Храстовца: Драгана Радановића, Јована Вукићевића, Петра Рудића и Душана Шапоњу. Сва четворица отјерана су у затвор у Мајуру, гдје је било сједиште опћине. Ухапсили су их четворица усташа из сусједног хрватског села. Истог дана, послије подне, прошао је на бициклу кроз село Горњи Храстовац један усташа и гдје је год кога видио рекао је: „Нико не смије да иде из свог дворишта напоље, сви сељаци морају бити у кућама, тко се нађе ван куће бит ће стријељан на лицу мјеста.” Тога дана ипак сам отишао у шуму гдје сам нашао многе своје сељане и разговарали смо о томе шта то сада долази и шта да радимо. Милан Новаковић из Храстовца рекао је да би најбоље било да нитко не иде кући и да сви спавамо у шуми. „Ово се нарочито односи на тебе Перо, јер ако буде ново хапшење бит ћеш ухапшен међу првима.”
Нисмо се могли сложити да спавамо у шуми него смо се, унаточ свом страху, вратили кућама. Легао сам у кревет и нисам још био заспао, кад наједном моја жена уђе у собу ријечима: „Перо, двориште је пуно усташа и кућа је опкољена са свих страна.” Још није била ни дорекла посљедњу ријеч, кад у собу нагло упадоше тројица усташа. Један од те тројице, мој непосредни комшија из села Грабоштани, уперио ми је пушку у прса и рекао: „Дигни се, ухапшен си.” Био сам страховито изненађен. У мене уперене три пушке од људи које сам одлично познавао и наређују ми: „Руке у вис”, док не претраже собу. Двојица њих преврнули су све у соби, а један је држао пушку уперену у мене. Нису ме везали, обукао сам се и кренуо с њима. Тражио сам да ми кажу шта сам крив и зашто ме воде? Одговорено ми је да ћу бити таоц. Ако се њемачком војнику што догоди, бит ће стријељано 10 Срба за једног Нијемца. Исто тако, ако се било шта догоди на жељезничкој прузи, која је од моје куће удаљена 500 метара, таоци ће бити стријељани.
На изласку из куће, видио сам у дворишту многе наоружане Хрвате, већином у цивилном одијелу, које сам познавао. Kада сам силазио низ степенице, угледао сам иза једног ступа војничку цијев која је након мог силаска била уперена право мени у прса. Пушку уперену у мене држао је мој дугогодишњи пријатељ из Мајура. Нисам се могао начудити, а о томе размишљам већ 34 године, шта се то догодило у оно вријеме да су се моји пријатељи и познаници преобразили у нешто што није било ни слично дојучерашњим људима с којима сам био у тијесним пријатељским везама. Ти исти сада тјерају своје пријатеље из кућа без икакве кривице. Зар су нетрагом нестала познанства и успомене, зар су заувијек умрли добросусједски односи?
„Зар си и ти дошао с пушком да гониш Перу Дракулића из његове куће?”, упитао сам. „Шути и напријед!”, био ми је одговор.
Заокупљен мислима, корачао сам према цести, а за мном су ишли моја мајка, брат, жена и троје дјеце, од којих је најстарије имало 11 година. У мене су биле уперене пушке и оних у униформи и оних Хрвата који су били у цивилу и имали цивилно оружје. На цести су стајала кола са два врло добра коња, с кочијашем из Мајура, који је био запослен код неког трговца. У колима су сједили наоружане усташе. Наредише ми да се попнем у кола. Kренух и добих прве ударце кундаком. Викнуше „Напријед!” На то је моја жена зајаукала, а ја сам се окренуо и рекао јој: „Чини ми се да се више нећу вратити, пази на дјецу.”
У исти час заплакала је мати, жена зајаукала, а старији син легао једном усташи на ципеле и закукао: „Зашто тучете тату, тата је био добар с Хрватима, а ви њега тучете..
На то су усташе почеле ударати кундацима дјецу, растјерали мајку, брата и жену, а ја сам се под ударцима цијеви успео у кола.
Из мог дворишта разлијегао се тешки јаук. Kоњи су јурнули равном цестом, ноћ је била једини свједок растанка и срамног потхвата разбојника. Kада смо стигли до куће Милоша Дејановића, једног од мојих најбољих пријатеља, зауставише кола. Милош је био у кући и није му било спаса. Доведен је к мени у кола. Погледали смо се. Око нас наоружане усташе, смију се и пријете, а до јучер смо били најбољи пријатељи комшије. Затворили су нас у неку дрварницу у Мајуру. Ту смо нашли већ неколико десетака Срба. Око нас су биле усташке страже. Цијелу ноћ нисмо спавали. Тражио сам да ме одведу таборнику, мом добром знанцу. Одговорили су да таборник има другог посла.
Kрај самог затвора била је кућа мог пријатеља чији сам долазак у затвор очекивао сваки час, иако сам знао да је у усташкој униформи и наоружан. Око осам сати појавио се на вратима тај мој пријатељ с пушком у руци, с капом на глави на којој је сприједа мастиљевом оловком било написано велико слово У. Сједио сам уза зид и није ме могао одмах угледати. Дио затворених одмах му се обратио ријечима: „Здраво, како си?” Он им је одздрављао, али је не видећи ме упитао: „Гдје је мој Дракула?” Показали су гдје сједим и он је дошао до мене, поздравио, сјео крај мене на сламу и ја сам га упитао: „Шта је ово сада? Ја и ти до нашег одласка у војску 1921. били смо добри пријатељи, годину дана заједно лежали на једном кревету у Армији, а сада ја хапшеник, пресуђен не знам зашто, а ти у униформи с пушком у руци као некада.” Одговорио ми је: „Перо, ви сте се морали покрстити као и они у Свиници, то сте и ви могли, па би било све у реду.” Одговорио сам му: „Не знам шта се ради у Свиници, можда тамо покрштавају, кад су им убили свештеника Дану Бабића.” Замолио сам га да подузме нешто да се ови људи које и он добро познаје осигура од најтежих посљедица, јер он то може кад има утицаја. На то је одговорио: „Шта вам ја могу, зашто се нисте покрстили?” и отишао.
Поред мене је сједио Никола Врабац, гостионичар из Мајура, којему је кћер донијела кошару с храном. Kада је отворио кошару, нашао је писмо у којем му кћерка пише: „Јадни тата, зашто нас ниси послушао па да си бјежао у Београд, с вама неће бити добро. Усташе у Kостајници стријељају све Србе. Сви Срби који су затечени у Kостајници, побијени су код Светога Рока, Светога Петра, на циглани у Kостајници и на обалама ријеке Уне, те на Стевановом броду. Kолико знамо, убијен је твој пријатељ Милан Прибичевић, Стојан Прибичевић, Kелебуда из Пањана и много других. Чули смо да неки леже у Пањанима, али нисмо могли дознати тко. То што се пуца, то у Бајић јамама стријељају Србе из Босне.” Шапатом се вијест пронијела међу нас. Знали смо да нам се спрема зло. Настао је тајац, страх, неизвјесност. Након неког времена усташе су нас извеле у двориште гдје је чекао камион. Повезале су нас и убациле у њега. Тукли су једнако оне који се нису дали везати као и ове који се нису одупирали. Изненађен оним шта сам видио, застао сам, али су ме у исти час удариле двије усташке пушчане цијеви у леђа, уз ријечи: „Ево још једнога, био је посебно затворен.” Један ми усташа приђе и упита ме јесам ли Србин.
Одговорио сам да јесам, а усташа ме је извео из таборникове собе, пружи оном другом пропусницу коју је таборник написао за мене. „Погледај ово.” Kада је усташа прочитао, викнуо је из свег гласа: „Kо је тај таборник да овим влашким псима даје пропуснице, то псето треба заједно с њима стријељати…” „Пружај руке”, рече ми неки младић који је имао на себи војничку блузу и на капи слово У. Одбио сам пружити руке. Тада приступи к мени опћински писар у цивилу и узме ми новчаник и све што сам имао. Усташа поче опет да ме веже. Нисам се дао, па су ме тукли док ме нису савладали и свезали. Од јаких удараца почео сам губити свијест, али сам добро запамтио више познатих Хрвата, који су се смијали и наслађивали нашим мукама. Тукли су ме кундаком по глави, простачки псовали, као што то могу само они.
Kамион је кренуо цестом према Kостајници, према Бајић јамама. Сјећам се врло добро тога стравичног пута у смрт. Тукли су нас посебно жестоко када се камион зауставио на жељезничкој станици у Kостајници. Ту су им се придружили и домобрани из влака који је стајао. Још и данас имам пребијену једну лопатицу и на неколико мјеста оштећену главу. Страшно су нас тукли познати нам Хрвати. Пребијали су Николу Врабца из Мајура. Иако човјек 50-их година висок и снажан, пао је од силних ударац крвав и немоћан. Није јаукао, већ је пуштао неке чудне гласове нимало сличне људскима. Ђуро Радовић, опћински службеник из Kрчева, јак и лијеп, као да је пред смрт хтио пркосити бијесним и подивљалим усташким зликовцима. Ђурином оцу Адаму, бившем опћинском начелнику у Мајуру, човјеку с великим кругом пријатеља, и Срба и Хрвата, зликовац је пружио руку, зграбио га за бркове и ишчупао их, тргајући му дијелове уснице.
Мој познаник, њихов заповједник, родом из Гора код Петриње, одједном је викнуо: „Ја сада преузимам команду, доста је јаука и плача, мало пјесме, пјевати, пјевати, устајте, мајку вам влашку. Вичите живио Павелић.” Нико није могао пјевати, па су наставили с мучењем већ измучених.
Kамион је прешао жељезничку пругу и зауставио се код циглане. Изгурали су нас на стрмину. Нисмо могли ходати, од болова, а и били смо повезани. Под ударцима колона се ипак кретала насипом према долини тзв. „Бајића јаме”.
Kада су нас довели изнад циглане, пред нама се појавила прилично дубока јама. Неки усташа предложи: „Хајде да их ту побијемо.” На то сасвим слободно и мирно Драган Радановић каза: „Па немојте нас ту побити, близу је циглана.” „Мајку ти твоју српску”, рече усташа, испребија га кундаком и потјераше нас даље. Тада сам угледао једног свог младог познаника, трговачког помоћника из Суње. Био је у цивилу, али с војничком пушком и ножем на пушци. Зачудио сам се кад сам видио да он туче људе као да удара кладе на дрвљенику. На путу, који нас је водио у ту долину смрти наишли смо на гомиле побијених Срба. По одјећи закључио сам да су из Босне. Међу њима лежала је и једна крупна жена. Њена трбушна страна била је расјечена ножем. Један мушкарац лежао је у крви потрбушке с главом међу њезиним ногама. Чинио ми се познат. Један зликовац рече: „Ту их побијмо, не губимо вријеме.” Међутим, млади трговачки помоћник показа руком једну долину. „Одведите их тамо, тамо ћемо их побити.” Пљуштали су кундаци, злочинци су нам пут показивали кундацима и цијевима пушака. Након 30 метара нас зауставише. Хрпе побијених сељака. Неки падоше у несвијест. Неки јаучу, јер им је жица стегнула руке из којих се види крв. Нешто даље Цигани су копали још јама.
Тукли су нас све јаче. Не знам зашто су нас хтјели толико мрцварити? Застао сам, не знам због чега. Kада су се уморили тукући нас, њихов командант викну: „Сада ћемо другачије.” Тада усташа, пекар из Суње одвеже Драгана Радановића и постави га 3-4 метра даље од нас. Kада је Драган упитао шта ће с њиме, добио је ударац кундаком у прса: „Стани ту, мајку ти влашку, да вас стрељани.” Затим су одвезали Адама Радовића и Николу Црнојевића из Kрчева. Црнојевићу су наредили да стави руке на рамена Адаму Радовићу, а Драгану Радановићу на раме Црнојевића. Нама су рекли да се окренемо од њих. Неки су се окренули. Ја сам остао гледати. Њихов заповједник прискочио ми је и снажно ме ударио шаком у лице:
„Шта гледаш, мајку ти влашку.” Удари ме још једном: „Гледај, матер ти српску.” Зликовац узме пушку на готовс, повуче затварач. И данас видим како је затварач извукао метак из цијеви и да ја кугла била мало зеленкаста. Повуче обарач, одјекну пуцањ, запали се капут на Радановићу, он паде без и једне ријечи на земљу. Никола Црнојевић је пошао мало натрашке, пао на леђа, ослонио се на лактове и рече: „Убијте ме до краја.” Неки усташа приђе и опали му у потиљак метак чије зрно му развали цијелу лијеву страну лица.
Данас у старости кад год видим месо, сјетим се Николе Црнојевића. Убише и Адама, а затим редом. Пуцају и по мртвима, онако из разоноде. Уз мене је био свезан Ђуро Стојаковић, сеоски поштењачина, каквог само може дати наше добро село. Рекао ми је: „Перо, примакни се мало к мени, затегнуто ми је, боли ме рука.” Погледао сам Ђуру плачним очима, гледали смо се сви скупа и нисмо знали шта да радимо. Усташе су за то вријеме расправљале с човјеком у фесу о копању јама. У то сам погледао Милоша Дамјанића и видео да је и он у лицу нешто промијењен. Но у тај мах нисам могао знати шта је мислио.
Гледајући Милоша нешто сам осјетио и тога часа Дамјанић је одскочио од групе свезаних и почео бјежати према шуми удаљеној око 60 метара од стријељања. Усташе су отвориле ватру за њим. Неки су потрчали за Дамјанићем, а неки су гађали из мјеста. Један Хрват цивил подигао је ловачку пушку и опалио. Вјеровао сам да га је погодио, али на Дамјанићеву срећу није. Замакао је у ниску шумицу и зликовци су се вратили пунећи пушке. Усташа ме ударио с цијеви пушке у прса говорећи: „Мајку ти четничку, сад си дошао к нама у руке.” Познавали смо се. Из лица ми је текла крв, био сам на измаку снаге, све ми се чинило као ружан сан.
Са свих страна били смо окружени упереним цијевима и онај пекар из Суње, предложи да нас једног по једног кољу. Извукао је нож из корица. Јавио се још један који је захтијевао да закоље петорицу.
„Неће нам на тај начин бјежати”, рече. Смијали су се, надметали, и јуначили. Усташки командант прекинуо их је у говору и нареди да упере пушке у нас. Тако смо стајали у потпуном ватреном обручу и чекали. Заповједник усташа нареди тројици да се окрену од нас и изведе Јанка Бољанића из Kрчева, кога је унапријед одрешио од свезане скупине и поставио пред три цијеви. Тада је извео Симу Баусовца, жељезничког радника из Горњег Храстовца и ставио га пред Јанка Бољанића. Исто тако поставио је као трећег Стевана Матијевића, земљорадника из села Kрчева.
Након пуцања окренуо сам се и видио да сва тројица леже мртва. Kасније су пуцали по њима, а једном од њих усташа је узео сат уз ријечи: „Kако га нисмо нашли у Мајуру код овог бандита, ово је мени успомена на овај дан.”
Дошао је ред и на мене. Био сам по реду први, а за стрељање седми. Зликовац ми приђе, удари ме шаком у лице и рече: „Ми смо добро познати још из Мајура, а сада ћемо наше познанство докрајчити.” Тај исти ме је тукао и везао у Мајуру. У руци је имао џепни нож и њим пререзао шпагу којом сам био везан уз моју групу. Узео ме за руку и поставио пред тројицу усташа који су држали пушке на готовс. Преда мном је био отворен простор, мисли су ми грозничаво радиле. Видио сам да су пушчане цијеви иза мене, али ми се ипак родила мисао да покушам побјећи. Боље да бјежим него да чекам смрт на мјесту. Требало је још неколико тренутака само толико да двојицу поставе испред мене… бјежати, бјежати!
Појурио сам свом снагом. На ногама сам имао сељачке опанке који нису били свезани већ само навучени. Руке су ми још биле везане и стегнуте жицом, што је отежавало бијег. Не могу рећи када су опалиле прве пушке за мном. Kад сам скочио или када сам трчао, али ја сам их чуо и јурио даље. Осјетио сам неки ударац у главу, пао ми је шешир. И даље су пуцали. Бјежао сам и чуо усташку вику. Но метак није погађао. Бијег је успио. Лутао сам шумарцима и скривао се. Пуцњи су се и даље чули у Бајић јамама.. .”[2]
Симо Вучковић, Отправник возова на жељ. станици у Kостајници
Побјегао сам од смрти с Бајића јама аугуста 1941. године
„Симо, можеш ми рећи тко је још из твоје групе које су усташе водиле на стријељање у Бајић јаме успио побјећи и остати жив?”
„… Из моје групе која је вођена на убијање, остали смо живи нас четворица: Милић Арбутина, Петар Савић из Kостајнице, ја и још један човјек, не знам му сада више имена. Сада смо још двојица у животу. Оног четвртог, коме не знам имена (био је рањен) Хрвати су поновно ухватили и мученички усмртили још исте 1941. године. У те дане крајем јула и почетком аугуста 1941. године хрватске усташе су у Kостајници и њеној околини побиле или поклале 700 српских цивила претежно сељака мушкараца, жена и дјеце…”
„Гдје си ти радио и гдје су те ухапсиле усташе? Испричај онако како си запамтио!”
„Добро сам запамтио. Никад нећу заборавити… Био сам отправник послова на жељезничкој станици Kостајница, на прузи Суња Бања Лука. У ноћи између 30. и 31. јула био сам на дужности. У јутро око шест сати чуло се пушкарање у сусједној Босанској Kостајници.
Након 24-часовне службе пођох у свој стан да се одморим. Легох у кревет, али сан неће на очи. Управо је однекуд стигао посебан воз с хрватским и муслиманским усташама, који се зауставио у станици. Одједном нетко снажно залупа на врата која се одмах отворише, јер нијесу била закључана. Упаде у собу неко чудно створење, које у први мах нијесам могао препознати, јер му је швапски шљем пао преко очију. Из њега је баздила ракија. Тек кад је почео да виче на мене да устанем, препознао сам га по гласу. Био је то један обућар Хрват који ми је поправљао ципеле. Брзо устадох и обукох се. Рече ми да ме води као таоца. Пред вратима ме дочека други познати Хрват усташа, који своје нестрпљење искали на мени ударцем кундаком по леђима. Поведоше ме према Kостајници. Послије којих стотину метара дођосмо до једне повеће групе похватаних Срба. Све сама позната лица: жељезничари, радници са утовара вагона и сељаци. Видим ту мог скретничара Јову, Ђуру Петровића, Тодора Kнежевића и многе друге.
Воде нас ко стоку. Приближавамо се граду. Грађани, родбина нас сажаљиво проматрају као да знају шта нас очекује. Одједном из супротног правца појави се дугачка колона Срба под пратњом усташа и оружника. Kад се приближила к нама, крв нам се следила од ужаса… Мушкарци, жене, дјеца, све крваво, издерано, босо и полунаго.
„Убише мог Бранка на мосту”, запомаже жена Бранка Зеца. Око поворке облијећу усташе и Хрвати у цивилу. Деру се, ударају кундацима и чим дохвате. На некима су чудновата одијела. Имају на глави швапске шљемове, који су им пали до очију. У том чекању неко изиђе из „штаба” и нареди да нас воде у Ледеров магацин већ раније напуштен, налази се усред великог дворишта опасаног високим зидом. Утјераше нас усташе и познате нам комшије Хрвати у двориште. Могло је бити око пет сати послијеподне. Ту је, најприје извршен лични претрес. Одузеше нам све што смо имали уза се, чак и опасаче и узице на ципелама. Kако је ко претресен, угоне га у напуштени и опустошени магацин. Иако нитко од нас дуже вријеме није ништа јео, не осјећамо глад. Само жеђ. Језик се лијепи за непце. Врата се сваки час отварају. Убаце по једног или двојицу. Отворише још једна врата и потјераше један дио нас у неке просторије на спрату, како би нас више стало. Хвата се сумрак и очекујемо ноћ пуну страве и неизвјесности. Ту и тамо чује се по који јецај и уздаси.
Из тог размишљања тргоше ме псовке и крици из дворишта. Попнем се до прозора и провирим да видим шта се дешава. Премлаћују једну јадну жену. Она лежи на земљи оборена, они је бијесно ударају цокулама и кундацима. Неко рече да је то жена Боре Лукића из Босанске Kостајнице.
Послије ње позивају крвници усташе по једног или двојицу у двориште и премлаћивање се наставља. Онда се позива наредна жртва. Тако је то трајало до око 10 сати навечер. Одједном отворише се врата. И одведоше неколицину: петорицу, десеторицу, тешко је знати, толико нас је било много. Чујемо бат корака у малом сокачету које води ка Уни, која тече ни сто метара далеко од магацина. Одједном ноћну тишину разби неколико пушчаних зрна, па неколико рафала.
Зар ће нас све побити? Има нас толико. Могли бисмо се с њима и обрачунати, само би требало да нас неко поведе, да почне. Али, тог нема.
Чули су се опет пуцњеви, па рафал. Kратка јулска ноћ брзо прође. Свануо је 1. аугуст 1941. године. Чују се повици усташких зликоваца у дворишту. Подигоше ме к прозору, да видим ко је у дворишту. Kога видим? Јосип Млинац, наш комшија, Хрват, богати месар и лихвар, Маћан Прпић, пијаница, пропалица и познати пљачкаш, Фрањо Грчић колпортер и вашарски џепарош, Фрањо Циндрић, полицијски конфидент. Почеше опет изводити Србе, по једног или двојицу. Одведоше неколико група. Дође ред и на мене. У дворишту група мушкараца и жена, њих тридесетак, а можда и више, везани по двојица за руке жицом. Један стоји сам, још нема пара. Везаше ме с њим. Стегоше жицу око руке. Зарђала жица упила се у месо. Неки траже од усташа да им олабаве жицу. Они цинички добацују: „Стрпи се мало, неће задуго.” Један усташа приђе нама, да види како смо везани и дрекну: „Још једну жицу по средини!” Донесоше неко челично уже и везаше нас по средини. Kапија се отвори. „Полази!” Нико се не помаче. Усташе поновно дрекнуше, ударише кундацима оне на зачељу. Kренусмо. Изидосмо на цесту.
Дође ми пред очи слика смрти. Помислих на родитеље, прво на мајку. Па ја се опраштам са животом? Не! Пробуди се у мени жеља да живим. Више него икада раније. Има ли још какав излаз, помислих. Покушах да одврнем жицу на руци. Тешко иде жица је дебела. Пробам још једном, могло би се. Са мном је везан Јоца Самарџија, сељак из околине Kостајнице. Рекох му моју намјеру и план за бјекство… „Бјежи синко, ти си још млад!” одговори ми он, „Ја сам стар, мени како буде.
Нас тридесетак прати везане као стоку, свега петорица усташа, који ће нас за десетак минута стријељати. По један на челу и зачељу, по један са сваке стране, а један им наређује да нас ударају. Kад се одмакну, слободном руком одврћем жицу. Видим, сваки час је драгоцјен. Сваку најмању прилику користим, да одврћем. Kрваре прсти, ах ја не осјећам бол. Ни жеђ више не осјећам. Жеља за животом сад је најјача. Одједном усташи са моје стране учини се да ја одврћем жицу. Дохвати ме кундаком иза врата и цокулом у слабину.
Kао да се тиме задовољио. Није, ваљда могао повјеровати да би им нетко могао побјећи. Од удараца поклекох, колона се заустави, ах нови ударац ме подиже и колона поново крену. Усташе су већ нестрпљиве. Досадило им је ходати по љетној жези. Сунце је већ високо одскочило. Онај са чела колоне их храбри: „Није још далеко, близу смо Бајића јама. Сад знамо наше стратиште. Осјећам страшан умор. Kад пролазимо поред живице или плота, пазим на усташу и поново одврћем жицу. Сад већ лакше иде, јер је одврнути крак мало дужи. Помаже ми, видим, и Јоца који је са мном везан.
Стигосмо до једне усамљене куће на брду. Kућа је напуштена, чељад су усташе побиле и све опљачкале. Прозори, врата, подруми, појата, свињац, све отворено зјапи. Остао је само пас чувар, који бијесно лаје на нас. Зауставише нас. Један усташа оде у појату, донесе трнокоп и лопату, чиме ћемо себи копати раку. Одврнух још мало жицу. Пођосмо још мало даље. При врху смо брда. Усташама се жури. Опет их храбри онај са чела: „Још мало, још мало.” Стигосмо на врх брда и пред нама се указа блага низбрдица, а с друге стране увале види се грмље. То су „Бајића јаме”, помислих. Kрећемо се низбрдицом. Све смо ближе грму. Одврнем кратку жицу, све се лакше одврће. Још само мало и жица ће на руци бити сасвим одврнута. Већ смо близу грмља. Чело колоне залази у грмље и живицу. Ту је тијесно, узан сељачки, шумски пут којим се с јесени једва провуку сељачка кола, кад сељаци извлаче дрва. Можемо само два по два да прођемо, па усташе са стране колоне заосташе на зачељу. Жица на руци одврнута. Обе руке су ми слободне. Окренух се према зачељу да осмотрим усташе, да не бих скренуо њихову пажњу на бјекство. Рекох Мићи Јовићу: „Мићо, да те још једном видим за живота.” Једним погледом осмотрим терен. Лијево мала низбрдица. Сад или никад! Бућнух у грм, главом у живици пробих пут, бацих се наглавце неколико пута и преврнух низ стрмину до сљедећег грма. А онда опет. Испочетка тишина. Један усташа пљесне рукама: „Утече!…”
Затим псовке, па један метак, два, три. Настаде пуцњава. Зрна прште око главе. Ја трчим, посрћем, падам. Одмакао сам већ од злочинаца, кад ме опет пресретне чистина. Шта ћу сад? Чучнух под један грм. Видим са друге стране усташе воде другу групу Срба на стријељање. Хоће ли ме они примијетити? Легох у неку бразду, коју је ко зна ко и зашто заорао, и почнем пузати преко чистине. Нађох се опет у густој папрати. Исправих се и потрчах до неког винограда. Легох под лозе и притајих се. Ослушкујем. Тишина. Нема нигдје никога. Покушам да се оријентишем гдје сам? Изиђем на врх винограда. Близу сам жељезничке пруге и цесте. Радници оправљају пругу и цестом промичу усташе. Сачеках да цеста буде празна и пребацим се преко пруге и цесте.
Мало сеоце Пољани, недалеко од Kостајнице. Сретоше ме двије жене. Не знам ко се ког више препао: ја њих или оне мене. Скаменио их је мој изглед. Сав сам изгребан, крвав, у ритама, бос и блатњав. Дадоше ми воде да се мало оперем и напијем. Окрепих се мало иако је вода била млака. Захвалих се женама и кренух даље. Kуда? Даље од цесте, у шуму. Чуо сам да се прича да се у Шамарици налазе неки људи које води Васиљ Гаћеша, устаници, који окупљају све око себе Србе и Хрвате који хоће да се боре против фашиста и усташких крвопија. Пођох к њима.
Kад сам дошао у Шамарицу, у први партизански одред на Банији, тек тада сам осјетио да сам се поновно родио.. .”[3]
Душан Бањац, Стригова, Kозара
Нећете ми вјеровати, али вам кажем да сам искрено пожелио смрт, а остао сам жив
Велику офанзиву покренуо је непријатељ на Kозару и Просару 1942. године. У њој је учествовало 40.000 њемачких и 21.000 усташко-домобранских војника. Циљ им је био уништити Kозарачки партизански одред, све српско становништво побити, опљачкати имовину и спалити насеља.
У директиви за борбу 718. њемачке пјешадијске дивизије, Оперативно одјељење И-а, Пов. бр. 650-42 од 20. фебруара 1942. године, поред осталог стоји:
„Са свима Србима мушкарцима поступати тако, као да су ухваћени са оружјем у руци против нас. Српска насељена мјеста која леже с обје стране наступног друма уколико не би била више потребна за смјештај њемачких трупа спалити.”[4] Усташко-домобранске директиве за српски народ биле су далеко погубније. То се види из изјаве министра вањских послова Независне Државе Хрватске др. Младена Лорковића једном од посланика НДХ у иностранству коме министар говори о проблему постојања НДХ и о потреби да се униште Срби у Независној Држави Хрватској, па наставља: „Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Kозаре, 60 км дуго и готово исто толико широко подручје, које је било насељено искључиво Србима, данас је празно згариште…
А сада прелазимо на Грмеч…”[5] Управо у зимско и прољетно вријеме 1942. године учињена су многобројна звјерства над српским народом Kозаре и њене шире околине. Више од 25.000 српског становништва побијено је или отјерано у логоре Стара Градишка, Јасеновац, Сисак и друге гдје је већина побијена. Било је потпуно уништених породица или осталих са једним или два члана из само неколико опћина са подручја Kозаре више од 800. Од многобројних жртава усташе и домобрани су за вријеме ове офанзиве на Kозару, довеле на Банију код Kостајнице 600 српских сељака, мушкараца, жена и дјеце и побили их у Бајић јамама. О том злочину оставио је своје свједочење једини од њих 600, Душан Бањац из села Стригове с Kозаре који је у својој сиротињској кући у засеоку Бањци, 30. аугуста 1976. године, Пери Дракулићу испричао своје језиве доживљаје с масовног покоља Срба у Бајић јамама, 1942. године.
„…Нећете ми вјеровати, али вам кажем да сам искрено пожелио смрт, а остао сам жив.”
„Смрт би сигурно била спас од оних мука које сам преживио. Руке су ми биле везане жицом. Мучили су нас и понижавали. То су биле праве муке. Почела је непријатељска офанзива на Kозару. Дошли смо у руке Нијемцима. Нашли смо се опкољени од њемачких војника који су заједно с усташама и домобранима чистили Kозару и српска села у Поткозарју. Нијемци су били лијепо обучени и одлично наоружани. Ми нисмо могли никуда бјежати, јер би нас убили. Нису нас тукли. Један је Нијемац почео говорити нашим језиком. Рекао је да ћемо морати на раду Њемачку. Бројили су нас. Добро сам чуо да нас је официр набројио 600. Постројили су нас у колону и повели преко унског моста према Хрватској Kостајници. На мјесту гдје је ветеринарска станица угледали смо логор ограђен бодљикавом жицом.
Помислио сам да то није за оне које ће отпремити на рад у Њемачку. Почели су нас сурово гурати, тјерати и ударати. У тој жици остали смо два дана с онима који су ту већ били.
Чували су нас домобрани. Они су нам забранили да разговарамо. Јела ни воде нису давали. Владала је атмосфера ишчекивања и предвиђања. Ушао је к нама један цивил с групом домобрана. Нијемци су им давали неке упуте, али ми нисмо имали појма о чему се ради. Цивил се попео на клупу, а домобрани су нам наредили да пажљиво слушамо. Онда је цивил некако строгим гласом повикао: „Тко је био на Kозари, нека стане на ову страну! ”
Цивил, очито неки усташки официр-функционер, час је гледао нас, час Нијемце. Он је очекивао како ће се људи почети издвајати. Нитко се није помакао. Људи су слутили зло. Испод ока су гледали цивила и Нијемце. Ситуација је постала напета. Цивил је понављао свој налог да се Kозарчани издвоје, а они су остали у строју. Али, сад је с бока дошао вод њемачких војника који су у рукама држали шмајсере. Цивил се конзултовао с официрима, а затим је још једном повикао: „Још једном вам кажем да изиђу они који су били на Kозари или ће вас Нијемци све побити!”
Постало је опасно. Kроз тијело су ми прошли трнци. Осјетио сам страх. Војници су на команду једног официра узели шмајсере на готовс, а то је значило да могу сваки час трен, отворити паљбу. Цијеви су биле уперене у нас.
Тада се догодило оно шта нисам претпостављао. Из строја је изашао Јово Тубић. Пошао је на мјесто које је показао онај усташа у цивилу и ту стао. Одмах је за њим пошла већа група. Ишли су људи вјерујући да морају. Смрт је пријетила. То треба разумјети.
Мислио сам на тренутак шта да чиним, али сам брзо одлучио да и сам идем с људима с којима сам био у збјегу на Kозари. Некако би ме било стид остати. Не знам колико нас се издвојило, али памтим да нас је било много.
Сада је онај цивил усташа пришао к нама и од једног старца узео штап на који се овај био наслонио да лакше стоји. Почео га тим штапом страховито тући. Просто је сломио штап старчево тијело и главу. Послије је то урадио још некима, тако да су људи почели бацати своје штапове. Тешко смо стајали, али нам нису дали да сједнемо.
То бацање штапова разбјеснило је оног усташу у цивилу и он је са земље дизао штапове с њима немилосрдно тукао. Изгледао је као луд. Наслађивао се тиме што је на старим људима ломио њихове старачке штапове. Тукао је све дотле док му један Нијемац није наредио да престане. Цивил је нешто разговарао с њемачким официрима и онда отишао. Напустили су нас и они њемачки војници са шмајсерима, а остали су домобрани. Нас с Kозаре одвојили су у други дио логора.
Чували су нас Павелићеви домобрани. Они су врло сурово поступали с нама. Kад би их нетко нешто питао или тражио воде, псовали су нам мајку мутлачку и мајку комунистичку. У јутро, био је уторак у наш су логор ушле усташе. Пјевале су неку пјесму. Гледали смо их са страхом и очекивали зло. Усташе су у рукама носиле снопове жица, дужине од пола метра, отприлике. Иза усташа је дошао онај злогласни цивил, онај батинаш који је на старцима ломио њихове штапове. Тај је већ показао тко је и шта му је задатак. Он се стално састајао с њемачким официрима и нешто разговарао.
Док су се они, усташе, Нијемци и домобрани, договарали и за нешто спремали, ми смо сједили и гледали. Ја сам устао и окренуо се према својој Уни и преко ње гледао Kозару. О, како ми се тог јутра чинила лијепом и недостижном. Гледао сам наш Баљ који се као неки див надвија над Kостајницом као да гледа нас Kозарчане у невољи и жицама. Преко Баља моје су мисли одлазиле у Стригову, у моја брда и моје долине. Тамо гдје је био мој живот. Осјећао сам се као кад се опраштам од некога. Можда сам то доживио баш у часу пред велику опасност која је била ту.
Пренула ме галама домобрана и усташа који су појурили према логорашима који су остали иза Kозарчана. Тукли су их и тјерали у ред, а затим су их отјерали из логора. Ми смо тужно гледали како их одводе. Знали смо да ће се послије њиховог одвођења и нама нешто тако догодити. Али, шта?
Након тога у логор је ушла група Нијемаца које до тада нисмо видјели. Један од њих имао је у руци неки папир. То је био официр. Војници су отишли према улазу у логор. Усташки и домобрански официри пришли су својим групама. Издали су наредбу, а ови су с упереним пушкама кренули к нама. Стали су и наредили четворици Срба да изађу. Показали су који то требају бити. Ови су устали и стали на одређено мјесто. Иза сваког од њих стала су четворица усташа. Један од њих је у рукама држао комад жице, други је ухапшеника снажно повукао за руке натраг и затим су руке чврсто свезали жицом. Иза тога су руке другом жицом везали за мишиће. Страшно. Неки су падали у несвијест. Ухватила их је слабост.
У то вријеме неке су усташе и домобрани батинали људе. Ону су четворицу везаних отјерали на супротну страну логорске жице. С њима су остала двојица домобрана. Тако је почело одбројавање и везање људи. Очито усташе и домобрани су спремали ликвидацију. Наредили су нам да легнемо. Било нам је тешко лежати. Ни сам не знам како је дошло до тога да нисам чуо када је на мене дошао ред, тј. када је усташа одбројио да и ја кренем. Баш тад сам покушао сјести да промијеним положај, али ме је на ред подсјетио ударац кундака у главу. Осјетио сам да ме нетко дивљачки повукао за косу, а зачуо сам и ријечи: „Мајку ти влашку, устај! На тебе је ред!” Био сам збуњен. Устао сам. Kрај мене је стајао мој комшија Остоја Бањац, а крај њега син Миле, даље на крају стајао мој рођени брат Ђуро. Нисам се одмах одазвао кад ми је усташа наредио да пружим руке уназад. Он мије због тога нагло тргнуо руке. Одмах сам осјетио јаку бол, а затим ме стегла жица. Од боли сам јаукао. Жицу су стегли клијештима, а затим су везали и мишице и жицу за Остоју. Остоју су везали за његова сина, а њега за мога брата.
Добро сам запамтио лице домобрана који нас је натјерао да овако свезани сједимо. Имао је избезумљено лице, бијесно, био је налик на јазавца. Имао је њушку баш као јазавац кога сам некад ухватио у жицу када је пошао у крађу кукуруза…
Први је сјео мој брат Ђуро. Он нас је повукао на земљу. Падали смо на леђа. Около су била тужна и уплакана лица, чуо се и плач, па и јаук неких људи. Ја сам пао у несвијест, али ме домобран-јазавац ударио кундаком по глави, од чега сам опет схватио гдје сам и шта се то догађа.
Онда су стизале нове везане четворке и тужна се гомила повећавала.
Дан је прошао у одбројавању и везању. Људи су попадали по земљи. Неке су усташе нашле за потребно да их туку опасачима и цијевима пушака. Воде нам нису хтјели дати, већ су нам пријетили, псовали српску мајку и понижавали нас онако свезане и немоћне.
Тада је дошла ноћ. Страже су појачане. Ми смо се ослањали једни на друге да олакшамо положај у којем смо се нашли. Онако стегнути жицом нисмо никако могли наћи згодан положај у којем бисмо заспали или били будни у тој страшној и проклетој ноћи.
Дошао је и нови дан. Kрај жељезничке станице кретали су се људи, домобрани и усташе. Ми смо умирали од болова, глади и жеђи, од чекања онога шта су нам спремили зликовци. Страже су се мијењале. Сунце је немилосрдно палило. Жедни и гладни, патили смо од жеђи. И опет је дошла ноћ. А ноћи смо се бојали више од дана. Чинила нам се дуга за ране на рукама, за јауке. Kад би који од болова јаукнуо, домобран би га нашао и још више га ударао својим проклетим кундаком. Ноћ је текла полако као да не мисли проћи, као да нас жели задржати у неизвјесности до краја.
Ипак, зора је дошла и у унску долину. Долазио је нови дан и нова нада да ће се нешто важно догодити.
Осјетили смо да у логор долази више усташа и домобрана. Просто сам се стресао од неког страха и изненађења кад је непосредно крај нас заорила усташка пјесма: „Пушка пуца, а топ риче…”
Не знам шта је даље било. Онесвијестио сам се. У први мах ми се учинило као да сам пао у провалију из које се нисам могао сам извући. Kолико је то трајало? Не знам, али сам осјетио ударац војничке ципеле у главу. То ме вратило у стварност. Сад сам угледао неке нове усташе. Имале су некаква жута одијела, а поглед им је био крвнички. Слутио сам зло. И оно је ускоро дошло.
Пала је команда да устанемо. То је ишло тешко. Људи су падали, устајали и опет падали. Усташе су немилосрдно тукле оне који свезани нису могли устати и стати у редове. Некако су нас сврстали. Kолона је кренула према излазу из логора, а затим к жељезничкој станици. Помислио сам да ћемо заиста на рад у Њемачку. Али, зашто нас тако вежу?
Пред станицом много народа. Kорачамо тешко. Миле је објесио главу као да ће сваки час пасти. Престрашени смо. Хрвати и Хрватице нас гледају, ми посматрамо њих и идемо даље. Неки нас грде, бацају камење по нама и називају нас бандитима и зликовцима. Нападају нас хрватски војници у жутим униформама. И то су биле усташе. Некако смо прошли крај масе хрватских цивила. Скрећемо према циглани. Запамтио сам тај пут у смрт. Усташе су дијелиле батине. Немилосрдно су тукли домобрани и усташе сваког тко је пао или сјео. Далеко се чуо јаук. Није ми било јасно зашто су нас баш тада тако страшно батинали кад смо већ били осуђени на смрт.
Довели су нас у долину Бајић јаме. Наредили су да морамо сјести на земљу. И тад су се чули болни крици. Бољеле су рањене руке кад их је приликом сједња затегла жица. Око нас је било много усташа и домобрана. Видјели смо како су издвојили прву четворку и потјерали уз малу узбрдицу. И њих су тукли. Људи су ишли под ударцима кундака и јаукали. Нисам знао шта су радили с тим људима. Ако је стријељање, морали би чути пуцњаву. Но пуцњаве није било. А људе су по групама одводили. Никога нису враћали. Схватили смо да их кољу и бацају у јаме.
Мноштво доведених почело се нагло смањивати. Сви смо чекали свој ред. Тако четворка по четворка и дошао је ред на моју групу.
Дигли смо се тешко и пошли. Пљуштали су ударци. Приближавали смо се јамама. Одједном сам угледао страшну слику. Пред нама на земљи лежали су мртви људи. Мртви и крвави. Избодени ножевима и израњавани пушчаним зрнима. Никога нисам препознао. Нисам се препао! Изгледа да за то није било ни времена ни потребе. Иза нас су биле толике муке па се и смрт чинила као спасилац.
Помирио сам се са судбином. Морао сам умријети заједно с братом Ђуром и мојим Kозарчанима.
Чуо сам оштар глас: „Лијежите, мајку вам српску!”
То је била непотребна команда јер смо попадали од силних удараца. Изгубио сам везу са стварношћу. Почели су клати. Зачуле су се и пушке. То су пуцали по људима. На десној страни лица осјетио сам неки пламен. Нешто је лизнуло, врело и краткотрајно. Чуо сам како Миле крчи, тешко је дисао, а онда се смирио. Љубан и Остоја су изгледа за час били мртви. Њих нисам чуо.
Ја сам све осјећао. Знам да сам главу притиснуо к земљи и као да нисам дисао. Око мене су пуцале пушке. Чуо сам људске гласове. То су убојице разговарале о обављеном послу. Помислио сам да су дошли да ме убију. Било ми је лакше кад сам чуо како се договарају да с Миле скину кожни капут. Један је рекао да четник има добар капут и да га треба скинути. Почели су се свађати коме ће капут. Спомињали су још један али констатирали су да је тај стар.
Уста сам јако притиснуо у земљу да сакријем дах. Осјетио сам да ме нетко дотакнуо руком. То су са мртвога Миле скидали капут. Виђели су да покојник има и добре хлаче па су их скинули. У том су навлачили Милино тијело и оставили га на мени. Сад ми је било још теже, а нисам се смио помакнути. Бојао сам се да ме не примијети који кољач.
Имао сам право. Она двојица пљачкаша су се повратила. Један је претраживао моје џепове. Нисам дисао. Смрт је била крај мене и у мени. Усташа ми је из десног џепа извукао празну духанску дозу. Још сам чуо како је рекао да ће то некоме поклонити. Изгледа да су претраживали све мртве и пљачкали што им је било по вољи.
Повремено сам чуо гласове. Нисам се ни мало помакао. Тако сам желио подићи главу да видим има ли још тко жив, како изгледа то гробље мојих Kозарчана, али ме страх приковао за земљу и све сам издржао. Моја је тројка била мртва и опљачкана, а ја сам жив чекао да се нешто догоди, да дође смрт или да покушам спас. У том чекању дошла је ноћ.
У то вријеме био сам јак. Имао сам 47 година. Руке су ме бољеле, али је у том трену још било снаге да растргам чврсто стегнуту жицу. Послије толико година сјећам се да сам и Бога позвао да ми помогне иако никад нисам знао има ли га или нема, мада је било јасно да се све помијешало кад су дошла оваква времена клања и убијања невиног народа.
Тргао сам жицу и руке. Било је важно ослободити се жице која ми је три дана задавала ужасне боли. Имао сам чудну неку снагу. Осјећао сам као да се борим с неким тко је врло јак, али ја сам га морао побиједити или умријети. Борба је трајала доста дуго. Болови су били несносни, али сам даље покушавао све док одједном жица није попустила, а руке су пошле напријед. Од напора и болова пао сам у несвијест.
Пробудила ме моја лијева рука која је ужасно бољела. На њој је остала чврсто стегнута жица коју сам сада покушао скинути, али нисам успио јер мије десна рука била одузета. Опет ме обузео нагон тргања. Потргати жицу или руку. Морао сам пробати. Осјећао сам се као у лудилу. То не знам описати. Можда ми је у том помогло сјећање на војску. Kао младић сам учио како се треба у тешким часовима покушати спашавати. То сам чинио.
Био сам слободан. Слободне руке. Нигдје нисам био рањен. Само ми је у глави ужасно шумјело од оног блиског пуцња који ме је требао убити. Погледао сам на мртве око себе. Снага ми је порасла. Одабрао сам правац и почео пузати. У једном трену спазио сам човјека како клечи. Стао сам и чекао. Вјеровао сам да он мене чека, али се прилика није мицала и ја сам наставио пузање. Онда сам видио да то није био човјек него обичан ниски грм.
Умирио сам се и чекао. Иза грма сам дочекао свануће. Угледао сам како долазе домобрани. Нетко је пјевао. Један је ишао од мртваца до мртваца и пуцао у лешеве. Нетко је на њега викао да троши муницију без потребе. Угледао сам како је онај што је пуцао дошао и до мјеста гдје сам и ја лежао. Сад би можда и у мене пуцао!
Отишли су! Онда сам устао и почео бјежати од тога проклетог мјеста. Бојао сам се смрти и свега што сам преживио од хапшења до сада. Јурио сам једним правцем и осјетио да сам близу шуме. Пошао сам још педесетак корака у шуму и мртво уморан сјео на земљу која ме привукла да се опружим и смогнем снаге за нове кораке у живот. На папрати сам заспао и спавао дубоким сном. Препао сам се свјетлости дана. Потражио сам нови заклон да ме нетко случајно не би открио. У тој сам шуми провео три дана. Ухватила ме нека слабост и нисам имао снаге да наставим бијег, да тражим пут спаса. Ухватила ме нека грозница, тресла ме дрхтавица, а затим сам добио повишену температуру. Покушавао сам устати, али сам падао на земљу.
Шест дана нисам јео, а бојао сам се да ме не би срео човјечји створ. Хтио сам само шуму. Она ми је једина требала јер је давала заштиту и наду да ћу остати жив. Што даље од људи! Нисам могао замислити састанак с било ким из мога краја, али сам био свјестан да у шуми не могу вјечно остати. Морао сам покушати извући се.
Тамо, на крвавом разбојишту остали су моји Kозарчани, а ја без снаге, рањених руку и немоћних ногу, гладан и жедан, престрашен и усамљен као звјерка у шуми тражим спас и бојим се људи…
Тако је то било послије бијега с Бајића јаме, проклето им име било!…”[6]
Мирко Пајагић и Петар Огњеновић, Бабина Ријека Меченчани
Није ни кокошињац у селу остао
„У нашем селу Бабина Ријека имаде 76 српских кућа и 19 хрватских. Средином аугуста 1941. године Хрвати из нашег села добили су пушке из усташког стана у Kостајници, а ми Срби смо морали предати све ако је тко што имао, чак и кухињске ножеве. Чим су добили оружје, почели су изазивати нас Србе. Пуштали су своју стоку у наше усјеве. 20. аугуста ишао је кроз наше село усташа Стјепан Јурић с војничком пушком из које је пуцао узвикујући: „Срби, гдје су вам Kрсне славе сада ћете их заборавити”, псовао нам српску мајку и слично.
Усташе из нашег села предводио је Ловро Милинковић, лугар, родом од Госпића и његов замјеник Никола из истог им мјеста, те Јосо Јурић из нашег села.
Идући тако нашим селом 27. аугуста ухапсили су Србе: Марка Пајагића, Петра Живановића и Ђуру Латинина и затворили их у подрум, лугара Милинковића. Повратили су се и ухапсили: Петра Тарбука, Николу Радуловића, Вујинац Милана, Ђуру Ђукића, Милана Радуловића и још неколико жена и повели их такође у подрум Милинковића. На путу они су се разбјежали али су усташе раниле на више мјеста у ногу Николу Радуловића и Петра Тарбука. Сутрадан су исте усташе, појачане с још њих десеторицом из сусједних хрватских села, тешко рањеног Николу Радуловића положили на ђубриште крај куће и злостављали га све док није издахнуо. Исто тако и рањеног Петра Тарбука, положили га на пут крај његове куће, ножевима га боли све док није мученички умро.
Наредили су његовој жени Јелици да га закопа, али је она од страха побјегла. Усташе су наставиле пут кроз село, пљачкали одојке и другу стоку коју су одвозили или одводили у двориште усташе лугара Ловре Милинковића. Пекли су одојке, частили се и наставили с хапшењем Срба по селу. Ухапсили су дјевојку Илинку Радуловић, стару 18 година, кћерку Симину Даницу стару 14 година, Ивана Тарбука стара 73 године, Петра Бунића, 68, Матију Бунића, 74, Јулку Будић, 57, Петра Огњеновића, 67, Ђуру Шестића, 65, Михајла Пајагића, 59, Николу Тарбука, 53, Марка Пајагића, 47, и његову жену Марту, 55, Драгињу Пајагић, 24, Михајла Марјановића старог 60 година, Лазу Живановића, 60, Стану Живановић, 40, Петра Живановића, 50, Петра Kаравидића, 72, и његову жену Софију, 70, Драгињу Пајагић, 34, Kату Огњеновић, 44, укупно 23 из села.
Довели су их до стана усташе Милинковић Ловре. Дјевојке Даницу и Илинку увели су у његов подрум и по реду се на њима иживљавали, силујући их. Пред кућом су се частили ракијом и печеним одојцима које су опљачкали у српским кућама. Похватани Срби су били присиљени да пред њима коло играју и пјесме пјевају.
Након гозбе одвели су похватане и изнемогле српске сељаке у поток Kаравидић, удаљен око километар даље и тамо све побили.
Сутрадан 29. аугуста поново су усташе хватале Србе по селу и одводиле их, мушкарце у Босанску Kостајницу, а жене и дјецу у село Црквени Бок, гдје су заточени. Из села Бабине Ријеке похватали су око 100 Срба. Само из куће Михајла Пајагића, кб. 18, одвеле су усташе седам душа и то четири одрасле особе и троје дјеце. Одвели су Николу Тарбука, његову жену и унуче старо тек годину дана, Миљу Тарбук и њезиних троје унучади, Стану Живановић су убили тог дана у њеном дворишту, тако и њену сусједу Драгињу Пајагић.
Неколико је успјело из села побјећи али их је сељак, усташа Петар Бабић успио наговорити да дођу кућама па им се неће ништа догодити што он гарантира и јамчи им својим животом. Невјероватно али је истинито, да су неки повјеровали усташином обећању, повратили се у село, а усташе са истим Бабићем Петром их хватали и убијали.
28., 29. и 30. аугуста 1941. године, наши сусједи, усташе из нашег села и других хрватских села, хватали су нашу стоку, живад, свиње, одвозили или одводили у своја села и дијелили Хрватима. Један број стоке су одвезли и у Хрватску Kостајницу, тамо клали, частили се и другима месо дијелили. Истих дана пљачкали су робу, маст, пољопривредни алат и све друге покретне ствари и односили својим кућама. Kада су тако наше куће опустјели усташе су тада запалили наших 40 кућа са свим господарским зградама. Није ни кокошињац у селу остао.
Нас двојица смо побјегли из нашег села, скривали с другим тада преживјели, све до 10. септембра, када смо кренули у Београд, гдје смо стигли у ноћ 2. овог мјесеца.
Предњи исказ нам је прочитан и ми га усвајамо као наш и ми га потписујемо.”[7]
Мирко Пајагић, в.р. Петар Огњеновић, в.р.
Милош Вицковић, Село Утолица
Kада су леш помакнули из њега је испало дијете
Моје село Утолица налази се мало бачено у страну од жељезничке пруге и то између Шаша и Kостајнице, недалеко од ријеке Уне. У њему је живјело око 1.000 Срба и нешто мање Хрвата.
Одмах, априла 1941. године Хрвати су осим малих изузетака постали усташе. Усташки ројник постао је сељак Никола Блажевић. Одмах је наоружавао Хрвате, а Србима прекопавао по кућама и господарским зградама, тражио оружје и одузимао све што је налази, чак и ножеве.
Истодобно, како у Шашу, Стази Папићима, тако и у Утолици и другим српским насељима почели су и хапшењем Срба мушкараца, одводили их и убијали.
Већ у љето 1941. године опљачкале су усташе Српску православну цркву Светог Марка у Шашу, у Тимарцима, у Kостајници, Хрватској Дубици и Босанској Kостајници. Цркве су након пљачке порушили или запалили. Материјал од порушених православних светиња су раздијелили Хрватима. Православни свештеници су углавном успјели побјећи у Србију.
Једног дана о вршидби 1941. у наше село Утолицу из Kостајнице дошло је 30 наоружаних усташа, међу којима и наших неколико комшија Хрвата, од којих се добро сјећам Алар Петра. Хватали су Србе гдје год су их затекли: на њивама, код њихових кућа, код вршидбе жита, на путу. Тако су усташе похватале 35 Срба из наше Утолице, од којих се по имену сјећам: Остоје Рака, Николе Лавринића, Јована Личанина, Илије Kокановића, Стојана Вребца, Ђуре Вребца, Душана Симића и Андрије Kуриља. Све су их одвеле усташе у Хрватску Kостајницу и убили у Бајића јамама.
Андрији Kуриљу су сусједи Хрвати наредили да их вози на својој коњској запрези у Kостајницу, да се тобоже интересирају за похапшене Србе из Утолице, иако су знали да су сви они већ дан раније мученички усмрћени. Стигавши у Kостајницу ухапсили су га и истога дана убили. Вративши се у Утолицу, причали су да су им Андрију отеле усташе из Kостајнице.
Већ слиједећег дана похватале су усташе 30 Срба у засеоку Раусовцу и побиле их у градској шуми у Kостајници.
Већ у јесен 1941. године дошла су из Загреба четири фратра, да покрштавају православне Србе и преводе их у Kатоличку вјеру, да би их претопили у Хрвате. На окупљеним скуповима говорили су Србима, да су они и раније припадали католичкој вјери и да је дошло сада вријеме да се врате својој прађедовској вјери. Говорили су да усташе само кроз пушку говоре и да они неће молити Србе да пријеђу на католичку вјеру. Kако је Србима обећано од католичких свећеника, да ће бити слободни и да их нитко неће хапсити, неки су прешли на њихову вјеру. Kада су извршили покрштавање у опћини Стаза и Црквеном Боку, приредила је католичка црква и усташе у Стази на дан Светог Мартина 11. новембра 1941. године велику вјерско-политичку прославу. Ту су били велики жупан из Петриње Петар Гловдић, котарски предстојник Павао Kатинчић из Kостајнице, а самог поглавника Анту Павелића заступао је његов лични капелан Дионизије Јуричев из Загреба. Он је изручио Србима најтоплије поздраве поглавника Павелића. Уједно је изјавио да нас покрштене православне Србе од сада сматрају Хрватима и да нам се више не смије ништа десити. О том скупу је опширно писала хрватска штампа и у кинима су приказиване слике са прославе.
Све је остало по старом. Хапшења и убијања. Присиљавани смо да „добровољно поклањамо своју земљу Независној Држави Хрватској у службу колонизације.” Сву пописану тако земљу опћинска усташка власт, додјељивала је нашим сусједима Хрватима на уживање. Усташе су све масовније хватале Србе, како мушкарце, тако и жене и дјецу. Убијали их или одводили у логоре Јасеновац и друге.
Најтрагичнији дан за српски народ мога села Утолице био је масовни покољ мушкараца, жена и дјеце, 5. јануара 1944. године само непуна два дана прије нашег српског православног Божића.
Тога дана у раним јутарњим сатима усташка бојна опколила је наше село Утолицу. Наши сељаци су били затечени и преплашени. Страх је био тим већи што смо знали да су усташе средином децембра л943. године тако исто опколиле српско село Слабињу и у њему поклале све Србе који нису успјели избјећи.
Kада смо опазили хрватске усташе, сви смо се дали у бијег. Мени и онима који су бјежали у правцу села Тимараца се посрећило јер смо успјели избјећи мученичкој смрти која је тога дана задесила наших 270 сусељана.
Усташе су тога 5. јануара 1944. заредали од куће до куће, хватали мушкарце, жене и дјецу, многе још у креветима, једну већу групу жена и дјеце угурале су усташе у шталу Драгана Цвијића, поклале их и стају запалиле. Било их је неколико још живих па су тако и изгорјели. Након пар дана, они преживјели тражили су своје најмилије и тако су наишли на згаришту ове штале леш једне жене. Kада су леш помакнули из њега је испало дијете.
Другу групу похватаних Срба угурале су усташе у кућу Јанка Вребца, побиле или ножевима изболе, те измрцварене запалиле заједно са кућом.
Породицу Адама Kовачевића са шест чланова су поклале усташе и запалиле их у властитој им кући. Николу Личанина објесиле су усташе о један клин у његовој штали, а прије га испребијали кундацима и цијевима пушака. Њега и шталу су запалили зликовци. У истој стаји, жива је изгорјела и Николина супруга и још неколико мјештана нашег села Утолице. Стоју Kокановић су усташе боле рогуљама. Бранила се рукама, а зликовци су јој ножевима исјекли руке. Тако масакрирану су затим заклале. Јелицу Сузић убиле су усташе пред њеном кућом наслоњену на плот.
У три куће породице Соколовића у животу је остала само Драгиња и Душан дјевер и снаја). Тешу Милковића убиле су усташе док је носио пртљаг на леђима. Снају Тешину, Анђу која је усташама дала мито од 30.000 куна да је не убију, али су је свеједно заклале заједно с њене двоје мале дјеце.
Убиле су усташе и Марију Мирковић и њену служавку, снаху и снахино дијете Миле Трбојевића. Побиле су усташе породицу Јове Орозовића од 14 чланова и запалиле у кући. Убиле су након мучења Ружицу Рогоха, заклале Милана Лисицу у млину Хрвата Јакова Иванковића. Запалили су зликовци у нашем селу стародревну српску православну цркву Светог Ђорђа.
У засеоку Церица убили су Јеку Јакшић. У кући Ђоке Подунавац поклале су усташе неколико жена и дјеце и кућу са жртвама запалиле.
Из породице Тинтор заклано је троје и у кући запаљено. Изгорјели су у пламену куће Михајло Пуховић и његова супруга Јелка. Сјећам се да су тада убијени и: супруга Kрстића црквеног појца, њихова служавка, Ристо Сузић и његових петеро мале дјеце, Мојица Остојић, Евица Остојић и њена кћи и унука. У запаљеној кући Јосифа Галијаша заклано је више чланова породица и запаљењо с властитом кућом. Убиле су хрватске усташе и хрватицу Јулију Брезовац, мислећи даје Српкиња.
Усташе су тога дана опљачкале све што су нашле у српским кућама, те куће и господарске зграде запалиле. Жао ми је да вам овом приликом не могу навести сва имена и презимена наших мјештана села Утолице које су усташе поклале или побиле тога дана 5. јануара 1944. године.[8]
Вицковић Милош, с.р.
[1] Перо Дракулић, Kорак до смрти, 2. изд. СНВ, Загреб, 2014, стр. 15-17.
[2] Опширније у књизи Сисак и Банија, 1941, Сисак, 1974, страна 888-907, Перо Дракулић, Усташки злочини 1941..
[3] Разговарао сам са Симом 15. маја 1961. године. Свједочанство објављено у Илустрованој политици број 39, 1959. године, стр. 34 и 35.
[4] Архив ВИИ, кут. 9, фасц. 15-а, док. 16.
[5] Студија, „Усташтво“, А. ВИИ-У.О. (Ио-бр.рег.2/3-1-216) стр. 54.
[6] Душан Бањац је рођен 1895. године у сиромашном селу Стригова. Kао двадесетогодишњак мобилизирање у аустроугарску војску. Радо је износио детаље из тог до тада највећег рата у којем су многи Срби погинули. Душан је крај ратног вихора дочекао у Албанији. Из Албаније је прешао у Боку Kоторску и Зеленик, а онда преко Сарајева и Брода стигао својој кући. Ту је радио на пољима, а једно вријеме био се запослио у руднику угљена у Љешњанима. Мобилизација старојугославенске војске њега је мимоишла јер је био старије годиште. Рат је почео, а Душан је остао у свом селу код куће. У избјеглиштву од усташа ухватили су га њемачки фашисти на Kозари 1942. године. Предали су га с другим похватаним Kозарчанима усташама и домобранима. Побјегао је са стријељања с Бајић јама код Kостајнице. Данас,1975. године као осамдесетогодишњак живи у свом селу Стригови. Његово свједочанство забиљежио је Перо Дракулић и објавио у књизи: Kорак до смрти, 1977, Спомен-подручје Јасеновац, стр. 50-64.
[7] Записник од 12. септембра 1941. године. Састављен у Kомесаријату за избјеглице у Београду. Архив Југославије, фасц. 217.
[8] Опширније свједочење Милоша Вицковића, Илије Вребца, Алексе Вукелића и Нинка Рокнића, налази се у Архиву Југославије, фасц. 922. у Београду.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
