Луко Паљетак, Шантићева награда и једна превара приликом превођења

Хрватски књижевник Луко Паљетак, познати песник, писац књига за децу и преводилац, добио је Шантићеву награду за 2018. годину. Осврнућемо се с тим у вези на једну ствар моралне природе, превару приликом Паљетковог превођења Прешерна са словеначког на хрватски и то у врло осетљивој теми – дубровачког говора односно српског језика.

Велики словеначки песник Франце Прешерн је 1847. у својој збирци „Песме“ („Pеsmi“) објавио и епиграме (он их назива „Забављиви написи“) посвећене Људевиту Гају, издавачу загребачке „Данице“ и његовим „Даничарима“ („Daničarjem“).

Први од тих епиграма је „Добровски“ (Љубљана 1847. стр. 113) а у њему велики слависта Добровски тобож пита Вуковог ментора Јернеја Копитара (који иначе Прешерну није био симпатичан) којим то језиком пише Гај – српским језиком Дубровчана или „врлим хрватским“:

Пријатељу, што из света ходиш, право ми реци,

пита Добровски Копитара мудра:

„Дал Дубровчана, српским, ил пак хрватским врлим

језиком пише Гај и Гаја дружина горљива?“

(„Perjatel! Ki ‘z sveta prideš, mi povej po pravici“,

Dobrovius modrost práša Kopitarjovo:

„A1 Dubrovničanòv, serpski, al már verli hrváški

Jêzik pišejo Gaj, Gaja goréča druhál?)

Дакле, Прешерн се изругивао из Гајевог преузимање српског језика Дубровчана (штокавски јекавски говор) и његовог увођења у загребачку „Даницу“.

Сам Људевит Гај, човек који је преузео српску штокавштину и поставио темеље данашњег хрватског књижевног језика, у том погледу није био непоштен и није негирао да је штокавштина српска.

Он је у својој „Даници“ отворено записао: „Tà n. p. sav svět znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; nu nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvàrditi, da to nije sèrbski već ilirski jezik.“ („Danica horvatska, slavonska i dalmatinska“, број 31, у суботу 1. кoлoвозa 1846. Тeчaj XII, стр. 124).

Као што видимо, Гај је овај језик назвао „илирским“ али је јавно тврдио да је то српски језик. Пре 180 година би наиме сматрали абнормалним некога, ко би тврдио да штокавштина није српска!

Међутим, времена се мењају. И тако, 135 година касније, 1982. године Луко Паљетак објављује у загребачкој Матици хрватској свој превод Прешерна на хрватски.

Али како га објављује? Тако да је фалсификовао, криво превео Прешерна, који у Паљетковом чудесном хрватском новоговору гласи: „…“да л дубровачки ил српски, ил хрватски пак врли језик пише сад Гај…“.

Дубровчане је Паљетак променио у „дубровачки“ (језик), пре српског је додао „ил“ и тако је преводилац потурио давно покојном Прешерну да он разликује дубровачки говор од српског (а песник је разликовао српски језик Дубровчана од хрватског).

Паљетак и Матица хрватска задовољни, превара успела, Прешерн додуше искривљен али се рачунало да то Словенци неће ни опазити. Тако је и било па постаде Паљетак чак и словеначки академик.

О свему томе смо ћутали. Сада, Шантића ради, морамо о овоме да проговоримо.

И уз то да упозоримо: у задњих стотињак година учињено је неколико хиљада фалсификата у области хрватске хисториографије и књижевности. И ниједном хрватском преводу се не може веровати – ни Паљетковом, ни другим: све што узмете у руке треба сравнити са оригиналима на италијанском, латинском, немачком и свим другим језицима.

Српско друштво Задужбина