186 степеника смрти

Никола Бајић се после ослобађања логора вратио у родну Банију, а до куће је пешачио два и по месеца. – Милутин Банковић у мучилиштву издржао непуну годину, после чега је спаљен у Гузену

Гнев и презир оставио је иза зидина концентрационог логора смрти у Маутхаузену. Када га је, после две и по године заточеништва, 5. маја 1945. због ослобођења логора коначно и напустио, и то на немачком бициклу, у Аустрију се никада више није вратио. А живео је још 45 година.

У сећању су му трајно остала урезана зверства, нечовештво и сеансе смрти нацистичких СС војника и чувара над његовим сапатницима, али је Никола Бајић, Србин из Велике Градусе код Сиска, ипак све то преживео. После логора, у тридесетим се и оженио и добио два сина – Милоша и Душана.

Милош је данас члан Удружења логораша „Маутхаузен” и користи сваку прилику да подсети јавност на место ужасних страдања у окупираној Европи током Другог светског рата. За оца каже да је његов јунак који није волео превише да прича о животу у заточеништву. Истину му је откривао само повремено, и то увек на његово инсистирање.

– У Маутхаузен је стигао из бањичког логора с 28. Тамо више није био човек, постао је број 23.164. Сурове услове живота је преживео јер је био сналажљив, оптимистичан, чврсте грађе, а знао је немачки и мађарски – присећа се Милош Бајић сведочења свог оца.

Највише је радио у каменолому, али у у кухињи – гулио је кромпир. Тада се и угојио. Имао је највише килограма у животу – 80.

– Таква срећа трајала је ипак кратко. Отац ми је причао да су се углавном хранили кором од кромпира и куваном репом. Умели су чак и да убијају залутале псе и мачке, а пошто нису имали где да их скувају, многи су то месо кидали и јели живо.

Отимали су се и о убијене логораше како би се згрејали, бар на кратко. Једног таквог ставе испод, једног преко себе и ето топлоте – присећа се Милош исповести свог најрођенијег.

Заточеницима је најгоре било у току самог рада у каменолому до којег је водило 186 степеника смрти. Често су страдали на путу ка каменолому јер су камене степенице биле климаве и клизаве, а они су морали да ходају у дрвеним кломпама с каменим теретом на леђима од неколико десетина килограма.

– Поред заточеника су ходали и стражари који су их тукли, а ту су били и „есесовци” с псима. Шмрк хладне воде био је обавезан. Ко није имао среће, тај би био бачен с литице у понор где се налазила мочвара.

Ако преживи, морао би поново уз степенице, с обавезним теретом. Онај који на путу до врха застане или клоне, био би дочекан чизмом у прса – препричава Милош очево искуство.

Девиза СС војника била је да рад у Маутхаузену ослобађа, али одатле нико није био ослобођен. Наравно, било је оних који би успели да побегну, али су ту били локални житељи који би бекство одмах пријављивали нацистима. Срећа заточеника кратко би трајала, а „награда” за покушај бекства било је стрељање или још горе – мучење најчешће у Гузену.

Баш у то време када је Никола проживљавао животну голготу, земљорадник Милутин Банковић, из села Славника код Бојника, после непуне године мучилиштва и рада у каменолому, спаљен је у подручном логору Маутхаузена, злогласном Гузену.

У главни је стигао са 17 година, у зиму 1943, из околине Лесковца. Покупили су га Бугари и одатле пребацили до Бањице, а потом у Маутхаузен. Његова породица је сазнала да је мучки убијен од момка из истог села који је ипак преживео тортуру, извукавши живу главу.

После 75 година, његов рођени брат Војислав, с кћерком Александром, дошао је да му ода почаст. Нису могли да верују својим очима – у Гузену, на темељима некадашњег логора никло је велико насеље с вишеспратним кућама, а некадашња управна зграда злогласног логора, с оригиналним стубовима на улазној капији који готово да нису измењени, данас је приватна кућа.

Баш у време обележавања годишњице ослобађања, на многим кућама биле су спуштене ролетне, а било је и оних житеља који су износили храну како би је продали потомцима заточеника.

За разлику од Милутина Банковића, преживели Никола Бајић после ослобађања логора вратио се у родну Банију, а до куће је пешачио два и по месеца.

– Од савезника Американаца узео је нови бицикл којим је стигао до Гузена. Ту је набасао на нацисте који су му преотели бицикл, али су му заузврат дали стари. Када су наишли на руске трупе, оне су му и то узеле, тако да је Никола даље морао пешице. У Аустрију се није вратио, а од државе није добио ратну одштету, само малу борачку помоћ, као додатак пензији – открива син преживелог заточеника.

Можда је и боље што се тамо, где му је живот висио о концу, никада није вратио. Да је видео како данас, док кроз Аустрију пролазе колоне аутобуса с делегацијама из целог света које сваког маја већ 74 године одају почаст страдалима, има и оних локалаца који дижу руке у знак иначе забрањеног поздрава „Хајл Хитлер”, Николи Бајићу засигурно не би било свеједно. Тога се нагледао за цео свој живот.

Аутор: МАРИЈА БРАКОЧЕВИЋ

Извор: ПОЛИТИКА