Бокан: БОЖЈА ПРОМИСАО И ДОБРА ДЕЛА ДАКЕ ДАВИДОВИЋА СПАСИЛИ ГА ОД СИГУРНЕ СМРТИ

Ми, православни хришћани, као да се стидимо да у овом обезбоженом и циничном свету пројавимо своју веру, чак и онда када су у питању сасвим очигледне ствари.

Посебно када је реч о неком чуду, о нечему што у себи носи јасан знак свемоћне Воље нашег Творца. А зовемо Га, притом, Сведржитељ, и молитвама сведочимо каква је то сила немерљива у питању. 

И када се ова наша, све ређа спремност на чудо, јавно изговори, читава наша јавност (или: њен највећи део) почиње да се мршти, буни и исмева оваква тумачења. У томе, нажалост, учествују чак и понеки од нових богослова (оних који ”чуда” своде на ”приче из давнина” и ”средњовековне маштарије из житија”).

Па се онда бестидно иронише на рачун мироточења, чуда над светитељским моштима, исмевају се необјашњиви обрти и спасења од сигурне смрти, згража се над стављањем и ”природних” непогода и катастрофа у овај (Божјим Допуштењем подвучени) контекст… 
Невера и почиње сумњом у чудо Господње. И поред тога што се огроман проценат Срба и Српкиња изјашњавају као верници, хришћани. А бити хришћанин без спремности на појаву чуда у свету (па, тако, и у нашим животима) је нонсенс, празноверна бесмислица и тотални апсурд.  

Тврдити да сте православни, а без потпуне и несумњиве вере у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, васкрсење мртвих, чудо на свадби у Кани Галилејској, Христово ходање по таласима и померање брда снагом поуздања у Бога, без вере у чудесну моћ освећених икона и светих моштију, неверовање у сведочење мучеништвом и само привидним (спољашњим) поразом од зла у Злога – то је као не веровати у Страшни Суд, у Други Христов долазак, рај и пакао.

И у том случају – шта уопште остаје од наше хм… ”вере”? Какви смо то ми онда хришћани, као рационално-атеистички симпатизери Христове (само људске) савршености? 

Због свега овога и не разумемо смисао наших страдања и не извлачимо закључке чак ни из страдања попут оног јасеновачког, не прихватајући дубоки смисао наше народне трагедије, нити Бога – иако су нам побијени толики рођаци и сународници. Јер, бити потомак крајишких Срба, а не веровати у Бога (у спасење српских мученика и паклену казну усташким џелатима) је еншто најневероватније и најстрашније што се уопште може замислити.

И ту се крије онај највећи, неопростиви грех комунистичко-титоистичких идеолошких махинација, које су од преживелих делова покланог српског народа направили (чешће него што би било очекивано и у нашим најгорим сновима) обично стадо и бесловесну руљу фанатичних неверника (у Бога, пошто су толики међу њима религиозно веровали у Тита и његове ”слатке лажи”).  

Све је ово увод у оно што сам рекао већ у наслову овог сажетог и опомињућег подсећање на СИЛУ И МОЋ наших анђеоских чувара и заштитника, у ХРИСТА ПАНТОКРАТОРА (а не само Благог Утешитеља и Свепраштајућег Човекољупца). 

Па како не увидети да је неодбрањиво убиство, као део паклених намера ко-зна-кога из ововремене и овдашње таме, било спречено и из смртне опасности спашен ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТОЛИКО ТОГА УРАДИО ЗА НАШУ ЦРКВУ, АЛИ И ЗА НАШЕ ПОСТРАДАЛЕ МУЧЕНИКЕ ИЗ НДХ ДА СЕ ТОМЕ МОЖЕМО САМО ЋУТКЕ И ДУБОКО, ДО ПОДА (И ОКРВАВЉЕНЕ ЗЕМЉИЦЕ) НАКЛОНИТИ, ПОШТУЈУЋИ ОВАКАВ РЕТКИ ПРИМЕР САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ ЗАДУЖБИНАРСТВА. 

Ктиторство, приложништво и, надасве, задужбинарство (”за душу”) је одувек био један од Путева Спасења, без обзира на свеприсутну, моралистичку хорску клевету оваквих ”јунака доброте”. Приговара им се, као у преком суду (где постоји само једна пресуда: оно ”крив је”, уз сладострасан аплауз завидљиве масе), да су до богатства дошли ”на сумњив начин” и ”не штедњом од плате” – као да не схватају да су ”чудни (и нама несхватљиви) Путеви Господњи” и то на које све начине Света Тројица интервенишу у овоземаљском. 

Зашто је Господ васкрсао мртвог Лазара (зашто баш њега), зашто је Христос са собом у рај повео покајаног разбојника, зашто је држао благослов над Давидом (и када је он био учесник у многим неприличним делима)… и још толико других ”Зашто?” нам следује да се добро замислимо над њима, али и над нашом вером (или невером). 

Воља Господња је Тајна, али се очитује кроз многе примере из јеванђелске Свете Књиге и њима истоврсне случајеве из наше свакодневице. И то морамо прихватити, не инсистирајући увек на могућности објашњења нама недоступних поука и неразумљивог нам смисла. 

Душе побијених српских мученика се тако удружише у непобедивог чувара никшићког Србина (доказаног на делу, а не само на речима) Миодрага Давидовића, једног од оних српској Отаџбини верних јунака из одавно окупиране Црне Горе. Оних који се држе предачких Завета и важније им је да одбране част и образ својих славних претходника него да добију оне привилегије којима се плаћа издаја.  

И тако снајперски метак, најсигурнија смрт од свих могућих, није успео да, пре времена, однесе у онострано овог великог српског ктитора и задужбинара, храброг и доброг човека из редова ”имућних” и ”богатих” (оних међу којима је апсолутно најмање народу привржених и вери оданих људи). 

Није њега само ”успорило стакло” и сличне бесмислице из јадњикавог неверничког репертоара, овај метак није погодио живи циљ који је имао на себи заштиту какву никаква балистика, ни вештина пуцача нису могли победити. 

Чим сам чуо шта се догодило, одмах сам се прекрстио, Богу помолио и рањеном Даки захвалио на свему што је учинио за оне које до скоро није имао ко да спомиње, а камоли да им овако достојно и величанствено обележи страдалничко место (као што је то – братски заједно са још једним српским задужбинаром, Спасојем Албијанићем учинио наш Дака Давидовић). 

Уместо бесмисленог и самољубивог морализма, српским хришћанима саветујем да се, уместо томе, позабаве дивљењем другима на њиховим конкретним подвизима, а да оштрицу свог опсесивног трагања за животним мрљама усмере превасходно ка себи и својим неизбројивим гресима. 

Јер ће се најпре судијама судити, у мери њихове немилости и клеветништва.

А брату Даки желим, у име свих нормалних Срба (а има нас још, Богу хвала), да нам што пре оздрави и врати се у прве редове борбе ”за крст часни и слободу златну”. Заштићен од мртвих, а неумрлих Срба којима је до сада учинио толико тога, баш као да им је род рођени!

Извор: Фејсбук страница – Драгослав Бокан