Данас, на празник Преображење, верници поклониће се и сенима часног владике у Беочину. Др Јован Јањић описао житије овог светитеља у новој књизи.
Има људи кроз чију се судбину ишчитава читаво једно време. Прилике у којима се живело. Како се у том времену опстајало. Ко је то време преживео, а ко му је подлегао. Ко је доживео да му, и после тог времена, заискре свеће за достојно служење вери и када је то било питање живота и смрти.На празник Светог Преображења, данас, у цркви манастира Беочин, многи верници, као и претходних година, поклониће се сенима епископа Варнаве (Настића), једног од највећих страдалника Српске православне цркве у време после Другог светског рата, коме је др Јован Јањић посветио тек објављену књигу “Светоносац у мраку – свети исповедник Варнава”. Реч је о научној студији овог, најтиражнијег хришћанског писца, у којој се ишчитава судбина владике Варнаве, а сваки податак овде је поткрепљен архивским документима и живим сведочењима. На приповедан начин, чистим народним језиком – којим, иначе, Јањић и пише, испричано је житије овог светитеља. И то је до сада најпотпунија прича о овом светом човеку, који је као дечак, а повратник из Америке, од владике Николаја Велимировића затражио благослов да се замонаши и школује на Богословском факултету.
– Судбина владике Варнаве је парадигма односа комунистичке државе према Цркви – каже, за “Новости”, др Јован Јањић. – Овај свети човек толико је био непожељан и прогоњен од југословенског комунистичког режима да је и његово помињање или позивање на његове беседе било угушивано. Тако је он остао недовољно познат у српској јавности. За мене лично, био је то довољан мотив да се посветим његовој судбини.
Др Јањић каже да је владика Варнава био непожељан зато што је у својим проповедима, по успостављању комунистичког режима, позивао народ да остане у вери. Није се, каже Јањић, супротстављао држави, али је држава у њему препознала непријатеља. Претила је опасност од дела најумнијих црквених великодостојника, који су поштовали државу, али су сасвим изричито упућивали у погубност безбожништва и одустајање од православља зарад привилегија, некаквог интернационализма, тобоже епохе будућности. Зато је епископ Варнава дужност епископа обављао само мало више од четири месеца. Онда је ухапшен и осуђен на једанаест година строгог затвора с принудним радом. Уз то, и с три године лишавања грађанских права. Тако се нова комунистичка власт обрачунавала с најумнијим архијерејима Српске православне цркве, после Другог рата.
– Живот владике Варнаве у сваком погледу је био хришћански, не само зато што је живео по Божјим заповестима, већ и што је тај његов живот био права голгота, од страдања до васкрсења – упућује Јањић на судбину епископа.
Др Јован Јањић је и први који је уочио битну чињеницу да се управо на Велики петак (1951) десила кулминација страдања владике Варнаве, али и других затвореника (римокатоличких и муслиманских свештеника), када је њих четрдесетак пребацивано из КП Зеница у затвор у Сремској Митровици.
– Вагон у коме су били ови затвореници остављен је на отвореној прузи у селу Слаковци код Винковаца – забележио је у својој књизи наш саговорник, а за “Новости” пренео детаље: – У Слаковцима, док је последњи вагон композиције из Зенице прелазио пругу, овде је на њега “случајно” налетео теретни воз. Преживела су једанаесторица затвореника, а међу њима и епископ Варнава. Готово смрвљен, потпуно преломљених ногу.
Успео је владика да преживи овај “удес”, и до краја је, тешко повређен, уз избегавање адекватне медицинске неге, издржао изречену затворску казну. Ипак је прерано отишао из живота, у педесет и првој години. Смрт је наступила после поподневног ручка, а пре тога је био код зубара у Новом Саду. Осетио је најпре да му се грче руке и ноге. Помоћи није било.
– У таквим случајевима докази се, наравно, не остављају, али је непорецива сумња да је владика Варнава отрован – каже др Јањић. – И смрт и сахрана владике Варнаве биле су сасвим у сагласју са овом сумњом. Све оковано тишином. И, дуго после тога. Тек после његовог Великог петка и његове Велике суботе, која је трајала четири деценије, доживео је – васкрснуће. За време патријарха Павла проглашен је за светитеља. Тако, данас, не само Беочин него и цела сремска епархија обележавају име и светост владике Варнаве. Народ, тако, доживљава духовно преображење. Многи долазе да се пред његовим гробом помоле, крсте и венчавају.
Јањић за то има и објашњење, које је у својој књизи преточио у снажну поруку:
– Молитвена сабрања дешавају се пред гробом епископа који је, служећи вери, изабрао голготу уместо подаништва. Свећа у најгушћем мраку.
ОДБИО ПАВЕЛИЋА
Епископ Варнава рођен је 1914. у Герију, у држави Индијани у Америци. После Великог рата вратио се са родитељима у њихово родно Сарајево. Отац га је, после завршене средње школе, одвео у Охрид код владике Николаја (Велимировића) по благослов да упише теологију у Београду и да се истовремено замонаши. Завршио је теологију, замонашио се, и вратио у Сарајево. Као образован млади човек из Српске православне цркве, био је поштован од свих конфесија. У то време Павелић, у својој НДХ, формира Хрватску православну цркву и позива младог јеромонаха Варнаву да буде епископ те цркве. Одбио је. Није ни слутио да ће му нове комунистичке власти накнадно испоставити рачуне.
Аутор: Милена Марковић
Извор: Новости
Везане вијести:
Владимир Фролов: „Српска побуна“ – хрватска августовска лаж
Смрт патријарха Варнаве још тајна | Јадовно 1941.
Патријарх Варнава: Паралисати рад римокатоличке пропаганде …