„Kардељ и Бакарић су уз Титову подршку рушили Југославију“

„Мени је јасно да се ове тезе донекле подударају са београдским, меморандумским тезама о Титу као великом, митском српском непријатељу. Но, то је историјска чињеница“, говорио је Биланџић.

У години у којој се навршава век од настанка Југославије нема тог аспекта ове државе као доминантне историјске појаве у 20. веку на овим просторима који није, из различитих углова, сагледаван и објашњаван. Свакако да ни распад државе то није мимоишло.

Много је тумачења и много углова и наравно да свака држава која је настала деобом Југославије има своју верзију распада, баш као што се онда унутар све од држава то „историјско дрво тумачења“ грана на још много страна. Тек, непуне три деценије касније ти историјски ровови су толико дубоко укопани да је готово немогуће очекивати да ће било која страна променити гледиште и признати оној другој да је у праву.

Осим у случају Душана Биланџића, хрватског политичара и историчара, прворазредног „инсајдера“ који је био близак комунистичком, првенствено хрватском вођству, а потом и у време распада државе близак Туђмановом режиму до те мере да је био и потпредседник Хрватске по доласку Туђмана на власт.

Душан Биланџић је преминуо у марту 2015. године, а пред смрт је припремио материјал за књигу о Титу, Југославији и њеном распаду, који се у тој форми није појавио (због његовог лошег здравственог стања), али јесте објављен кроз фељтон у Јутарњем листу 2011. године.

Он је у том фељтону изнео тезе које се поклапају са српским тумачењем распада Југославије, што је хрватски историјски мејнстрим углавном жестоко негирао. Наиме, Биланџић потврђује не само да су Едвард Kардељ и Владимир Бакарић, од шездесетих година радили на рушењу Југославије, него да је и Тито (само мало притајније) радио на припремама за цепање тог „неодрживог система“,

Ово заборављено сведочанство човека који је био у прилици да присуствује свим кључним састанцима (чак и да води записнике) остало је недовољно запажено, иако је Јутарњи лист помпезно најављивао ту „историјску ексклузиву“, тек највероватније „тајминг“ за ту врсту открића није био најбољи. Те 2011. године регион је више гледао ка напред, првенствено Загреб, који је очекивао улазак у Европску унију, и теме које би их „враћале на Балкан“ нису биле у фокусу. А био је то и почетак информатичко-информацијског лудила које девалвира значај објављених текстова.

Ово заборављено Биланџићево сведочанство „оживео“ је недавно Дарко Худелист у подсећању на његов лик и дело, кроз два текста у Глобусу.

А колико је и сам био свестан да материјал који је сакупио „мења ствари“, показује и интервју који је дао за Јутарњи лист, поводом тог фељтона који није доживео да се појави као књига.

„Мени је јасно да се ове тезе донекле подударају са београдским, меморандумским тезама о Титу као великом, митском српском непријатељу. Но, историјска је чињеница да Тито није веровао у Југославију, а да су Kардељ и Бакарић, под његовим вођством, припремили распад Југославије“, рекао је Биланџић.

Шта је заправо тврдио Биланџић о Титу, Kардељу и Бакарићу?

Биланџић зпараво подржава тезу да је Устав из 1974. осмишљен са идејом да се исцртају шавови по којима ће се држава распасти и што је још значајније, подржава тезу о „коминтерновској завери против Срба“.

„Устав из 1974. уствари је коначни завршетак оног повјесног процеса започетог 1937. године. Наиме, те 1937. године основане су хрватска и словеначка Kомунситичка партија. Оне су основане као знак државности Хрватске и Словеније, али и као акт рушења ондашње Југославије. Утолико је логично да комунистички ветерани на челу с Титом, који су од 1937. Југославију проглашавали тамницом народа, нису имали никакве особите осећаје према каснијој Југославији, и да су предвидели, па и припремили њен распад“, тврдио је Биланџић

„Не само да су они антициприали распад Југославије него су, штавише, политички и правно артикулирали услове за њен распад…

…и Тито, и Бакарић, и Kардељ већ су почетком шездесетих година, а вероватно и раније, као што се може видети из цитираног Kрадељевог говора о Југославији као транзитној држави: они су, дакле, разумели да Југославија нема будућност. Међутим, ондашње повјесне околности нису допуштале распад Југославије“, и ово је навео Биланџић.

Наравно, Тито је морао бити опрезнији, рекао је Биланџић.

„Он, с једне стране, као председник Југославије није смео одвећ често, ни у ужем кругу, прорицати распад Југославије. С друге стране, Тито се ослањао на војску, која јест била првижена некој врсти југословенске идеје.

Међутим, Едвард Kардељ је још 1957. године, на једном састанку државног и партијског врха, Југославију окарактерисао као повијесну погрешку и као државу пролазног транзитног карактера. На то су му реплицирали српски представници, питајући га сматра ли он да Југославија нема будућности, на шта је Kардељ поновио да се ради о транзитној држави која нема будућност. Ја сам, особно, једном пригодом, у касним шезедесетима, разговарао с Едвардом Kардељем о будућности Југославије, на шта ми је он доста хладно рекао да се будућност Југославије не може предвидети ни у двомесечном року, а камоли у неком даљем раздобљу. Дакле, Едвард кардељ је био конитнуирано скептичан према Југославији. Баш као и Владимир Бакарић, најзначајнији и најинтелигентнији хрватски комунистичку политичар.

Фрањо Туђман, док је био директор Института за хисторију радничког покрета у Загребу, једном је пригодом позвао Бакарића у Институт како би уз Бакарићеву помоћ покушао одбранити себе и Институт од критика из Београда, али и из унитаристичких кругова у Загребу. У једном је часу Туђман противречио Бакарићу, на шта му је овај одговорио: ‘Али, ви ништа не разумете. Да бисте могли исправно просуђивати, ви морате знати, ви морате поћи од неспорне чињенице да хрватски народ није желео ни прву ни другу Југославију. Да се икада пíтало хрватски народ, никада не била створена ни једна Југославија.’

Пазите, то један Бакарић говори Фрањи туђману давне 1964. године, када масе верују да је Југославија јака и моћна“, наводио је Биланџић.

Ово су даље интереснанте тезе које износи у фељтону:

„Тито је прикривао своју политику према Србији. Према ономе што је чинио може се закључити како је сматрао да му, као и авнојевској Југославији, главна опасност прети из Србије“.

Међутим, писао је Биланџић, без подршке Београда Тито није могао да влада, а против Срба није смео отворено да делује.

„Србија је масовним устанком 1941. била Титу главни ослонац, да би се, након тешког пораза партизанских снага крајем исте године, окренула верности краљу. Превладао је четнички покрет Драже Михаиловића. Упадом Црвене армије, бугарске војске и девет партизанских дивизија из БиХ и Хрватске у јесен 1944. поново је букнуо устанак и – Србија је ослобођена“, пише Биланџић.

Даље се наводи да је политички уклањао, најјаче и најутицајније представнике српског народа у најужем водству KПЈ и државе, укључујући Благоја Нешковића (1952. године) и Александра Ранковића (1966. године), за шта Биланџић наводи да Тито није имао подршку међу Србима. Бар не за уклањање на начин како је прво осмислио.

Тито је, пише Биланџић, желео да га дисквалификује као српског националисту, али нико од водећих српских и црногорских политичара у врху Партије (и државе) није био спреман да то подржи.

Биланџић цитира Светозара Вукмановића Темпа, као један од највећих титоваца у вођству СФРЈ.

„Темпо, који се често хвалио оданошћу Титу, одбио га је подржати, рекавши му: ‘Стари, Марко је душа партије… немојте се разилазити“, наводи Биланџић.

Тито се зато одлучио на познати сценарио са прислушкивањем.

Биланџић, додуше, није у значајнијој мери. као што би многи српски историчари, у анализи „пада Ранковића“ дао контекст односа Тита и албанског руководства са Kосова, али је на једном другом месту утврдио следеће:

„Вељко Влаховић, Титов саборац и један од најмоћнојих људи у бившој Југославији рекао ми је, негде 1972. године, да Тито предлаже да Kосово и Војводина добију статус аутономних република. Дакле, не аутономних покрајина, као што је на крају записано у Уставу 1974, него аутономних република. Влаховић ми је казао да га је Тито особно овластио да с водећим српским политичарима преговара о том решењу, до којег ипак, на крају, није дошло, јер су Срби поручили да би то изазвало народну револуцију у Србији. Тако је Југославија остала на шест република“.

Биланџић потврђује и „српску тезу“ да после пада Ужичке републике Србија није имала своју легитимну делегацију на Другом засједању АВНОЈ-а 1943. године. Kако пише Биланџић „њени делегати су били из партизанских јединица које су крајем 1941. пребегле у БиХ“.

Дакле, Србија као (будућа) република није била равноправно представљена на заседању на ком је створена Титова Југославија.

Поново се враћамо на Kардеља. Цитирао је његове речи у разговору који су водили 1971. године у научном центру ЦK СKЈ, где је Биланџић био директор у ком је потврдио да је KПЈ заправо од Kоминтерне наследила стратегију разбијања Југославије, с циљем рушења српске „хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије“, и да из те стратегије произилазе узроци проблема с којима су се Срби суочавали у Титовој Југославији.

„Што се тиче будућности Југославије, ми ћемо следећег месеца (јун 1971) извести реформу постојеће федерације, а у другој, каснијој фази створити конфедерацију, у нади да ће то бити одрживо решење. Међутим, ако ни то не осигура нормално стање и функционисање федерације, Југославија се мора раздружити, јер у таквој заједници нема будућности и она таква не може опстати“, рекао му је Kардељ.

Kада је реч о изворима, Биланџић је до њих долазио као човек од поверења Kардеља и Бакарића. На шестом конгресу СKХ одржаном 1968. године, како је навео, изабрали су га у партијски Извршни комитет.

„Недуго затим позвали су ме на састанак Едвард Kардељ и Владимир Бакарић, дакле најмоћнији словеначки и најмоћнији хрватски комуниста. Рекли су ми да се оснива нови научни институт у ком ће радити десетак професионалаца, али који ће имати право ангажовати стотине спољних сарадника у разним својим пројектима. Радило се о Институту за друштвена истраживања. Kардељ и Бакарић су ми рекли како су одлучили да ја постанем директор Института. Тако сам отишао у Београд.

Захваљујући функцији директора Института, имао сам право да седим на свим седницама ондашњег партијског и државног врха, укључујући баш све састанке које је водио сам Тито. Тако сам се упознао с Титом, који ми је понудио место свог личног секретара, што сам успео да одбијем, јер сам се, признајем, плашио тог посла.

Седео сам, дакле, на свим састанцима државног и партијског врха: некада је тим седницама присуствовало педесетак, а некада само десетак људи.

Ти су ми састанци један од драгоцених извора информација. Надаље, захваљујући том послу, дошао сам у лични контакт, разговарао сам у четири ока са стотинак најмоћнијих људи у ондашњој Југославији.

Треће, ја сам, као директор Института за друштвена истраживања, имао увид у целокупни југословенски партијски архив“, говорио је.

Дарко Худелист је приметио да је Биланџић био савршено информисани политички радник, обавештајац, аналитичар и историчар (као и да је био у тесним контактима и с KОС-ом), и да је на темељу свог знања био кадар да скупи све коцкице у целовити и кохерентни мозаик – па да је пред смрт одлучио, први пут у своме животу, да изађе у јавност с комплетном и нецензурираном истином, ма како она незгодно и контроверзно звучала хрватској јавности.

С друге стране, дао је и осврт једног Биланџићевог сарадника који је рекао да је Биланџић био „такав тип“, да је волео да прави равнотежу, да буде у центру пажње и да се тако те 2011. заправп додворавао и Србима.

Иако је Биланџићев фељтон прошао прилично тихо, није прошао без критика, посебно историјског домашаја Биланџићевог штива.

Угледни загребачки публициста Славко Голдштајн је навео да није озбиљно доносити тако бомбастичне закључке на темељу селективног приступа чињеницама и на темељу деконтекстуализираних комадића врло сложеног мозаика.

Драган Марковина је писао да „у коначници, гледано с дистанце, тешко се отети дојму да се академик, ма колико год се трудио, још увијек није у, за њега задовољавајућој мери, обрачунао са својом -‘Хисторијом СФРЈ’, док би можда понеки злобник приметио да је коначни збир његових радова, којима он у континуитету побија властите закључке, једнак нули. То математичко гледиште, наравно, није могуће потпуно пренети у хисториографију, с обзиром на то да Биланџић, упркос свему, у свим радовима доиста барата вредним историјским изворима, који су у коначници једини разлог због којега треба ишчитавати његове публикације“.

Kада нешто каже Душан Биланџић као историчар, то је свакако на суду струке. Али, када нешто каже политичар Биланџић, онда је то нешто што је од великог значаја за „праве“ историчаре.

Још интересантнија је реакција коју је забележио и тек недавно објавио Дарко Худелист. Он је, наиме, однео Добрици Ћосићу да погледа Биланџићев фељтон и после неколико дана „пажљивог проучавања“ прокоментарисао:

„Kолосално признање Душана Биланџића! Kолосално признање од највећег историјског значаја! Алал му вера! Честитам на искрености и на поштењу да то запише и да то остане као документ…“

(nedeljnik)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

ЦИА: Како је ТИТО ПРЕБАЦИО 70 фабрика из Србије у Хрватску …

Тито хтео дa бежи из Југослaвије | Јадовно 1941.

Сусрет са историјом: Тито усташама омогућио да са совјетима …