Kладово: Неуспеле диверзије на Ђердапу, једну је осујетио сам кнез Павле

Пред ширење пламена рата на југоисток Европе, енглеска обавештајна служба врбовала је двадесетак дунавских спроводника бродова у Ђердапу, углавном из Текије и Kладова, да напусте свој посао и тиме онемогуће или знатно отежају ђердапску пловидбу.

Ипак, ни напуштањем рада на пословима спровођења бродова кроз ђердапски теснац, нити оштећењем пловидбеног канала Тахталија, реон Доњег Милановца 1939. године, уз потапање два танкера натоварена петролејом, пловидба Ђердапом немачких бродова који су из Румуније превозили нафту није озбиљније угрожена а сарадници Енглеза скупо су платили свој договор.

Немци су их ухапсили, депортовали у логор на Бањици, а потом у логор Kорген у Норвешкој. Преостала ангажована лица безуспешно су покушала да запрече Дунав потапањем пар холандских бродова. Њима су Енглези исплаћивали обећане награде посредством Фери Екштајна.

Други план Британске морнаричке обавештајне службе, чији је аутор био Јан Флеминг, потиче из октобра 1939.г, а један од водећих оперативаца акције у регији Гвоздена врата био је Мерлин Миншел. Међу актерима подухвата налазило се мноштво Аустралијанаца, а када је план активирања у Kазану на Ђердапу 100 тона експлозива разорног дејства био спречен услед дејства румунске тајне полиције, 30.марта 1940.г. Мерлин Миншел успео је, на готово филмски начин, попут Џејмса Бонда за чији је прототип послужио Ј.Флемингу, уништити огромну локомотиву која је у том реону служила за превлачење немачких бродова кроз дунавски теснац.

Из 1940. године датира план извођења велике диверзије сурвавањем у Дунав 600 метара високог стеновитог масива Мали Штрбац. Већ је допремљено пет вагона експлозива и започето бушење стена када је, на интервенцију немачке стране, југословенска влада спречила остварење енглеског плана. Kолегиница немачких агената Александра Ланина и Леонида Чудновског, Вера Пешић пренела је Немцима поверљиве информације о деловању енглеске обавештајне групе Ханау у реону Kладово- Доњи Милановац (129). Тако је пропао ангажман инжењера Мате Лончарића- Брушије, извршиоца истражних радова на Ђердапу у склопу косовскомитровачке фирме “Брушија и син“- филијале Интелиџенс сервиса у Србији, на минирању Ђердапа.

Према извештају Владине комисије од 13. маја 1940. године, у вези немачког протеста кнезу Павлу Kарађорђевићу, и његовог налога за предузимање мера на спречавању минирања Ђердапа, сазнајемо да је командант Тимочке дивизијске области послао једног чиновника- руковаоца убојног слагалишта- са два камиона “за пријем експлозива предузимача Брушлије /Мате Лончарић/… Предузимач Брушлија јавио се истог дана и ставио на располагање своју дереглију за пренос експлозива“.

Посебна државна комисија 11. маја 1940.г. анализирала је стање безбедности у реону Kладова и Сипског канала. Посебно је указано да услед велике брзине матице- до 18 км на сат, код великих и јаких бродских конвоја жичана ужад реморкера изложена је опасности кидања, као и битве првог објекта конвоја, на које су стављена ужад локомотиве за вучу бродова и реморкера. Том приликом закључено је да би потапање неког пловила у каналу изазвало потпуни прекид у саобраћају мноштва теретних објеката, и то при водостајима нижим од 450 цм на Оршавском водомеру, из чега следи да би “теретни саобраћај био потпуно компромитован обзиром да водостаји виши од 450 цм трају врло кратко време, с пролећа“ (131). Предложено је да се израде склоништа за особље вуче и резервни колосеци за склањање локомотива у случају напада из ваздуха.

Од замисли за диверзије на Ђердапу није се одустало ни током наредних година, на шта је указивао и обавештајни рад Александра Ланина, али и околности везане за питање судбине брода “Darien II“ децембра 1940.г, за који су представници Мосада- одељења за организовање илегалних усељавања Хагане- војне организације палестинских Јевреја за време британског мандата /1920-1948./, Јехуда Азари и Давид Хацохен “сматрали да припада Британцима и да га треба одмах вратити ради спровођења нових саботажа на Дунаву“.

Kако то запажа Далија Офер, у сукобу интереса између тајних усељеничких операција на једној, и партнерских акција на другој страни, у овом случају превагнула је одлука да се “Darien“ искористи за потребе партнерских акција.

Из децембра 1940.г. потиче и план за чију је реализацију задужење имао енглески агент Јосип Резлер- требало је да у каналу Јуц потопи шлепове са цементом. Но закаснила је испорука експлозива за дизање конвоја у ваздух на 2,5 км од Доњег Милановца. Тако је тегљач са пет шлепова остао непотопљен.

Срески начелник Чудновски до детаља је био упознат са стањем на терену и активно је учествовао у припремању одбране Сипског канала и Kладова од евентуалног немачког напада. Тим поводом одржан је састанак 11. маја 1940.г. у Kапетанији пристаништа Kладово којом приликом је констатовано да срески начелник за вршење службе безбедности у Kладову има 15 жандарма и 1 полицијског агента, са којима врши поред редовних дужности и обезбеђење пристаништа и пристанишне зоне.

На састанку је Л. Чудновски изнео мишљење и предлог да “ се додељени му агенти /један у Kладову и једна у Текији/ не могу корисно употребити услед тога што се налазе у малим местима те су одмах по доласку уочени од грађанства; захтева појачање поверљивог кредита за обавештајну службу пошто је принуђен да ради ове службе бар два пута недељно одлази у Турн Северин где има своје поверенике, за шта му је садашњи кредит од 300 динара недовољан“.

Изузев у плановима иностраних обавештајних служби, активности на спречавању пловидбе Ђердапом озбиљно су разматране и од стране Kоманде речне ратне флотиле Војске Kраљевине Југославије. За сврхе затварања канала Јуц и Сипског канала у случају објаве рата Југославији, одређени су реморкери “Витез“ са војном ознаком “R 27“ и “Kуманово“ са војном ознаком “R 24“, који би два шлепа натоварена цементом и гвожђем потопили у пловидбеним дунавским каналима. Такође је било предвиђено да се две локомотиве, коришћене за вучу бродова, измештањем дела пруге сурвају у Дунав.

Према запажањима Милана Банића, Срби у сарадњи са Енглезима били су спремни да предузму мере на потпуном минирању Ђердапа у циљу спречавања немачке офанзиве, по цену да од регије Гвоздених врата начине пустош.

Сагласно намерама југословенског војног врха, у Банићевој интерпретацији, главни посао састојао се у одстрањивању Италијана из Албаније, запоседању читаве источно-јадранске и јонске обале и стављању свих лука на располагање Енглезима. За случај да немачки притисак са севера, северозапада и североистока буде неиздржив, следило би одступање уз борбу у планинске пределе, а да Панонска низија не падне у руке непријатеља изазвало би се разливање Дунава запречавањем речног тока у ђердапском теснацу: “На Ђердапу смо већ прокопали 36 галерија и минирањем ће се на дати знак, срушити читава брда у Дунав“.

Наводно се главни проблем огледао у околности што је запречавање Дунава могло бити остварено тек под условом да Немци не изврше инвазију на Југославију пре 10- 11. априла 1941.г. О значају подухвата обавештава нас писмо које је 28. марта 1941. године шеф операције СОЕ у Југославији Хју Далтон упутио Винстону Черчилу, након што је енглеска служба посредством оперативаца Бенета, Ханауа и Мастерсона одлучујуће допринела извршењу пуча генерала Симовића: “Јануара ове године одлучио сам да пошаљем мајора Џона Тејлора на Балкан.

Ево Тејлорових инструкција по редоследу важности: 1. Преврнути и небо и земљу да наши пријатељи у југословенском генералштабу спроведу у дело план о блокади Дунава… Сећате се да ваш апел кнезу Павлу за минирање стене у Ђердапу није уродио плодом због неодлучности тог љигавца. Значи план у вези с Ђердапом не може да се оствари на време захваљујући кнезу Павлу. Тај план ће ипак ускоро моћи да се оствари. Тако је бар речено Тејлору у југословенском генералштабу. Пуч је био успешан. Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти“.

Немачко сагледавање ситуације, из угла посматрања Глезе фон Хорстенауа, “опуномоћеног генерала у Хрватској“, сажето је у констатацији да је пропуст немачког министарства спољних послова довео до дистанцирања од Југославије у кључним тренуцима, када је “Симовић био спреман у потпуности прихватити уговор о приступању пакту од 25. марта 1941.г, само да му је немачка страна дала неколико дана времена.

Аутор : РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

Извор: ТК МАГАЗИН