Јован Вуковић: Ко хоће . . .

Ко хоће, нађе начина, ко неће, нађе изговор. Ово је мото овог писања, дијелом је постао наслов.

За ово писање ме је инспирисала полемика између доктора Душана Ј. Басташића (Јадовно 1941.) и доктора професора Вељка Ђурића Мишине, директора Музеја геноцида.

По мом мишљењу, овде се ради о различитим виђењима компетентности за бављење неким послом, односно да ли је стручност само један сегмент основе за компетентност.

Све некадашње науке, у савременим условима дјеловања, постале су научне области са масом научних дисциплина, било сасвим нових или старих које су искориштене за потребе нове научне области.

Историја, по својој природи, једна је од најбујнијих научних области. Постала је врло захтјевна али и моћна да све сазна. Али, историја је и најзлоупотребљаванија наука – научна област, пишу је победници или је припремала победнике. Сетимо се примјера „Нордијске историјске тезе“, историја истребљења северноамеричких Индијанаца и сличних.

Оставити нешта корисно за наследнике је велико дјело за сваког појединца и носиоца струке и прегаоца. То они наши на Небу траже од нас и не само Они већ и наша будућност а Бога ми и цивилизација.

Злочин над нашим народом је један од тих примјера злоупотребе историје за остварење циљева победника. Није то трајало само у II свјетском рату, већ и пре и послије тог периода. Све је то остало у мраку, без научног објашњења или са искривљеним објашњењем, сакривеном истином, да би се правдало себе и стварало могућност да се све понавља.

Други св. рат је само драстичнији примјер, не само обима и начина извршења злочина већ и примјера прикривања и искривљавања истине о догађањима. Та истина је спорна упркос садашњем напретку историје у научну област, нарастању њене моћи и могућности. Тај неко је и оћан и моћан, илуструје га случај „пацовских канала“. Сигурно су ту и дешавања на нашим просторима у II св. рату, сјетимо се случаја Курта Валдхајма. Онај, боље је рећи они, који води скривање истине је добро режирао и догађања и скривања. Није протекао пун вијек али јесте пуно деценија од догађања и пуно је теже објаснити их научно. Вељко је у праву кад каже да је, парафразирам, жив језик учесника или сјећање наследника, историјски податак мањег значаја. Шта ако је то једини метод и да ли треба ту стати или тако почети?

Зашто се од првих корака тражи апсолутна научна веродостојност кад она само затире било какво објашњење догађања. Пут ка апсолутном је дуг, а нема пута без почетка а овај пут ће потрајати.

Зар није поучан случај Пребиловаца, скоро 17 година је злочин био у „мраку“, сведен на приче савременика а онда је суђење „јамарима“ бацило свјетло на део дешавања. Данас се зна све и поред минирања земних остатака деведесетих година.

Да се вратимо компетентности или успјешности у обављању неке дјелатности. Његош рече „Прегаоцу Бог даје махове“ а неки други „Оловка пише срцем“. Носиоци успјешности нису титуле већ стручност, а успјех и резултати су показатељи те стручности. Није важно ко је аутор дјела већ квалитет дјела и његов значај.

Недобронамјерна критика носиоца сврстава у редове оних који скривају истину, свесно или несвесно. Таква критика тражи указивање на прави прилаз или лични примјер у прегалаштву, а не суву критику. Можда би требало бранити примјењену методу као једину могућу и иницијалну за стварање услова за основаност примјена објективнијих метода. Сада се свак води калкулацијама везаним за интересе и метод „сјећања“ је најобјективнији у исказаној пракси. Примјена неких објективнијих метода би, сигурно је, довела до релевантнијих резултата и у свјетским размерама. Зашто се не би овако прилазило критици оствареног? Зашто се од првих корака тражи апсолутна научна веродостојност кад она само затире било какво објашњење догађања. Пут ка апсолутном је дуг, а нема пута без почетка а овај пут ће потрајати.

Оставити нешта корисно за наследнике је велико дјело за сваког појединца и носиоца струке и прегаоца. То они наши на Небу траже од нас и не само Они већ и наша будућност а Бога ми и цивилизација.

Активности које проводи „Јадовно 1941.“ је проширивање сазнања о свим стратиштима и свим жртвама нашег народа у II св. рату и дај Боже да их не буде и три милиона. Хоћу само да укажем на обим и важност посла. На овакав став о бројности жртава наводи ме став Предсједника јеврејске заједнице у Хрватској, речен прије неколико година: „Шта су Срби навалили на број жртава у Јасеновцу када их је пуно више страдало на кућном прагу.“ Такође, сада је могуће сазнање да је таквих злочина било по цјелој територији НДХ, примјер сремских села на ободу западног дијела Фрушке Горе (село Свилош и друга), новопазарски крај, Источна Босна и други.

Носиоци успјешности нису титуле већ стручност, а успјех и резултати су показатељи те стручности. Није важно ко је аутор дјела већ квалитет дјела и његов значај.

Нису у питању само дјела др Ђуре Затезала. Има и других примјера. Мени је познато дјело покојног проф. Новице Војиновића „Јаме Херцеговине“. Дјело сигурно има и научну вриједност, а о њему се мало или нимало не говори. Таквих примјера има још. Примјер дјела „Злочин је почео раније“ од проф. др Вељка Ђурића Мишине, је изузетно добро објаснио стварање Бановине Хрватске и њен значај за функционисање НДХ.

Ово су мени знани примјери, сигурно их има још.

Да закључим: овај процес ће потрајати и сигурно тражи ангажовање цијелог рода нашега, било директно у активностима, било у подршци овоме. Организујмо се у ангажовању могућности цијелог рода и држава.

САБИРАЈМО СЕ !

Не желим никог да увјеравам али нека подсјетим, на ово сам наведен патриотским мотивима и извињавам се носиоцима струке и прегаоцима што сам се усудио јавно иступати.

Аутор: Јован Вуковић

Од истог аутора:

Јован Вуковић: Kритички осврт на филм „Крст над јамом …