Прилог истини о рушењу Његошеве капеле: Беч се стиди злочина, комунисти се поносе

Управо зато је главнина војних снага била усмерена на Ловћен, јер је Беч знао да кад падне Ловћен, бастион Српства, пада и Црна Гора, што се и десило, па је 11 јануар 1916, дан заузећа Ловћена, проглашен за војни празник и чак обележен израдом значки, медаља за учеснике те битке.

Пише: Комнен Бећировић

Редовно се Срби и краљ Александар оптужују да су срушили Капелу на Ловћену, а ево доказа из прве руке, из Беча који је признао сопствену одговорност, и на тај начин оповргава оптужбе, за које се испоставља да су најгоре лажи и клевете.

Како сам, јесени 1971, открио у бечким архивама документа о том злоделу које су комунисти и њихов данашњи расрбљени пород навалили на краља Александра.

У њиховом неограниченом безакоњу комунисти су током своје полувековне владавине оптуживали краља Александра за сва могућа зла па су га тако називали и монархо-фашистом, иако је краљ Александар са аустријским канцеларом Долфусом, био прва знаменита жртва фашизма у Европи.

А да би могли да сруше једну од највећих светиња српског народа, Његошеву капелу на Ловћену, и на њеном месту, у спрези баш са онима који су зликовачки уморили краља Александра и велики део његовог народа, подигну садашње сатанско здање, измислили су причу како је краљ Александар, срушио Његошеву капелу, иако ју је управо он, након њеног рушења од стране Аустрије 1916, био обновио!

Ту причу су гневно преузели и до крајњег безумља довели данашњи расрбљени потомци комуниста, Дукљани и остали Монтенегрини, упркос признању па чак и покајању саме Аустрије да је то она учинила, а нарочито упркос постојању бројних историјских документа, како наших тако и аустријских, која о томе сведоче!

Али безаконици не би били оно што су кад не би, како вели Свето писмо, сами себе, а самим тим и друге, лагали у очи!

Будући да су Његошев храм и прах једноставно делили судбину српског народа, састрадавали са њим у току Првог светског рата, недело Аустрије било је толико очито да га није било потребно посебно ни доказивати све док комунисти, иако су били унели врх Ловћена са капелом у грб њихове републике Црне Горе, нису покренули, почетком 50-их, акцију за њено рушење.

Ова је добила у убрзању након сусрета Јосипа Броза и Мештровића на Брионима јула 1959, кад је Мештровић изјавио Политици да је «Тито највећи човек кога су у читавој својој историји имали Срби и Хрвати и остали наши народи – заједно!

Како да, после једне такве похвале и ко зна још све чега, антисрпска аждаја која је неограничено располагала српским добрима, српским земљама поклањајући их другима, српском историјом бришући је, као што је немилице трошила српске животе да би се се зацарила, не дадне на поклон Ловћен проусташи Мештровићуна који је он претендовао још док је био дворски вајар краља Александра?

Међутим, будући да је врх Ловћена са Његошевим храмом био толико урастао у душу и у свест Срба, подухват против Ловћена изгледао је сасвим безуман и отпор је био толико велики да је требало да прође седамнаест година откад је, у зли час, Блажо Јовановић, 1951, покренуо идеју устоличења Мештровића на Ловћен, а Броз је аминовао и стао иза ње, да она почне да се остварује.

Пресудан моменат за то био је Брозов долазак на Цетиње у мају 1968, кад је изричито наредио да се приступи рушењу светилишта на Ловћену и градњи Мештровићевог чудилишта. У ствари требало је да се, уместо Капеле, направи нека врста павиљона у коме би се посетиоци наводно могли дивити Мештровићевом стално изложеном кипу Његоша.

Иако потпуно промашено дело, обична карикатура Његоша, како је говорио сам Крлежа, нико није имао ништа против да се оно постави у Биљарди на Цетињу, а да Капела остане онде где је, онаква каквом ју је освештало време у души читавих покољења црногорског и целог српског народа.

Међутим циљ је био управо да се нанесе удар целокупном, посебно црногорском српству, да се разори храм који је надвисио све српске храмове, као што је Његош својим генијем надвисио све српске песнике.

Да то остваре, комунисти су нашли изговор да Капела није била аутентична, она што је Његош подигао 1845, као да је то она уопште могла бити, будући да је поробљивач срушио и из ње прах Његошев на Цетиње спуштио.

Али су они то потпуно занемаривали и, у својој наопакој логици, сав грех рушења Капеле стављали на душу краља Александра, њеног обновитеља у заједници са митрополитом црногорско-приморским потоњим патријархом српским, Гаврилом.

У ствари овај је објаснио краљу Александру да не треба да прихвати пројекат паганског споменика од стране свог дворског вајара Мештровића, да Његошу, као православном владици, не одговара никакав други споменик до онај што је сам себи подигао и који је, као такав ушао у свест целих нараштаја.

Краљ је то здушно прихватио, давши пола милиона динара са златном подлогом за обнову Капеле, док је Мештровић тражио за своју грдобу од споменика читавих 12 милиона!

Такође васкрс Ловћенске светиње, значио је да је подухват велике царевине против српског народа пропао и да се овај показао, како физички тако духовно и морално, несаломив.

Треба доказивати очигледно да је Његошеву капелу разорила Аустрија

Пред силном дреком која се подигла на краља Александра, у којој је предњачио некадашњи незахвални стипендиста краља Александра и Брозов хагиограф Владимир Дедијер, требало је доказивати да Краљ и Црква нису срушили већ обновили Капелу, да је она остала исте величине, истог облика, истих димензија, да је имала исту намену и сачувала исту високу симболику, као она прва.

Шта више, била је пуно изгледнија од прве с обзиром на могућности у Његошево доба и оне у Александрово. А, како је безаконике тешко убедити у најочитије ствари, требало је, по први пут, озбиљније посегнути и са доказима с аустријске стране, све у циљу да би се спречила катастрофа на Ловћену.
Човек који је у том послу одиграо огромну улогу био је историчар, теолог, стручњак за југословенско-пољске односе, једно време секретар патријарха Гаврила, његошолог Љубомир Дурковић-Јакшић, родом из села Врела испод Дурмитора.

Он је, прво у свом овећем раду Историја Његошеве задужбине на Ловћену, изашлом 1969, затим у брошурама, Његошева црква на Ловћену под заштитом закона и Истина о Његошевој последњој вољи и аманету штампаним 1970, и на крају у обимној књизи Његош и Ловћен, на близу 400 страна, објављеној почетком 1971, благовремено изложио кроз мноштво докумената историју Његошеве капеле на Ловћену.

Показао је сву неоснованост и неодрживост оптужби на краља Александра и на Српску православну цркву. Та књига је постала приручник свим браниоцима Његошевог Ловћена, међу којима и аутору ових редова који би, без аргумената садржаних у Дурковићевим радовима, тешко могао покренути међународну кампању за спас српског Синаја и Патмоса.

Кад сам се одлучио на тај корак, након мога ходочашћа на Ловћен лета 1969, још нисам био у директном контакту са професором Дурковићем, али је до њега дошло крајем те године кад смо разменили честитке за 1970, а затим писма са заглављем Његошеве задужбине на Ловћену.

Наравно да се бескрајно обрадовао првим написима који су почели излазити у пролеће и лето у светској штампи у одбрану Ловћена и Његоша па је у лето 1971 дошао на виђење са мном у Париз, јер мени, после мојих новогодишњих порука упућених Брозовим црногорским и другим сатрапима на честитци са ликом Ловћена, после низа чланака…

Нарочито оних у Ентернејшенел Хералд Трибјуну, у Монду, у Фигару, у Коријере дела Сера, у Сандеј Тајмсу, у Трибин де Женев и другима те после обраћања, лично или преко штампе, упућених самом Брозу од стране низа знаменитих личности, као што су Андре Малро, Жан Касу, Габријел Марсел, Пјер Емануел, између осталих, није више било пута у Југославији

Како тада саопштих професору Дурковићу да ћу на јесен вероватно ићи у Беч где је моја прва супруга, покојна Патриција Бринтон, лирски сопрано, имала заказан солистички концерт у једној сали, он ми рече, скоро ме закумивши, мада ме није требало много молити за Ловћен, да погледам у бечке архиве нећу ли што у њима пронаћи у вези са рушењем Његошеве задужбине 1916.

Наравно да је то била прва ствар коју сам учинио, дошавши у Беч средином октобра, кад ме Патрицијина пријатељица, аустријска књижевница Херта Шулда Милер, повеза са бароном Гезом Кевешом, доктором филозофије, директором и кустосом Ратног музеја у пензији.

Још чујем, преко понора времена, како му се из наше собе у хотелу Клима наспрам Терезијанума, Патриција обраћа од стране Херте телефоном да њен супруг проучава окупацију Црне Горе од стране Аустро-Угарске, посебно заузимање Ловћена на коме се налазила црква владике и песника Његоша …, и како је он прекида речима: «Абер гнддиге Фрау…

Али, поштована госпођо, ја сам био, као кадет у војсци мога оца генерала Кевеша, која је заузела Ловћен у јануару 1916, и стојим на располагању вашем супругу да му помогнем у његовим истраживањима.»

Сутрадан, кад се сретосмо у кафани Захер, имао сам пред собом повисоког старијег сувоњавог човека седих власи, широке културе и одличног познавања француског језика, што је за мене било битно с обзиром на моје непознавање немачког.

Показао се врло предусретљив, једно што је то била прилика да се оживи прича на његовог оца, прворазредног актера тих збивања, друго што је, као историчар провео век у архивама и знао значај историјских докумената, и треће, што му је било незгодно што је његова земља починила недело на Ловћену, за које није знао самим тим што је био обичан војник и што је са својим оцем, већ у марту 1916, био премештен на други фронт.

Тај сусрет и резултати којима је уродио, дакле даљу причу, садржи писмо које сам, након мог повратка у Париз, написао, као неки извештај, Љубомиру Дурковићу-Јакшићу, 10 новембра 1971, а које гласи:

«Драги мој Љубо, добио сам твоју карту из Варшаве, а надам се и ти моју из Беча. Остао сам дуже но што сам намеравао.

Разлог томе свакако погађаш: сем оних ствари које сам ти наговестио у карти, открио сам и неке друге.

Али да ти прво поновим оно што сам ти писао на брзину.
Већ првих дана срео сам господина Гезу Кевеша, др-а философије, историчара и бившег кустоса Ратног музеја у Бечу.

Он је син генерала, касније фелдмаршала барона Хермана Кевеша фон Кевешазе (Херманн Коевесс вон Коевессхаза 1854-1924), команданта Треће аустријске армије која је, јануара 1916 године, заузела Ловћен и Црну Гору. Др Кевеш, коме је сада 75 година, учествовао је бици за Ловћен као кадет у артиљерији. Остао је у Црној Гори до марта 1916, кад је са својим оцем отишао на италијански фронт.

Познавао је много личности чија су имена важна из времена окупације Црне Горе од 1916-1918, као Вебера, Брауна, Хубку, Клам-Мартинића, Саркотића, Тролмана, Портеншлаг-Ледермајера, итд.
Испричао ми је низ занимљивих детаља који се могу сматрати као сасвим веродостојни с обзиром да је у питању историчар и да сам већ неке од њих нашао потврђене у документима.

Вероватно ћу о свему написати неку репортажу, али хитам да ти већ неке ствари саопштим. Ако нешто ново спремаш о Ловћену, слободно можеш да их искористиш.

Казивање барона Гезе Кевеша који ме уводи у бечке архиве

Кад је, после пада Београда, генерал Кевеш у својству команданта Треће армије дошао (преко Новог Сада, Београда, Аранђеловца, Горњег Милановца, Чачка) у Срајево 30 децембра 1916, на станици га је дочекао с великом парадом и почастима, генерал Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине.
Тек што је сишао с воза, генерал Кевеш, сада Саркотићев предпостављени, почео је да виче на њега, говорећи да он иде на Ловћен и Црну Гору, да су његова кретања тајна, а гувернер га дочекује с парадом!

Саркотић се правдао: да је то жеља народна, да народ хоће да дочека победиоца.
Саркотићеве јединице (Бошњаци које наводиш у књизи) ушле су у састав Треће армије и кренуле на Ловћен, једне преко Боке, друге преко Херцеговине, јер је Саркотић био јако нестрпљив. (Види књигу Новице Ракочевића.)

Међутим, по причању др-а Кевеша, сам Саркотић није учествовао у бици за Ловћен, него је тражио од главнокомандујућег, и њему самом предлагао, да битку посматра са једног аустријског бојног брода из Боке Которске. Тако је и било. “Официри из штаба мога оца нашли су да је то помало смешно” – каже др. Кевеш. Његов отац остао је у Сарајеву, рекавши да хоће да буде у центру операција.

Главнина снага против Ловћена састојала се од Саркотићеве Армее-группе и XИX –ог корпуса у чијем је саставу била Веберова 47–ма пешадијска дивизија и артиљеријска бригада под командом пуковника (оберст) Портеншлага (Портенсцхлаг-Ледермаyер).

Командант корпуса био је генерал Игнац Тролман (Игназ Троллманн). Он и Вебер су одликовани за заузимање Ловћена Крстом Марије Терезије (Риттеркреутз дес Миллитаер-Мариа-Тхересиан Орденс).

Касније су и Саркотић и Тролман тражили од цара Карла титулу фон Ловћен.

Цар је позвао генерала Кевеша и питао га да ли он има нешто против претензија двојице генерала на ту титулу, будући да им је он био прдтпостављени и на челу армије која је заузела Ловћен. Кевеш је одговорио да нема и да је он већ ионако вон Коевессхаза.

Тако су два претедента била задовољена: један је добио титулу Саркотиц вон Ловцен, а други, да не било исто, Троллманн вон Ловеценберг.
У Бечу је такође почела да се ствара цела иконографија око Ловћена. Влада је одмах послала једног уметника да изради слику Ловћена. Овај је то учинио насликавши масив Језерског Врха (наравно без Капеле) виђен, колико сам разабрао на фотографији, са Иванових Корита.

А сам генерал Кевеш, који је каваљерски уступио својим колегама титулу вон Ловцен, дао је ипак израдити медаљу са својим ликом, именом и натписом 11.И.1916., на једној страни, а на другој са ликом Ловћена (такође без Капеле) који окомито пада у море у коме се види аустријско бродовље.

Уметник је некакав Тхиеде. Генерал Кевеш је био наручио још једну сличну медаљу, осталу недовршену, јер је уметник, опет некакв Сцхwертнер, нагло умро. Види се само генералов лик, док је друга страна празна, а требало је да буде Ловћен.

Др Кевеш, који ми је све ове ствари показао у својој личној архиви, каже да се сећа како је овог Швертнера влада слала у Црну Гору да прави скицу Ловћена за поменуту медаљу. Др Кевеш ми је такође показао и једну велику слику свога оца, окруженог његовим штабом у Котору, после пада Црне Горе. У позадини је карта Црне Горе и дела Албаније.

Слика се налази у Ратном музеју, али је привремено код др-а Кевеша.

Он има у својој архиви и први број Цетињских новина на немачком и српско-хрватском (хрватски дијалекат) од 18 коловоза 1916. Има такође копију оног писма краља Николе Фрању Јосифу.

Претпостављам да се ова документа налазе и у нашим архивама, пошто се сећам да цитираш Цетињске новине.
У Дворском и Државном архиву (Хаус-Хоф-унд Стаатс-Арцхив) нашао сам цео досије о рушењу Капеле и преношењу Његошевих костију 1916. Све има: извештај са Цетиња, писма Е. Ота, грофа Турна, наредба односно одобрење Буријаново (писано његовом руком) да се владика Раде (тако пише) пренесе по ноћи, телеграм после извршеног чина, итд.

Све се углавном слаже са верзијом коју си дао дао у својој књизи, само, колико ми се учинило на први поглед, та документа нису најповољнија по митрополита Митрофана: стиче се, на жалост, утисак да је ствар лако упустио, да се чак саглашује са представницима аустријске власти, само их предупређује шта ће народ рећи и, што је најгоре: нема писменог протеста Митрополитова.

Како сам био понео твоју књигу са собом, морам ти признати да ми је лакнуло кад сам, вративши се из Архива, увече у хотелу прочитао оно што ти наводиш у прилог Митрофану.
Посебно је, међу тим документима, занимљиво једно писмо (чији потпис још нисам идентификовао) грофу Чернину у коме се предлаже рушење Капеле и преношење Његоша на Цетиње.

Како је то писмо из 1917, Чернин је са стране написао : већ учињено. У том писму говори се о Дечанима, што је опет занимљиво.

Има и један омањи досије из 1925 о враћању рукописа Горског вијенца из кога се види да је краљ Александар, кога сада толико оптужују због “шкртости”, у ствари дао 15 хиљада шилинга (данашњих двеста хиљада) да би рукопис могао бити поклоњен: та сума је била намењена за набавку другог рукописа у бечкој библиотеци, наместо из ње изашлог.

Наравно да сам сва та документа снимио.
Као што видиш, твоја идеја да погледам у бечке архиве кад будем ишао у Беч, била је управо генијална. Зато, између осталог, овако дуго писмо које, ево, испаде права брошура. А хтео сам и да те обрадујем.

Ја за недељу дана нађох више непознатих ствари о Његошу и Ловћену, него онај наш пријатељ (што хоће да добије награду) за петнаест година.
Заборавих и Хубкин рукопис Дер Сцхwарзен Берге летзте Господар, Wиен 1947, који је у Ратном архиву (Криегсарцхив), где се такође говори о рушењу Капеле, али где има пуно неистина: да Беч није наређивао, да је то учињено чисто из стратешких разлога, да је Његош пренет дању, а не ноћу, итд. Њему противрече и сама аустријска документа. Занима ме шта ти мислиш о свему овоме? Видим да су твоји извори из “Историјских записа” сагласни бечким.

Новица Ракочевић, који консултује бечке архиве, на жалост, превиђа цео досије о Његошу, иако је то могло бити цело поглавље у његовој иначе изванредној књизи и још више је обогатити.

Истраживања свакако треба наставити. Ја све нешто мислим да се она двојица генерала нису могли звати вон Ловцен, а да Његош и његова црквица остану горе. Као ни сада када Мештровић такође постаје вон Ловцен.
Занимљиво би било видети Саркотићев ратни дневник (на немачком) за који ми кажу у Бечу да га др Штули, ваљда један од кустоса загребачког архива, неће никоме да покаже.

Треба такође погледати и у архиве у Будимпешти где веле да има ствари о Саркотићу, и где му се син (достојан оца) налазио једно време као Павелићев амбасадор код Хортија. Лепог ли друштва! Има и теза о Саркотићу у бечкој Националној библиотеци, али још нисам стигао да је погледам, но то ће учинити неки пријатељи, па ће ми јавити.
Свакако да постоје и документа о томе како је дошло до наређења да се Његошева црквица обнови.

Др Кевеш мисли да се то објашњава мирољубивом политиком новог цара Карла, и настојањима да се учињена зла поправе, али је наравно било касно.

Но то је за даља истраживања. Ја намеравам да негде опет идем у Беч.
Што се тиче оне публикације, мислим да још треба причекати: да видимо шта ће коначно бити и нека се прикупи још материјала.

Наредних недеља очекујем неколика чланка, а има их који су већ изашли, али их још нисам видео. Сем тога, сад се једна књига појављује : чујем да ће заиста бити докуменат времена.

Имаћеш, надам се, задовољство да у њој прочиташ онај “интервју”, наравно прерађен у чланак и побољшан.
Тражили су ми у Дворском и Ратном архиву да им пошаљем материјале о афери.

Разуме се, у њима треба да буде твоја књига. Стога ми одвоји још неки примерак па пошаљи или донеси, ако будеш долазио, као што си мислио и као што се надам.
Још једном ти хвала на оним књигама и прими моје срдачне и братске поздраве,
твој Комнен Бећировић.“

Нека појашњења претходног писма

Треба да појасним нека места из овог писма: тако „наш пријатељ“, који се бави истраживањем Његоша, је покојни др Крунослав Спасић, аутор тезе на Сорбони:

Његош и Французи, коју је управо онда бранио, а објавио средином 1972, и у коју је унео све што се у Француској, чак и што је путним водичима, писало о Његошу, али се није усудио да унесе, мноштво текстова првога реда насталих 1970/71, међу којима и напис великог хришћанског филозофа Габријела Марсела, Насртај на светињу, у Фигару од 12 јуна 1971, па нити дирљиво обраћање Жана Касуа председнику Уставног суда Југославије, Блажу Јовановићу, а преко њега Јосипу Брозу.

Овај је био Касуов дужник, будући да га је Касу бранио од жестоких напада француских комуниста у време његовог сукоба са Стаљином 1948, али својим ћутањем, Броз се није показао као незахвалник једино према Касуу.

Но и поред тога што Крунослав Спасић није унео те материјале у своју тезу, мислим, да сам се ипак о њега онда огрешио, јер се не може од свакога захтевати иста храброст, а било му је стало и до Тринаестојулске награде коју је заиста добио.

Сем тога, иако није открио нешто посебно о Његошу, ипак захваљујући његовим трагањима по париским библиотекама, као и онима професора Михаила Павловића, испоставило се да у њима постоји прави златни рудник о Србима, што наравно наши нису искористили, него је највећи део тога што је Спасић о свом крухупописао и снимио, остало у његовој заоставштини.
Кад је реч о књизи Новице Ракочевића, ради се о његовој опсежној студији Црна Гора у Првом светском рату 1914-1918 објављеној 1969, у којој је врло негативно приказано држање остарелог краља Николе: „Изашао је „да погине“ на Ловћену, али су га у томе „спријечили“ официри. Пристао је на тражење преговора са Аустро-Угарском „под притиском владе“, која чак била поднијела оставку.
Он је из Подгорице „хтио“ да иде у Никшић да умирује побуњену војску, али су га у томе „спријечили“ перјаници.. (стр. 194).

Брошура пак, коју помињем, требало је да садржи чланке изашле у светској стампи о Ловћену, а књига за коју кажем да ће бити „докуменат времена“ је чувена публикација Сумрак Ловћена, коју су урадили Живорад Стојковић, Дејан Медаковић и Лазар Трифуновић, објављена крајем 1971, кад је већ беснео пакао на Ловћену, а која је одмах дошла под удар режима и била забрањена.

Њеној забрани допринело је бесумње и то што су у њој по први пут у једном југословенском гласилу, донешене негативне реакције стране јавности на рушење храма на Ловћену са факсмилима писама подршке упућеним ми од стране Андре Малроа, Жана Касуа, Пјера Емануела, кардинала Тисерана…
А интервју прерађен у чланак, на који правим алузију, у ствари је мој прилог Сумраку Ловћена, насловљен Агонија и апотеоза Ловћена, будући да је Ловћен злочином извршеним над њим попримио ореол мучеништва.
Утврдио сам да је аутор писма са закаснелим предлогом да се Ловћен разњегоши, упућеног маја 1917 министру спољних послова, грофу Отокару Чернину, био је познати антисрпски настројени публициста Леополд Мандл, заступајући да ће Ловћен престати да буде место ходочашћа за Србе, ако се са њега скине Његош.

У ствари Чернин је, како сам касније дешифровао, био написао на маргини Мандловог писма : схон воргесехен (већ предвиђено). Чернинов предходник, током 1915/16, антисловенски настројени барон Штефан Буријан фон Рајец, који је учинио све да Бугарска уђе у рат против Србије, својеручно је одобрио уклањање Његошевог праха са Ловћена, извршено увече 12 августа 1916.

Он је такђе био о томе редовно информисан путем телеграма које је представник министарства Спољних послова, Едвард Ото, слао са Цетиња прдставнику истог министарства при Врховној војној команди, грофу Турну, а овај их достављао њему, Буријану.
Није упражњено место, изласком рукописа Горског вијенца из аустријске Националне библиотеке и његов повратак Српству, захваљујући дарежљивости краља Александра, било попуњено другим рукописом, већ сликом Франца Јозефа коју је урадио уметник Валдмилер.

На крају, што се тиче митрополита Митрофана, у аустријским извештајима с Цетиња Бечу, стоји да је он прилично олако пристао на скидање Његоша са Ловћена, али да је тражио, као покриће, писану наредбу од стране гувернера Вебера, како му се од стране Црногорца не би замерило, као «рођеном Аустријанцу», пошто је био родом из Боке Которске која је све до 1918 припадала Аустрији.
Наравно да је професор Дурковић био одушевљен мојим открићем, као што то сведоче његов одговор од 26 новембра, као и писмо након примљених материјала из Беча од 8 децембра 1971, писма која би овде било предуго цитирати.

Док се веза са професором Дурковићем наставила приликом његова два-три боравка у Паризу, али и приликом мојих краћих задржавања у Београду, после 1975 кад је на мене била донекле уминула омраза режима због наводних дезинформација које сам, како ме је, додуше не именујући ме, прозвао Владимр Дедијер, које сам ширио о Ловћену у светској штампи.

Међутим тотални мук који је завладао над Ловћеном, онемогућио је и професора Дурковића да објави бечка документа, све до 1988, кад их је, као и моје писмо, делимично цитирао у свом у свом раду Његош и Ловћен током Првог светског рата.

А и ја сам се стао донекле њима служити, након оснивања, у Подгорици октобра 1990, Одбора за обнову капеле на Ловћену, у који је је ушло четрдесетак познатих српских личности, међу којима наравно Љубомир Дурковић-Јакшић, као почасни председник, поред митрополита Амфилохија.

Тај огромни вал који се био подигао у српској јавности, већ убрзо би однио стравило са Ловћена и на њега вратио његову божанствену круну, да то нису спречила трагична збивања која су настала распадом Југославије и несрећом која је тиме снашла српски народ.

Наравно ни црногорски режим који се излегао из те несреће крајем 90-их, не само да није ни помишљао да се промени стање на Ловћену, него је, напротив, као хрватски талац због умешаности у догађаје на херцеговачком и дубровачком ратишту с почетка деценије, стао да истиче Мештровићеву грдобу као свој понос и да још гневније бесни на краља Александра, него и сами комунисти.
Та искушења која су га погодила, те одмакле године и здравствене невоље које га убрзо снашле, а затим смрт 1996, омеле су др-а Дурковића да оствари своју велику замисао да у потпуности обради све материјале, наше и стране, како о првом тако о другом рушењу Његошеве задужбине.

Додуше један део, везан за рушење Капеле 1916, и њену обнову 1925, унео је у рукопис који ми је, донекле несређен, 1994 у аманет оставио и који је тек јесенас, од моје стране приређен, објавио Јанко Брајковић у свом Унирексу под насловом Његош и Ловћен , али и ту су бечки документи остали недовољно заступљени, тако да је, изгледа, пало у део Петру Милатовићу, који је управо у Бечу упалио буктињу српске Истине, да их у целини, у оригиналу и у преводу, објави у неком од идућих бројева.

Злочин комуниста над Ловћеном и Његошем далеко превазилази злочин Аустрије

Онo показује колико је политичка и интелектуална елита једне велике царевине, била свесна Његошеве величине и симболичног значаја његовог храма на Ловћену за српски народ, до те мере да је Аустрија, у својој вековној тежњи да, након Турске, завлада Балканом, приступила разњегошењу Ловћена, скидању његовог ореола, ради моралног сламања Срба.

Управо зато је главнина војних снага била усмерена на Ловћен, јер је Беч знао да кад падне Ловћен, бастион Српства, пада и Црна Гора, што се и десило, па је 11 јануар 1916, дан заузећа Ловћена, проглашен за војни празник и чак обележен израдом значки, медаља за учеснике те битке.

А као што смо видели, почела је да се ствара, на нивоу царевине, и читава иконографија на ту тему.

Међутим, што се тиче самог раскопавања Његошевог гроба и сношења његовог праха на Цетиње, из докумената произилази да је Аустрија то чинила далеко опрезније, обзирније према народу и, тако рећи, цивилизованије, у поређењу са безобзирношћу и дивљачким бесом са којим су се на ловћенску светињу обрушили, како својим урлицима тако крамповима, маљевима, бушилицама и експлозивом, Брозови скрнавитељи и рушитељи, поступајући као праве људске немани.

Сем тога, бечки документи не само да потпуно скидају љагу са краља Александра и митрополита односно патриајрха Гаврила, него их увеличавају, јер су они, обновивши ловћенску светињу, само испунили вишеструку дужност, моралну, верску, националну, а краљ Александар још и породичну, пошто је, по мајци, био од лозе Петровића, пранећак Његошев, и угледао света под Ловћеном.

Још се може рећи на одмет Аустријанцима да они, иако су гађали Капелу топовском гранатом и почупали јој громобране након ексхумације Његошевих кости, оставивши је дуги низ година на милост и немилост елементима, нису дирали у сами врх Ловћена, за разлику од комуниста који су га разровили, засекли и унаказили.
Можда ће се неко запитати чему све ово кад је зло учињено, кад сатанско здање, већ скоро три по деценије, притиска врх Ловћена, кад тужно точило у које је сасута његова круна, зараста у коров и шипражје и постаје станиште змија на Ивановим Коритима, кад је расрбљење Црне Горе у пуном замаху, када пигмеји прилагођавају себи и самог Његоша, подвргавајући га својим мерилима, кривотворећи га и унакажујући, као што су њихови предходници радили са врхом Ловћена?
Одговор је баш у томе да овим што чинимо, иако је бољшевичко-усташка тамница притисла свети врх Ловћена и засужњила прах Његошев, ми не допустамо да притиска нити засужњује нашу душу, што се Ловћен овакав каквим га ми у нашим књижевним уметничким и историјским творевинама одржавамо и славимо, управо такав трајно насељава у меморију човечанства, и што свако разобличавање зла представља победу над злом и његово потирање!

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Како је римски папа нудио новац за рушење Његошеве капеле на Ловћену

Матија Бећковић: Смрт Његошева највећи је српски пораз од Косова, али и ново рођење