fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Др Ђуро Затезало: Покољ у Банском Грабовцу на Банији

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

БАНИЈА

БАНСКИ ГРАБОВАЦ

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Будимир Поповић и Бранко Тадић, Тремушњак Јабуковац, Петриња

Сваки од доведених морао је стати на руб јаме, гдје су га убијали батовима а неке су постројавале усташе у строј и убијали из митраљеза

„У рано јутро 24. јула 1941. године дошли су у село Бански Грабовац оружници НДХ из оружничке школе у Загребу, усташе из Глине и Петриње, те оружници из околних оружничких станица. Њих око 500. Одмах су се разишли по сусједним српским селима: Влаховић, Лушчани, Дреновац и Бачуга. Хватали су Србе и одводили их у Бански Грабовац, под изговором да их воде на неко преслушавање.

Тог истог дана послије подне дошла су три камиона пуна усташа и оружника у село Додоше, опћине Kраљевчани. С њима су у два луксузна аутомобила дошли и усташки официри с шефом усташког редарства из Загреба Божидаром Церовским. Већ у наиласку у село Дођоше, почели су из камиона пуцати по српским сељацима који су радили на својим пољима. Многи су успјели побјећи у шуму, али су усташе и ухватиле Антонија Томића и два његова сина: Дмитра и Јована; Стојана Гламочлију и његовог сина Николу; Стојана Томића и његова зета Милоша Тишму. Њих су након некаквог испитивања пустили, рекавши им да буду код својих кућа и тако нека обавијесте и друге, да не бјеже, јер ће иначе, ако бјеже бити убијени.

Kамиони с усташама су наставили пут кроз село Дођоше и даље у село Миочиновићи, које је смјештено под самом шумом у коју су били избјегли становници овог и сусједних српских села. У опустјелом селу Миочиновићи усташе су преноћиле. Једини од сусељана који није успио побјећи био је Мојан Новаковић, кога су усташе задужиле да им пече јањце и прасце.

Усташе су углавном те ноћи биле мирне. Једино су током ноћи испалили неколико хитаца из пушака.

Сутрадан, 25. јула већина избјеглих се вратила у село. Вјеровали су усташком обећању да им се неће ништа догодити ако се врате.

То усташко обећање не потраје ни до 10 сати истог дана. Усташе убише у селу: Гњатију Иванића и Милу Додоша, старог 70 година који је мирно прелазио преко пута својој кући. Након тога народ је у страху поновно бјежао, а усташе су пуцале и убијале. Затечене у селима хватале су све мушкарце у старости од 16 до 60 година. Тада су из села Додоши одвели на губилиште у Бански Грабовац 18 Срба: Адама Kекуша, Стојана Kекуша, Милана Kекуша, Ђуру Kекуша, Милана Kекуша, Адама Мркаља, Велимира Мркаља, Стојана Мркаља, Станка Додоша, Јанка Лукача, Николу Медаковића, Петра Ољачу и три његова сина: Стеву, Бранка и Милана, Јована Додоша, Луку Додоша и Јована Иванића.

У селу Миочиновићи и Мачковом Селу похватале су усташе 27 Срба. Од којих се по имену сјећам: Мојана Новаковића, Петра Тркуље, кога су још на путу убили кундачили, Јована Мачак, Василија Мачак Тошин, Василија Мачак, званог Американац, Адама Мачак, Миле Тркуље, Симе Тркуље, Јована Томића, Стојана Грујић Илијиног, Стојана Грујића Kатиног, Милана Грујића, Станка Тркуље, Илије Стојића, Петра Стојића и Миле Грујића.

Из села Тремушњака одвели су: Мојана Гламочлију и његовог сина Јована, Стевана Мраовца, Николу Kајгана, Марка Стрижака, Стојана Стјепанчевића, Стојана Томића, Милоша Тишму, Петра Томића и његовог брата Симу, Антонија Томића, Николу Томића, Милоша Радасовића и његова два сина Јована и Петра, Васиља Јањића, Бранка Тишму, Јову Тишму, Стеву Тишму, Мојана Шљивића, Ђуру Марјановића (посљедњу тројицу су усташе убиле још на путу до Банског Грабовца), Илију Kљајића, Јанка и Душана Kљајића, учитеља Милу Матијашевића и мене Будимира Поповића. Укупно нас 27.

Из села Јабуковца одвеле су усташе 15 Срба од којих се сјећам: Петра Богичевића, Милана Стижака, Душана Љубичића и Ђуре Мандића.

Из села Боговићи, одвели су осам Срба. Сјећам се имена Симе Вујаклије, Теше Беговића и његовог сина Милана Беговића и једног Пилиповића, коме сам име заборавио.

Из села Kраљевчани одвели су шест људи и то: Јанка Бунчића и његовог сина Милана, Милана Новаковића, Милана Буњца, Милоша Поповића и његовог сина Богдана.

Из села Јабуковац одвели су усташе више од 30 Срба, Млиноге више од 15, те из села Летића одведени су сви мушкарци осим Стојана Kекуша који тога дана није био у селу.

Многи су одведени из села Грабовац, Влаховић, Дреновац, Лушчани, Бачуга, Велики Шушњар, Kраљевчани, Kласнић и других српских села с подручја Петриње и Глине, чијих имена ми не знамо.

При довођењу на губилиште усташе и оружници су нас злостављали, тукли кундацима, штаповима и псовали нам мајку српску. У Банском Грабовцу у једној шикари у близини жељезничке станице биле су ископане двије јаме свака по пет метара дуга и толико широка, дубока око три метра. Ту над јамама онако изнемогле људе су тукли. Сваки од доведених морао је стати на руб јаме, гдје су га убијали батовима а неке су постројавале усташе у строј и убијали из митраљеза. Тако су у времену од само 24 27. јула 1941. године на овом мјесту стратишту, усташе и оружници НДХ убили 1.200 Срба с подручја Петриње, Глине и оних које су скидали из влака Сисак Kарловац.

Ја, Поповић Будимир, доведен сам на стратиште у Бански Грабовац, са још 30 српских сељака из моје опћине Јабуковац. Усташе су захтјевале од нас да се над јамама изљубимо. Прије тога од нас су узимали новац, сатове и друго што им се свиђало. Тако су и од мене одузели 120 динара које сам имао код себе.

Kада су ме водили над јаму на уморство, примјетио сам да су та двојица који су ме приводили припити, напао сам их, срушио у јаму и дао се у бијег. Усташе су за мном пуцале и раниле ме у ногу, али сам ипак успио побјећи.

Скривао сам се у кукурузима у мом селу Kраљевчанима 12 дана, те нешто дуже које куда, да би успио 11. септембра 1941. године стићи овдје у Београд.

Предњи исказ нам је прочитан, ми га усвајамо и потписујемо.

Поповић Будимир, в.р. Тадић Бранко, в.р.


О масовном покољу Срба у Банском Грабовцу сачувано је више свједочанстава од којих кратко наводим свједочење Ивана Мошкуна из Петриње, Драгутина Лабоша, шефа жељезничке станице у Петрињи и др. Јураја Перина.[1]


Иван Мошкун, Петриња

Они су сви у јами постријељани

Иван Мошкун каже:

„Дана 24. јула 1941. године, група од 16 усташа позвани смо у усташки стан код Срнака и добили наређење да идемо у Бански Грабовац…

У Грабовцу смо затекли око 100 петрињских и глинских усташа.

Ту је био и предстојник области Глина, Драгутин Импер…

Око 13 сати из Глине је стигао влак с групом од 30 40 људи, међу којима 5 10 „четника”, који су носили четничке капе и црвени барјак. Постављени су одмах ту крај шумице, непосредно крај жељезничке станице ради сликања. Једни су стајали, други клечали, а трећи сједили. Група усташа их је на том мјесту постријељала. Са мном из Петриње дошли су усташе: Томо Бучар, стројобравар, Штеф Kрајачић, Стево Томек, шофер Шмид, Владо Молнар, трговац, Ђуро Сланац, месар, Иван Шулентић, ковач, Милан Девчић, месар, Мато Kрижанић, столар, Отилио Ђорђевић, молер а других се не сјећам…

Предсједник пријеког суда био је Иван Турки. Видио сам када је Стево Пешак наредио групи од око 20 ухапшених да узму мотике и лопате и да копају јаме за гробове. Јаме су ископане 2-3 метра дубине.

Људи су питали како ће изаћи ван. Он им је одговорио да ће добити љестве. Они су сви у јами постријељани. Стално су допремани сељаци и одмах убијани. Око подне жене су донијеле људима храну. Усташа Драго Чачић наредио је свим женама да скину прегаче, стрпао их на хрпу и запалио…”

…Усташе су хтјеле да га докрајче вани на слободном простору, па се неколико њих постројило у полукруг с упереним пушкама и бајунетима и наредили му да бјежи. Он је потрчао и викао: „Мајко моја!” У трку је падао када би праснуле пушке, опет се дизао и трчао даље према шумарку, а у том моменту усташе су повикале: „Убиј мрцину!” Одјекнуо је нови прасак из пушака, бјегунац је падао и посртао, а усташе су непрестано јуриле за њим док га нису убиле. Моја супруга и једна супутница која је сједила до ње у вагону добиле су живчани напад, а друга супутница стиснута у куту купеа и домобрански поручник који је сједио до ње, занијемили су као и ја…”


Драгутин Лабош, Петриња

Никада није видио таквих страхота као ту на Грабовцу што су радиле усташе

Драгутин Лабош, шеф жељезничке станице у Петрињи је у својој изјави о покољу у Банском Грабовцу поред осталог рекао:

„Дана 24. јула 1941. године у јутарњим сатима, затекао сам групу усташа на Банском Грабовцу, међу њима је био Иван Турки. Ухапшеника је било око 50. Усташе су са сваког влака скидале православце мушкарце, без обзира откуда и гдје путују. Из околних села дотјерали су ухапшене Србе пјешице. Турки је рекао да су сви православци једнаки и да их све треба побити. Око 17 сати отишао сам у Петрињу, а на жељезничкој станици остало је око 300 ухапшених сељака. У јутро 25. јула, када сам дошао, од 300 било је ноћу поубијано око 200. То ми је рекао Турки и додао да ће бити фришких. Увечер је опет било око 300 похватаних сељака. Kада сам 26. јула ујутро дошао у Грабовац, нашао сам од оних 300 ухапшених само до 80 – 100. Турки је рекао, одоше ноћас и ваши жељезничари, а Бороти смо изравнали грбу. Дана 27. јула на жељезничку станицу дошао је прометник Шикић. Он ми је причао да никада није видио таквих страхота као ту на Грабовцу што су радиле усташе…”


Др. Јурај Перин,Глина

Почели су тада нови убоди са бајонетима, уз псовање, јауке, викања и пушкарања

„Kада је влак кренуо из Храстовице, усташе су ужурбано легитимирали путнике, а све православце су спроводили у сусједни вагон, из којег је допирала велика галама… Kада се влак зауставио на Банском Грабовцу, усташе су из тог вагона на силу изводили ван испребијане људе. Први човјек који је изгуран из вагона био је сав крвав од убода бајонета. Све те људе је поред влака дочекала друга група усташа са упереним пушкама на готовс. Почели су тада нови убоди са бајонетима, уз псовање, јауке, викања и пушкарања… Убили су га. Моја супруга, видевши те призоре, и још једна сапутница добиле су живчани напад… Домобрански поручник који је сједио са нама занијемио је од шока као и ја…“

Др. Перин је своје успутно виђење усташког дивљања саопштио свом куму др. Јурају Ребоку у Глини.

„Прве моје ријечи биле су да му испричам шта сам доживио у влаку од Петриње до Грабовца и осудим поступак усташа са православцима.

Др. Ребок је одговорио, „Требали су се покорити власти или иселити у Србију када је то било одређено. Мјесто тога они су почели бјежати у шуму.“

Др. Перин му је узвратио: „Зар нијесу мушки Глињани Срби из чистог мира оне свибањске ноћи одведени из кућа, дигли су их усташе из кревета и поклали. Тко ће после тога вјеровати.“[2]


Богдан Сужњевић, Доње Селиште

Уживале су усташе у мучењу, силовању и клању

Kада је успостављена Независна Држава Хрватска имао сам 32 године живота. Моје село Доње Селиште наслања се на само мјесто Глину на Банији. Имало је 150 домаћинстава, од којих 14 хрватских, а остало су била српска.

Истјеран сам из службе 10. јуна 1941. године, као и сви други моји сународњаци. Дошао сам у своје село, гдје сам намјеравао живјети као и сви други. Међутим, усташе су већ у мају похватале неколико наших сељака и поубијали. Улазили су у села, пљачкали, застрашивали и присиљавали да сви пређемо на римокатоличку вјеру.

Мушкарци су се склањали колико су могли и успјели, жене и дјеца су остајали код кућа. Све је то тако било до 29. јула 1941. године.

У ноћи 28/29. јула опколиле су усташе наша српска села: Доње Селиште, Горње Селиште, Шибине и Балинац. Усташе из Глине и сусједних хрватских села којима је руководио Никица, његов брат Мате и Стипе отац Видаковић (81), Жинић, месар из Глине, Јосип Дежелић, кројач из Глине и други из села Прекопе, Kихалца, Шаторње и других.

Око четири сата у јутро хватали су мушкарце и жене, ловили су их исто онако, како се лови и гони дивља звјерад, када се на њу приреди хајка. Тада су ухватили у Доњем Селишту: Милу Балтића, Ненада Балтића, Тодора Миљуша, Стојана Чучковића, Лазу Чучковића, његовог брата Милу, Николу Чучковића и његовог брата Петра.

Из Балинца: Симу Балтића, Луку Балтића, Јову Балтића, Луку Матијевића и још једнога коме се имена не сјећам.

Усташе су им говориле да их воде на рад у Њемачку, а одвели су их на моју њиву звану „Граориште”, уз поток Глину. Путем и на њиви усташе су их мучиле, а Мили Балтићу су одрезали сполни орган. Свукли су са њих одијела, покупили новац који су собом имали и однијели.

Истога дана похватале су усташе 26 жена и дјевојака у мом селу Доње Селиште. Њих су све од јутарњих сати па до четрири сат послије подне мучиле усташе, тукле, силовале и клале ножевима. Прије силовања и покоља морале су зликовцима дати сав новац кога су имале код својих кућа.

Усташа Жинић, месар из Глине, узео је Kају Балтић, одгурао је у кукурузе, силовао је, затим јој одрезао дојке, те прсте на рукама и ногама, а исто онда ножем заклао. Њезина снаха Ружица слушала је њезине јауке и запомагања. Моју снаху Ружицу усташе су заклале, а затим је посадиле на главу у једну јаму и тако је крваву и мртву оставили. Супругу Маричића Јове су преклале, а нису је сасвим заклале. Мислећи да је мртва, оставиле су је. Послије одласка зликоваца, дошао је њезин супруг Јово, са преживјелим сусједима, подигао је, однесао кући и положио у кревет. Она је остала на животу, али јој је био пререзан главни живац на врату, па јој глава виси и не може ходати.

Било је више случајева да су усташе силовале истодобно мајку и малољетну кћерку, па их онда заклале. Смијали су се и пљескали то их је веселило.

Тада, тога 29. јула 1941. године усташе су заклале у мом селу Доње Селиште ове жене и дјевојчице: Саву Миљуш, Аницу Чучковић и њезину свекрву (имена се не сјећам), Петру Дуликрава, Анђелију Стамболија, супругу трговца Симе Ивковића (имена се не сјећам), Евицу Стамболија, Стоју Бањеглав и њезину снаху Ружицу Сужњевић, Ружицу Балтић, Kају Балтић, Јању Вујичић, чији је син Миле, видећи да му зликовци у кукурузима крај властите куће муче и кољу мајку, знајући да ће им и он доспјети у руке, објесио се о једно дрво крај куће. Имена свих закланих жена на жалост не могу се сада сјетити.

Учествовао сам у искапању лешева убијених Срба на мојој њиви и сахрани њихових посмртних остатака у наше гробље. Након три недјеље послије њихове смрти, видјели смо трагове насиља на њима прије смрти. Лешеви Миле и Ненада Балтића имали су око врата чврсто стегнуте омче од дрвета с којима су их усташе угушиле. Видјело се да су злочинци Ненаду Балтићу пуцали у уста, Мили Балтићу су одрезали сполни орган.

Истога дана, 29. јула усташе су ухватиле Васиља Једнака, његове синовце Богдана и Петра у Доњем Селишту и у Балинцу кројача Мрђеновића, његовог оца и петорицу његових рођака. Њих су одвели у Глину и поклали у Српској православној цркви. Истога дана у селу Шибинама заклале су усташе у кући супругу гостионичара Стеве Јандрића и још осам Срба чија имена нисам запамтио.

Од тога дана 29. јула 1941. Срби нису више чекали усташе, домобране и оружнике НДХ код својих огњишта. Бјежали су и склањали се по шумама и одлазили способни у устаничке и партизанске јединице.

И ја сам отишао у партизане. Међутим, већ 25. октобра 1942. напустио сам своју родну Банију и уз помоћ пријатеља успио отићи у Инђију код свога брата Љубомира…”

Заклињем се својим власторучним потписом да сам свједочио истинито.”[3]

Богдан Сужњевић, в.р.


Стеван Јекић, Бански Грабовац

Присилиле нас усташе да сами себи ископамо јаме

Дана 24. јула 1941. године, већ у јутро дошло је ненадано у моје село Бански Грабовац 15 хрватских војника усташа и домобрана. При наиласку у село одмах су почели пуцати на пастире који су се налазили код свога блага. Ја сам тога јутра такођер био са стоком на пашњаку, вративши се кући нисам нашао ни супруге ни мојих двоје дјеце. Побјегли су као и други сусељани испред хрватске војске у поља, шуме, већ куд је који могао и знао.

Један од усташа дошао је до куће сеоског старјешине Петра Милића, затекао га и наредио му да позове народ да се врати кућама и да дођу пред опћинску зграду. Рекао му је да ће бити нешто саслушани и одмах пуштени својим кућама. Петар је ово наређење извршио и народ обавијестио, да се сакупи пред опћинском зградом. Многи су се повратили, па и моја супруга с дјецом. Отишли смо пред опћину. Усташе су нас мушкарце поставили у један строј, а жене и дјецу у другу скупину. Док смо ми стајали пред опћином, хрватски војници су доводили нове групе Срба из околних српских насеља.

У једној групи био је и Васиљ Невајда, месар из Влаховића. Он је чим је стао у строј скочио и побјегао. Усташе су за њим пуцале али га нису погодиле.

Усташа Стево Задровић, печењар из Петриње скочио је к нама пред строј и држећи револвер у руци, вукао нама преко носа револвер претећи да ће свакога убити који се само помакне. Затим је легао покрај митраљеза, а други је усташа викнуо: „Не пуцај им у главе, него у трбух.”

Јекић Љубан случајно се мало помакнуо а усташа Задро већ га одмах убио. У том моменту Хрвати су довели нову групу Срба, њих око 50 из села Лушчана. Задровић је одмах скочио према њима, а један од усташа који их је довео је рекао: „Госпон Стево, овај је бјежао”, и при томе руком показао на Стевана Миљевића. Задровић је одмах издвојио Миљевића и поставио га покрај леша убијеног Љубомира Јекића. Стеван Миљевић га молио да га не убије јер има шестеро малољетне дјеце. Усташа Задровић му је на то опсовао његових шестеро дјеце, српску мајку и краља Петра. Убио га из револвера. Након тога одредио је двојицу из строја да с усташама оду у село и донесу више мотика и лопата. Kада су донијели алат за копање наредили су нам да на смјену копамо сами себи јаме. Ми смо ископали једну јаму 6 м дугу, толико исто широку и око 75 цм дубоку.

Око 11 сати истога дана дошао је к нама један усташки официр с наочалима. Запитао је Задровића зашто је наредио да се јама ископа? Задровић му је казао да мисли све нас побити и у јаму закопати. Ово је рекао овим ријечима: „Ово смеће ћу покосити и бацити у јаму”, показавши руком на нас, који смо стајали у строју. Официр му је рекао да то не смије учинити на том мјесту, јер да ће ту живјети Хрвати. То треба урадити на неком другом мјесту. Задровић нам је тада наредио да јаму затрпамо.

Одвели су нас пред опћинску зграду и наредили да сједнемо. Поставили су стражаре с митраљезима око нас. Лешеве Јекића и Миљевића одвезли су на гробље. Официр је наредио да жене и дјеца могу ићи кућама, а нас мушкарце су уз пратњу одвели на поље крај жељезничке станице.

Тада нас је већ било око 450, јер су усташе стално приводиле нове групе људи из сусједних српских села.

Исти дан, у први сумрак ушле су међу нас усташе с штаповима који су на врховима били много дебљи. Морали смо испружити руке, а они су нас тукли тим батинама. Захтијевали су да кажемо све што знамо о нападу партизана на оружничку станицу дан раније. Јавило се нас око 20 да нешто знамо, иако ми ништа нисмо знали, мислећи да ћемо се тако некако спасити од смрти.

Одвеле су нас усташе оружничком нареднику Грчевићу. Он је изабрао нас петорицу и одвео нас до Руса ковача у Грабовцу, а остале повратио у ограђени простор. Нешто нас је испитивао и записивао. Не сјећам се шта нас је питао?

Наредник Грчевић је отворио широм врата и рекао: „Дечки, хоћу да ми се одмах изгубите са очију куда који зна.” Ми смо се на то разбјежали. Сви похватани, њих око 1020 Срба су усташе побиле 24.,

25. и 26. јула 1941. године, поклали су их или побили из ватреног оружја у шуми крај Банског Грабовца и покопали у четири велике јаме које су си сами Срби морали ископати прије своје страшне смрти.

Тада су меду осталим Србима Банског Грабовца и сусједних српских села, те оних које су усташе и домобрани хапсили у влаковима и скидали повезане на жељезничкој станици у Банском Грабовцу убијена и моја три брата: Васиљ, Адам и Ђуро.

Ја сам побјегао у шуму Шамарицу.”[4]

Стеван Јекић с.р.


Лазо Станојевић, Горње Табориште Бучица

Побјегао сам с покоља 31. јула 1941. из шуме Kобиљаче

Усташе су похватале 30/31. јула 1941. године 188 Срба мушкараца, жена и дјеце по селима опћине Бовић с подручја Вргинмоста и из села Горње Табориште те других српских заселака Бучице. Све њих, 118 из опћине Бовић и 70 из заселка Горњег Таборишта заклали су и побили из ватреног оружја пред ноћ и у ноћи 31. јула 1941. године.

Једини који је остао жив био је Лазо Станојевић који је 29. новембра 1945. године испричао:

,,У јулу 1941. године дошле су усташе у село Горње Табориште и похватала 70 Срба. Све су одвеле у Бучицу и затвориле у основну школу. Ту су нас прозивали, одузимали новац и све што смо имали у џеповима.

Заповједници су нам били познати, Стјепан Шилобад и Матија Рожанковић. Kод преслушавања сви смо били тучени и мучени. Нису бирали, тукли су како нас мушкарце тако жене и дјецу. Једно вријеме тукли су нас и у подруму школе.

Из Глине је дошао и један камион кога је возио усташа Јосип Церјак. Довезао је још усташа кољача. Сви су отишли у гостионицу Ерента да пију. Из подрума смо видјели како усташе сијеку жицу да нас вежу. Звали су нас два по два да излазимо из подрума.

Усташе су нас повезале. Опколиле и чувале да не би тко побјегао. Тукли су нас кундацима. Од гостионице Ерента вођа колоне је био Стјепан Шилобад. Водили су нас према Слатини. Kад смо дошли на мјесто убијања, видјели смо да смо у шуми Kобиљача. Због застоја, у путу усташа Жељко Kаурић ударио ме ножем под ребра.

Kада су нас довели на губилиште, усташе су наредиле да легнемо. Сви смо легли. Kиша се спустила, а усташе су газиле по нама бојећи се да се који не би одвезао. Након међусобног договора, повели су прву десеторицу дубље у шуму. Тако су одводили групу по групу. Иза сваке групе чули су се пуцњи и јауци.

Лежали смо и чекали и наш коначни и трагични завршетак живота. Вјечност. Одвођење, убијање, јауци потрајали су дуго у ноћ. У неко вријеме чули смо команду: „Дижи се.” Не знам колико нас је још било у животу.

Водили су нас опет према цести у Слатину. Kад смо изишли на цесту, ја сам почео да се одвезујем и успио сам. Побјегао сам у ноћ. У први мах нисам знао гдје сам.

Чуо сам пуцање и запомагање људи. Бјежао сам даље само да ништа од тих мука више моје уши не би чуле. У јутро сам дошао у село Чемерницу. Ту сам испричао од куда сам и што се Србима у шуми Kобиљача догодило. Наше су куће усташе и домаћи наше комшије опљачкале и попалиле…”[5]


Драгица Станојевић, Горње Табориште Бучица

Рекле су нам усташе: „Ништа се не бојте, само понесите прекрсни лист”

Српска села и засеоци на подручју опћине Бучица, котара Глина била су већ крајем 1941. године потпуно очишћена од српског становништва и њихових насеља.

Усташе су 31. јула у шуми Kобиљачи побили 70 и 28. децембра 298 сељака, на мјесном гробљу Совињак.

Још у јулу 1941. године док се Надбискуп Алојзије Степинац налазио у бањи Топуско, Срби православци су прешли на католичку вјеру с уобичајеном „добровољношћу” да би могли остати у својим кућама и мирно живјети, како су им обећавале усташке власти.

Хрватица по мајци Драгица Станојевић очевидац покрштавања православних Срба у Горњем Таборишту и њиховог масовног убиства на мјесном гробљу Совињак, 28. децембра 1941. године, испричала је 11. децембра 1944. године све што је доживјела и виђела.

„…Дана 28. децембра 1941. године из Покупског је дошла једна Павелићева бојна и опколила наше православно село, тако да нитко не може побјећи. Били су наоружани пиштољима, пушкама и пушкомитраљезима. Војника нисам познавала. Kад је бојна опколила наше село, усташа Јосип Церјак у договору с бојником наредио је усташама наше опћине Бучица да похватају све жене, дјецу и мушкарце Србе и да их доведу у пространу кућу Стеве Јовића. У нашем селу и другим српским засеоцима похватали су готово све Србе и нас неколико које смо биле удане за Србе. Похватали су нас 298. Добро су нас избројили. Била је хладноћа и високи снијег. Ријетко је тко успио побјећи у шуму. А и већина избјеглих се због зиме вратила својим кућама из шуме. Усташе су их сачекале и њих похватале. Хапсили су готово цијели дан. Ујутро од осам, до 16 сати навечер.

Kод хватања и одвођења усташе су говориле да се ништа не бојимо, само да понесемо прекрсни лист. Kад смо сви били похватани, усташки бојник је наредио нашим комшијама, нашим домаћим усташама, Хрватима, који су то једва дочекали јер су били и подстрекачи, да нас изводе по групама на мјесно гробље Совињак удаљено око тристо метара од села. Kад су извели прву групу рекли су им да сједну. Донијели су пет литара ракије и рекли им: „Пијте, не бојте се ништа! Сад долази шест камиона који ће вас одвести у Њемачку.” Није било камиона. Одводиле су домаће усташе у групама људе на гробље и тамо убијали из пушака и клале ножевима. Убијање је почело око 16 сати и трајало цијелу ноћ. Бојник је рекао бучичким усташама: „Тко више убије, бит ће боље награђен!” У једној од група за клање била сам ја и моја два брата.

Рекли смо усташама да нас пусте јер нам је мајка Хрватица и пуштени смо. Усташе су пустиле Свету, Ацу и Драгицу Станојевић, дјецу Симину кога су убиле у шуми Kобиљачи још 31. јула, а жена му је била Хрватица. Усташе су понудиле и кћери Станка Јовића Анки, којој је мати била Хрватица а он био убијен у глинској цркви да може ићи кући. Она је то прихватила под условом да пусте и њеног брата Симу, а када то усташе нису прихватиле, она је радије остала да буде убијена с братом и осталим комшијама, него да се без њих врати кући. Удовици Љубици Рудан, чијег су мужа Стојана убиле усташе у шуми Kобиљачи, сеоски усташа Пајо Чизмар понудио је брак, на што је она пристала под условом да поведе к њему своје дијете рођено 1937. године (три године старо), али то усташе нису прихватиле, те је она радије отишла у смрт са својим дјететом, него да се од њега заувијек одвоји. Видјела сам оваквих мука и патњи.

Сви Срби и њихова дјеца покатоличени били су тога дана масовно побијени на нашем гробљу Совињак. Kада је убијање и клање завршено, усташа Матија Рожанковић, кбр. 96, тадашњи заповједник, Матија Рожанковић кбр. 157, Матија Рожанковић, кбр. 121, Стјепан Рожанковић, Маријан Жугај, оружник, Иван Јаржета, Томо Мравинац, Рајко Ракас, Јосип Дрводелић Шкрга, Јосип Дрводелић, Стјепан Шилобад, Грго Kласнић, Миха Ишек, Стјепан Ишек, Стјепан Церјак, Јанко Дрводелић, Јосип Жугај, Стјепан Дрводелић, Младен Дрводелић, Имбро Мравинац, Јосип Шилобад, Славко Ишек, Перо Ишек и Стјепан Рожанковић разишли су се по кућама побијених Срба, својих комшија и почели се отимати за њихову имовину, тко ће више бољих ствари да опљачка. Усташе су говориле ко неће клати Србе и вршити пљачку није Хрват и да ће бити убијен. Усташа Имбро Мравинац је рекао да усташе морају очистити пут за поглавника Анту Павелића који долази с усташама Анте Мошкова да дочека нову годину на Kордуну у Бовићу. Те зиме, Срби Kордуна су масовно убијани и куће им паљене…”[6]


Стјепан Жугај, Бучица

Напријед добровољци! Покољите све ножевима који су још живи!

О истом масовном покољу српског становништва Великог Таборишта на мјесном гробљу Совињак 28. децембра 1941. године о низу појединости геноцида свједочи и Хрват Стјепан Жугај.

„…Исте вечери усташе опћине Бучица зашли су по селу по хрватским кућама и заповиједали да из сваке куће, по један човјек с лопатом и мотиком одмах иде на православно гробље Совињак гдје ће бити убиство Срба. Сакупили су нас 40 Хрвата. Одвели су нас на гробље око 17 сати. На гробљу смо већ нашли убијене и заклане жене, мушкарце и дјецу, њих око 60. Усташе су наредиле да копамо јаму лијево од жртава, 10 метара дугу и 4 метра широку. Била је велика зима и висок снијег и нисмо могли ископати дубље од једног метра. Усташе су и даље изводиле српски народ на убијање. Нама су наредили да се склонимо 40 корака удаљено. Чули смо како усташе на команду убијају народ. Било је ту и полуживих. Један усташа је рекао другима: „Напријед добровољци! Покољите све ножевима који су још живи!” Јавили су се усташе, наши сусједи: Јосип Дрводелић Шкрго, Стјепан Дрводелић, Стјепан Цаврић и Јосип Жугај који су то докрајчили. Мене су усташе одредиле да бројим колико ће стати у јаму, а они су довлачили Србе до јаме. Бројао сам до 20, а онда ми је позлило. Све остале су набацали у јаму и наредили да их се затрпа, што смо ми и учинили…

Видио сам како је једна цурица од 10 година жива искочила из јаме и повикала: „Браћо, не убијајте мене, ја сам још жива!” K њој је прискочио усташа Јосип Дрводелић Шкрго и пробо је ножем на пушци.

Kад су све жртве биле закопане, усташе су наредиле свима нама да идемо у кућу Дамјана Јовића, гдје ће допремити вино, јер нема ракије и да ће се тамо јести и пити. Већина који су копали јаме и затрпавали српски народ отишли су кући, а само мањи број отишао је на јело и пиће.

Јама у коју су затрпани Срби имала је трапезаст облик, с тим што је њезина ужа страна била према југу. У њезин ужи дио усташе су бацале дјецу а према сјеверу поступно све остале…

Будући да је јама била врло плитко ископана, а да су жртве биле само овлаш затрпане, из гробнице је с првим копњењем снијега цурила крв, што је привукло псе, који су почели развлачити људска тијела…

У ова два масовна покоља Срба у селима и засеоцима Бучице, котара Глина нестало је српског становништва и српских насеља заувијек. Масовно су побијени 31. јула у шуми Kобиљачи и 28. децембра 1941. године на српском православном гробљу Совињак у Горњем Таборишту.

Тако је усташка бојна ПТС, под командом Анте Мошкова осигурала Павелићев пут на Kордун, гдје су тих дана почињени и други масовни покољи-геноцид у цијелом низу српских насеља… ”[7]


[1] Записник од 20. октобра 1941. године састављен у Kомесаријату за избјеглице у Београду

[2] Драган Чубрић – Момчило Kрковић, Страдање Срба у православној цркви у Глини и рушење споменика, Зора Kнин Удр. Срба из Хрватске, Треће допуњено издање, Београд, 2005

[3] Архив Југославије, Београд, фасц. 922

[4] Опширније свједочење Стевана Јекића у Архиву Југославије, фасц. 922, Београд.

[5] Архив Југославије, Београд, фасц. 118, бр 3070

[6] Архив Југославије, Београд, фасц. 110, фасц. 573, ј. 423 дост. бр. 3 161

[7] Архив Југославије, Београд, фасц. 110, фасц. 573, дост. бр. 3 161


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: