Петар Шијан – осамнаест година самоће у Лици

Српска села у Лици, након последњег рата, углавном су опустела. У многима се више ни један дим из димњака, у ове јесење дане, не сигнализира живот, док је у другима становника толико да се лако могу избројати прстима. Прича о Петру Шијану из села Прљево једна је од многих о пустим личким селима.

Ни грачачко село Прљево није заобишла судба изумирања. У њему, већ последњих осамнаест година, само Петар Шијан трајно настоји одржати тај пламен живота. Неки су долазили и одлазили, неки умирали, неки само повремено ту боравили, док Петар стојички успева опстати, борећи се са болешћу, самоћом, дивљим зверима и личким зимама.

Прљево је личко село које административно припада општини Грачац и налази се на самој граници између Лике и Далмације.

Иако је од Книна удаљено 22 а од Грачаца 35 километара, у оба правца лошег пута, део је Задарске жупаније па самим тим више гравитира личкој страни. По последњем попису становништва из 2011. године, Прљево је имало седам становника, десет година раније било их је близу две стотине.

Данас је у Прљеву само Петар Шијан, уз још двоје троје комшија до чијих кућа поглед, од Петрове куће, готово и не допире. Он је, ове године, прославио пунолетство од свог повратка из Србије. Пет година је, каже, провео лутајући по Славонији, Војводини, док се није вратио својој кући. Да је остао, истиче, зна да сада не би био међу живима.

– Осам месеци сам са породицом, након рата, провео у Славонији. Обишао сам готово сва славонска села, нагледао се свега и свачега, и нисам себе тамо пронашао. Одатле смо отишли у Шимановце, а затим у Бачки Грачац и Оџаке. Пет година сам живио у Србији и онда одлучио да се вратим својој кући. Знао сам шта ме чека, знао сам да је овде све срушено и опљачкано, али ја тамо више нисам могао опстати – каже Петар на самом почетку нашег разговора.

Но, пре него што се поново врати на причу о повратку, жели да нас упозна са својим Прљевом, оним некадашњим које и данас живи у његовом сећању и свакој успомени. Само у Шијанима је тада било једанаест димова, у селу близу пет стотина становника, у сваком домаћинству бар по шесторо деце.

– Рећи ћу вам нешто у шта је данас тешко поверовати. Године 1959. овде је централизована школа у којој је радило пет учитеља. Из Прљева и Прибудића школу је похађало око 180 ђака, а само из Шијана било их је 15. Када сам ја ишао у школу, није било ни клупа ни столица, две цигле са даском између њих, али је зато било тридесет пет ђака у првом разреду.

Жене су, у то време, рађале од шесторо до десеторо деце. У Прљеву је, Другог Светског рата оформљен Одбор који је бројао 330 домаћинстава, уписано је око седам стотина бракова, а само из четири брака није било потомства. Људи су живели од пољопривреде и сточасрства, тешко али су били и храбри и весели. Од ране младости радило се много, али су људи били и здрави и дуговечни.

Ја нисам школован човек али у рукама имам седам заната, зато што сам у селу учио и учећи радио – каже Петар наводећи да је баш тако постао бравар, столар, зидар, варилац, ременар, ковач, и све по потреби.

Читав свој живот провео је у селу, не рачунајући оне две године војног рока. Држао је, каже, коње и краве, овце и козе, пастуве и крмаче, радио земљу и уз све то зарађивао и од својих заната. Зато су га и жеља и воља поново вратиле на родну земљу.

– Када сам први пут дошао новембра 1999. године, како бих решио папире, лоше је све ово изгледало. Све порушено, пусто, нигде никога није било.

Двадесет и два дана сам тада остао, спавајући у кући једног комшије. Ипак сам, након само три месеца одлучио да се вратим.

Нисам био у некој завидној финансијској ситуацији, али сам имао јаку вољу и велику подршку најближих. Зет је тада био са мном, помагао ми да раскрчим и очистим око куће.

Шест пуних дана смо само палили грање и растиње које смо посекли, онда замислите како је изгледало. Потом смо окопали башту, засадили поврће за долазеће пролеће – присећа се Петар.

„Можеш тражити шта хоћеш, али добити ништа нећеш“

Нису само први месеци након повратка били тешки, ни године које су се потом смењивале нису биле ништа лакше. Само се упорношћу могло опстати, и бити оптимиста у најтежим изазовима.

Платио је Петар тада прикључак за струју око 2.500 куна, али је на исти чекао пуних десет година. Једину светлост, за све то време, пружили су му сунце и пламен свећа.

Пуних шест месеци био је без липе примања, без могућности да оствари социјалу, зелени картон. У то време његови лекови су коштали седам стотина куна и могао их је купити само захваљујући помоћи брата који је живео у Загребу.

– Сваки месец он би одлазио у банку и уплаћивао ми тај износ који ми је био потребан за лекове. Када сам, после шест месеци чекања, остварио право на социјалу, отишао сам одмах у пошту да јавим брату да више не шаље, да сам осигуран.

У међувремену сам имао инфаркт па ми је брат рекао: „Послаћу ти још за опоравак“. Раскрчио сам пут па сам по сат и по пешачио до пута ка граду. Често сам стопирао и увек би ми неко стао, повезао ме.

Било је добрих људи, никада ми нису хтели то наплатити иако сам свакоме нудио – износи Петар неке од успомена које му и данас очи замагле сузама.

Кренуо је да набавља стоку како би, поред социјале, имао од чега живети. Синовац му је тада дао двеста евра да купи две козе, брат и сестра исто толико,и тако је почео. Таман кад је мислио да је стао на ноге недалеко од куће, на једном од прелаза, наишао је воз и прегазио тек оформљено стадо.

– Када сам јавио брату шта се догодило само ми је рекао: „Немој се сикирати, кад је све отишло – нека иде и то. Заметнућемо нове, немој падати“.

Тако је и било. Од нове пошиљке, братове, купио сам три козе и две овце. Обраћао сам се за помоћ али се добро сећам одговора једног човека, којег и данас памтим, који ми је рекао: „Можеш тражити шта хоћеш али добити ништа нећеш“. И било је тако, ни пилета нисам добио. Али ево ме и данас, живим и имам све што ми треба – тврди Петар.

Уз све недаће које је имао успео је Петар, захваљујући свом раду, да изгради шталу и помоћне објекте, санира родитељску кућу, и уз државну обнову опет васкрсне своју након четири године радова.

Иако има пензију од осам стотина куна, не жали се, јер уз своје проширено стадо успева закрпити све трошне рупе. Изворска вода, каже, лечи тело, чист зрак душу, а сваки дан у његовом Прљеву и тело и душу.

– Знате шта, када сам се вратио из Србије и купио козу, ја се нисам могао сагнути да умузем млеко. После сам оболео од простате, оперисали су ми четири тумора, осам операција сам имао, а чека ме још једна крајем ове године, али ја се осећам као здрав човек.

Ја пијем изворску воду која се не може поредити са градском. Када ми је син са унуком дошао и купио воду за пиће, рекао сам му да се остави тога, да не заборавља где је рођен и одгојен. Вода која пређе преко три камена и да је отровна постаје питка и здрава, а ми овде имамо преко седамнаест врела.

Зрак није нигде као овде чист. Овде нема ни фабрика ни загађења. Људи лети трче на море, а видели сте да, последњих година, највећи број људи оболева од астме баш у близини мора.

Мене је ова клима сад оздравила. Мој сваки дан је радан, од свитања док сунце не зађе. Није случајно то што су људи овде били развијени, здрави, и доживљавали дубоку старост – мудро ће Петар.

И зец где је рођен, ту и главу губи

Дуге личке зиме њему не представљају проблем. Спремио је, каже, летину за стоку, дрва за огрев, поврће из баште сортирао, хлеб је научио месити у шездесетој години, па оно најосновније има. Трговина, кад снег није превелик, дође кад нешто наручи, а он осим соли, брашна и санитарија, нема неке превелике прохтеве.

– Нису то више ни зиме као некада. Ја се сећам времена када је по петнаест дана и ноћи падао снег, сви ови усеци су били затрпани. Нисмо се данима могли пробити до најближе комшијске куће.

Буде и сад снега, али је све то мање и брже прође. Само да нам је још некако пут направити, да нам је лакше до града. Нема више ни аутобуса. Једном месечно пошаљу ауто из Грачаца, да могу доктору, али по лошем времену је и пут никакав. За одлазак у Задар на контроле, у болницу, плаћам такси посебно, па кад виде какав нам је пут… – на крају ће Петар.

Иако од своје Лике и родног Прљева никада није одустајао, оно што каже на крају, не улива неке оптимистичне прогнозе за њен бољи живот у будућности.

– Ко је Лику раселио и Европу је раселио, то ја тако видим. Само онај ко је овде рођен може овде опстати, ово волети и живети за ово. Лика је, до сада, три пута расељена, а рекли су да је после трећег пута нико више не насели. Могу овде населити кога хоће, али нико неће овде опстати као Личани.

Знате да и зец где је рођен, ту и главу губи. Људи живот проведу у Америци па иду кући умрети, или бар последњу жељу изразе да им кости пренесу тамо одакле потичу. Видите какво је данас стање, колико нас је, то вам све говори – искрено ће Петар.

Можда је, баш из тог разлога, он данас срећан човек. Зна да је тамо где му је једино топло око срца, не броји године већ живи сваки дан. Дочекује породицу, унуку која му лети дође и живи за те дане. Живи своју Лику и са Ликом, свим оним и добрим и лошим што му је кроз живот донела. Не слави рођендане, већ пунолетство које му ове године симболизује повратак животу.

Извор: Срби.хр

Везане вијести:

Никола Плећаш: Где су Срби Лике?

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици