Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ослонце треба тражити у себи и сопственом искуству, а не у доброј вољи и самилости оних који вас пљачкају и наносе вам зло, каже за „Геополитику“ проф. др Милош Ковић
Поштовани господине Ковићу, Ви сте један од иницијатора Апела за одбрану Косова и Метохије, који је потписао велики број угледних српских интелектуалаца и других грађана Србије, Црне Горе, Републике Српске, као и много Срба из расејања. Да ли можете дати неку оцену о утицају Апела за одбрану КиМ на јавно мњење? Ви сте тим поводом, говорили на више трибина у многим градовима Србије. На основу тог искуства да ли нам можете пренети неко генерално мишљење грађана када је у питању одбрана Косова и Метохије?
„Унутрашњи дијалог“ од почетка је вођен као медијска припрема за капитулацију српске државе на Косову и Метохији. Да бисмо се помирили са распадањем наше земље, власти покушавају да нам усаде осећање беспомоћности и инфериорности у односу на наше западне господаре. Потребно је да се потрудимо да бисмо личили на њих, да се подвргнемо „промени свести“, како каже сам председник републике, Александар Вучић. То су, сви то знамо, класични обрасци колонизације. Људи који живе од нашег новца и медији које ми финансирамо, поручују нам да је Косовски завет, главна тема целе наше историје, уствари само један анахрон и штетан мит. У исто време негује се митска слика колонизатора, Европске уније, као извора и утоке сваког морала и мудрости. Објашњава нам се да смо у демографском пропадању, при чему се увек некако заборави да се помене да и Албанци на Косову, па и у Албанији, имају исти проблем. Наше власти нас убеђују да је потребно да се „суочимо са реалношћу“, мислећи на последице етничког чишћења српског народа. Има још много бесмислица које слушамо и читамо по нашим медијима.
Апел за одбрану Косова и Метохије је здерао образину са целе те маскараде и назвао ствари правим именом. Показало се да Срби ипак нису пластелин који ће некакав аутократа да меси по својој вољи, него нација која хоће да сама одлучује о својој судбини. Пребројали смо се, колико има оних који хоће да остану потомци својих предака, оних за које су Ранилуг, Грачаница, Гораждевац и Ораховац део наше земље баш као што су то Врање, Ћуприја, Ваљево или Ужице. Колико има оних који разумеју да би напуштање Косова било почетак коначног распадања Србије и гашења Републике Српске. Понудили смо решење, засновано на разуму и искуству, а не на пропаганди о европском путу који нема алтернативу. Апел је потписао најобразованији и најпозванији део српског друштва – преко 400 доктора наука, професора универзитета и научних радника, академици, владике, монаштво, уметници, новинари, јавне личности. Тиме смо, практично, торпедовали „унутрашњи дијалог“ и намеру власти да нас медијском пропагандом убеди да смо Косово одавно изгубили. Узалудни су били прећуткивање Апела на РТС-у у медијима под контролом државе, а потом и сви напади на његове потписнике. Њихов бес само је потврдио да смо их ухватили на делу.
Цела Србија уплетена је у мрежу страха и корупције. Сиромаштво је натерало људе да због посла и пензије, тргују чашћу и уверењима. Догађа се потпуно исти процес који у Црној Гори траје већ неколико деценија. Многи су се, међутим, после Апела, охрабрили да говоре слободно, јасно и гласно. То смо видели на нашим трибинама посвећеним Косову и Апелу, одржаним по целој Србији. Према истраживањима Фактора Плус, Нинамедија и Института за европске послове, 81% грађана одбија да мења Косово и Метохију за улазак у Европску унију, 63% се залаже за политику „замрзнутог конфликта“. Више од половине (53%) је за употребу војне силе ради одбране наших тамошњих сународника, док 61% сматра да се преговори које наше власти воде неће добро завршити по Србију. Па ипак, ови људи ће на изборима гласати за напредњаке, или ће им негласањем омогућити да победе. Једноставно, онај ко контролише токове новца и медије, добија изборе. И то је, опет, црногорски модел. Господари су им исти. Та поруга демократији одиграва се, уосталом, и на Западу.
Други важан документ је “Порука Светог Аријејерског сабора СПЦ о Косову и Метохији”. Како оцењујете став Српске православне цркве о Косову и Метохији. Утисак је да су медији у Србији опструисали и свесно прећутали Поруку Сабора СПЦ. Шта учинити да мишљење наше најстарије и најугледније институције дође до народа?
РТС не само да је бојкотовао Апел, него је прећутао и Поруку Светог Архијерејског сабора. Обавестили су гледаоце о постојању ових докумената тек када нас је напао Александар Вучић. Али опет нису пренели ни њихов садржај ни имена потписника. Памтим разне режиме и цензуре, али ово је заиста невиђено. РТС и режимски медији водили су чак и прљаву кампању против митрополита Амфилохија, због његовог потписа на Апелу и истина које је изрекао на Видовданској проповеди у Грачаници. Био је то заиста несвакидашњи призор: људи купљених диплома, трговци сопственим уверењима и прелетачевићи, они који предају своју земљу и сународнике НАТО злочинцима и Великој Албанији, јавно блате, по државним медијима, једног од најзначајнијих митрополита не само наше, него целе Православне цркве. После овакве јавне срамоте, најмање што могу да ураде директор и уредник информативног програма РТС јесте да сместа дају оставке.
Порука Светог Архијерејског сабора је документ од огромне важности. Невероватно, али истинито – Српску православну цркву нико није позвао на „унутрашњи дијалог“. Потврдило се, међутим, да је, иако је стара 800 година, она и жива и врло делатна. Понела се исто онако како је радила под Османским царством, Хабзбуршком монархијом, Трећим рајхом, НДХ. Српске власти, али и НАТО окупатори, који контролишу свој део српског медијског простора, мислили су да могу да је заплаше. Поверовали су да ће моћи да купе Српску цркву онако као што су то учинили са српским политичарима и новинарима.
На нама је да, упркос насиљу српских власти и НАТО медија, станемо уз Српску православну цркву. Потребно је да њену Поруку проширимо свуда где можемо да стигнемо.
Ви сте недавно са групом српских интелектуалаца одржали једно већање у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима. Шта су закључци са тог скупа?
Окупили смо се у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима да бисмо, као људи са универзитета и из САНУ, при чему се међу нама налазе нека од најугледнијих имена са Косова и Метохије, пружили јавну подршку Поруци Светог Архијерејског сабора. Током дугих векова проведених под страном влашћу, манастири су били места окупљања и почетка највећих прегнућа. Црква и данас, можда и једина, може да заустави ову издају. Показали смо да смо и даље уједињени у спремности на сваку врсту грађанског отпора, да бисмо зауставили српске власти у намери да са Великом Албанијом поделе Косово и Метохију, и да јој, у „размени територија“, дају делове „уже Србије“. Одлучно смо се изјаснили против признања независности „Косова“ кроз „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Закључили смо и да су анкете потврдиле да српски народ тражи да се конфликт замрзне до тренутка у коме ће се о томе моћи преговарати на равноправној основи. То су основне идеје нашег Видовданског позива властима да се уразуме и грађанима да буду спремни да их у њиховим нечасним намерама зауставе. Он се заснива на Поруци Сабора и представља наставак борбе започете Апелом. Како смо и очекивали, медији под контролом власти и земаља НАТО и ЕУ бојкотују и Видовдански позив, али он се, како се види, брзо шири на интернету, друштвеним мрежама и у часописима који упркос свему заступају интересе наше земље и наших грађана.
Истог дана, на Видовдан, огласили су се, међутим, и студенти Универзитета у Београду, одлично написаним Студентским прогласом за Косово и Метохију. Сви знамо какву моралну снагу имају студентски покрети. То је још једна појава која охрабрује и буди наду.
Упркос Апелу за одбрану Косова и Метохије, ставу Сабора СПЦ, резултатима “унутрашњег дијалога”, где убедљиво преовлађује мишљење да је “замрзнути конфликт” најбоља опција, актуелна власт а посебно председник Вучић, тврдоглаво инсистира на “коначном решењу питања Косова”. Како то објашњавате?
Они, једноставно, трговином Косовом и Метохијом од Запада купују време и власт над Србијом. Западни медији уопште не крију да их трпе само зато што од њих очекују да им предају Косово и Метохију. Вучић и сарадници, међутим, виде какво је већинско расположење грађана. Изгледа да су нешто ипак обећали и да им време истиче. Само тиме могу да објасним њихове бесне реакције на свако јавно изнесено мишљење које се не слаже са њиховом намером да „размене територије“ и потпишу споразум о „свеобухватној нормализацији односа“. Погледајте само хистерију која је обележила овогодишњи Видовдан и медијску харангу против митрополита Амфилохија и нарочито Славише Ристића, народног посланика са Косова и Метохије. Изјаве Хашима Тачија показују, међутим, да се убрзано ради на „свеобухватној нормализацији “ и да постоји реална опасност да се споразум постигне за време летњих одмора, да би српска јавност била неспремна за отпор.
Прете нам и референдумом. Матија Бећковић лепо рече да би изјашњавање Срба о томе да ли да задрже или не Косово и Метохију личило на референдум Математичког института САНУ о таблици множења или на референдум Цркве о томе да ли да и даље верујемо у Васкрслог Господа. Зашто се Шпанци нису изјашњавали о Каталонији?
Занимљиво је да опозиција, њен наравно највећи, прозападни део, оштро напада власт по неким другим политичким и економским питањима али не критикује председника Вучића што хоће да реши питање Косова поделом, на начин који је супротан Уставу и националним и државним интересима. Медији, невладине организације, као да пружају Вучићу прећутну подршку за овај план. Зар то није индикативно?
То је жалосна слика нашег страначког живота. Партије које се залажу за опстанак наше државе и за поштовање Устава, боре се за улазак у парламент и голи опстанак. У целој Европи и у САД види се та огромна подела између отуђених елита и грађана. Овде је она специфична по томе што су елите, у својој заљубљености у Запад, спремне да се због празних обећања, али и због сопствених материјалних интереса, одрекну чак и суграђана на Косову и Метохији и голог опстанка наше државе. Једноставно, у власти и опозицији преовлађују људи који не разумеју смисао Косовског завета и српске историје. Мора се, ипак, признати да из Народне станке у последње време добијамо све јасније поруке да се Устав и Резолуција 1244 морају поштовати. Нови председник ДС Зоран Лутовац је, као амбасадор Србије у Црној Гори, учинио заиста много да би се тамошњи српски народ одбранио од асимилације и прогона. Остаје да се види да ли ће ови позитивни помаци заиста довести до реалније политике према ЕУ и Косову и Метохији. У питању је дословно опстанак наше државе.
Да ли је улаз у ЕУ вредан жртве најсветијег и најважнијег дела територије Србије и српства уопште?
Академска и црквена елита о томе се изјаснила, кроз Поруку Сабора, Апел и Видовдански позив. И грађани су, кроз анкете, послали недвосмислене поруке. Остаје да на то питање одговоре и вође српске опозиције. Можда ће се ипак на време освестити? Став власти нам је, на жалост, одавно познат. Неки кажу да је то само реторика и да они покушавају да добију у времену. Волео бих да је тако и да ће се зауставити пре него што почине нови акт велеиздаје. Не заборавимо шта су учинили Бриселским споразумом.
Однос снага у свету се значајно променио, САД и ЕУ више нису толико утицајни као током НАТО агресије 1999.године. Зашто наше руководство у одбрани Косова и Метохије не користи овај много већи маневарски простор у међународним односима, који се евидентно створио преласком света из униполаризма у нову историјску фазу – мултилатерализма?
Мислим да су главни разлог опијеност Западом, о којој сам говорио, и материјални интереси појединца, везани за западне земље. Моћ САД и ЕУ ни данас није за потцењивање, и на Балкану су они и даље утицајнији од Русије или Кине. Па ипак, сви знамо и видимо да се ствари мењају. Мора се сачекати. Наше власти, међутим, мисле идеолошки, а не реалполитички. Оне су под притиском да Косово и Метохију што пре предају Великој Албанији и оне, неодлучне и сервилне, тај притисак неће још дуго моћи да поднесу.
Борба за Косово и Метохију је борба дугог трајања. Ви сте говорећи о вековном односу Јевреја према Јерусалиму рекли да смо и ми имали слично искуство, у напорима низа српских генерација које су у вековима османске окупације чувале заветну свест о Косову. Које идентитетске идеје из српске историје, данас, у време исцпрљености и малодушности, треба ревалоризовати и оживети, како би се пробудио дух уморне нације и олакшао терет националне борбе и нових искушења?
Ослонце треба тражити у себи и сопственом искуству, а не у доброј вољи и самилости оних који вас пљачкају и наносе вам зло. Треба проучити како и зашто се српски идентитет одржао у дугим вековима стране власти, усред преверавања, прогона, ратова и геноцида. Ту је, по мом мишљењу, улога српских светосавских и косовских култова кључна, као и чињеница да су они чувани, пре свега, у крилу Српске цркве. То је једина српска институција која, упркос свему, непрекидно траје већ 800 година. Она је чувала наше Светосавске и Косовске завете и давала смисао свим жртвама које смо подносили у борби за право да сами одлучујемо о својој судбини. У њој скоро да нема оног фаталног снобизма, презира према народу и обожавања Запада, који тако често проналазимо у нашој средњој класи. Потребно је, дакле, да обновимо предачке завете. Не би требало занемарити ни савремене идеје друштвене солидарности, социјалне правде, заштите природне средине. Демократија је, упркос свим искушењима кроз која данас пролази, остала врло блиска саборном и егалитарном духу српског народа. Свест о Јасеновцу и геноциду који смо претрпели у 20. веку требало би, по мом мишљењу, по угледу на Јевреје или Јермене, уградити у темеље модерног српског националног идентитета. Кључна је, међутим, свест о томе да смо ми само једна генерација у дугом ланцу поколења једног древног народа, дугих сећања, снажних култова и победничких, ратничких традиција.
Опрема: Стање ствари
Copyright © 2018 Geopolitika. Објављено за специјалном дозволом магазина Геополитика. За свако друго преношење обратити се редакцији Геополитике.
(Геополитика бр. 107)
Извор: Стање ствари
Везане вијести:
Проф. Др Милош Ковић: Фашизам је само епизода | Јадовно 1941.
Милош Ковић: Велики и мали | Јадовно 1941.
Милош Ковић: Кад се идентитет гради на антисрпству | Јадовно …
One Response
Ништа не разумем господина Ковића. Нејасно је у суштини , шта чини успешно друштво, и шта треба чинити. Нема ништа поучно у тексту. Само алузије, од којих нема користи. Није проблем друштва утицај запада, како он то квалификује. Није начин бежање од западног модела, на што даје акценат. Гос. Ковић је постао политички аналитичар, као историчар. Главни му је мото отклон од Запада, и њених вредности , које не види као и свки режимско -диктаторски гласноговорник. Србија послије Карађорђа је баш те вредности фаворизовала и постала славна, јер су баш те вредности уткане у наше биће. Све је то Ковићу непознато. На зна г. Ковић да Западне вредности имају компатабилност у нашем православном хришћанском бићу. У нашој саборности , што нема Католичка црква. У нашој толеранцији и у заједничком извору. Тај извор је Римско право Теодосија и Јустијана који су Српски свеци, и преко њиховог ,,кодекс цивилис,, а што је Србија 1804. и 1835. и 1844. јасно препознала. То је Србију подигло из мрака, а што је за Ковића то ,,шпанско село,,, па зато данас буба по тим вредностима неупућен. Сви смо жртве Титоистичког ,,стакленог звона,,.