Хитлер је наредио да се сви Срби иселе, или да вас све побијемо, па сад бирајте. Ову поруку својих сусељана Арбанаса с почетка априлског рата 1941. године преноси Марко Богдановић из села Зрза (А. Јевтић, Од Косова до Јадовна). Коначни период српске несреће на Косову и Метохији почиње фашистичким нападом на отворени град Београд у рано јутро 6. априла 1941. године. Косовски пакао почиње да кључа већ следећег дана. „На дан седмога априла Арнаути су се подигли на устанак и том приликом попалили све насељеничке куће.“ Овакво понашање Арбанаса било је могуће јер иза њих стоји Италија и припрема их као сараднике у будућем планираном рату. Они су, по оцени грофа Ћана, „нож уперен у кичму Југославије.“
Хитлер је 12. априла издао „привремене смернице“ Немачке команде за поделу Краљевине Југославије. Пре него што се ова одлука могла применити, командант Шездесете моторизоване пешадијске дивизије Г. Еберхард, 21. априла у Митровици држи састанак са арбанашким првацима и на њих преноси управу над облашћу. То је значило озакоњење онога што је дотле учињено и уједно даљи наставак насиља над Србима.
У игри око поделе Косова учествују Немци, Италијани и Бугари. Ипак, зна се ко је ту „газда“ – то је „баба Хитлер“. Њега интересују првенствено богата налазишта руда. Италијани и Бугари нису задовољни, али морају да се „сложе“.
Призренска богословија, по одлуци Светог архијерејског синода, 3. априла је завршила редовни рад. Ђаци су 4. априла отишли из школе, према телеграмском наређењу Синода. Хаос у граду почиње 9. априла, по истом и много пута описаном сценарију. У Монашкој школи у манастиру Дечанима настава је завршена 8. априла, следећег дана у Дечане стиже епископ Серафим, а 10. априла ученици преко Црне Горе одлазе својим кућама. У манастиру остаје пет монаха, на челу са духовником Монашке школе, архимандритом Теодосијем.
Наступање фашистичког окупатора од Арбанаса се доживљава као долазак ослободилаца и прилика за коначни раскид са Србима кроз њихово уништавање или протеривање. Како наступају Немци, тако почињу невоље српских села, скоро по истом сценарију: убиства угледних људи, претње, пљачке, прогони, рушење остављених кућа и цркава, бацање лешева у бунаре, рушење гробова, сеча воћњака и шума… Почиње стање „приватног терора“ без страха од последица и полагања рачуна.
Већина српских породица тада је без способних мушкараца, јер су они мобилисани и налазе се распоређени по ратном плану. Војску захвата расуло, и само део војника има прилику да покуша са повратком кући. Остали или гину или постају заробљеници. Од некадашње југословенске војске у концентрационе логоре доспевају само Срби. Сви остали припадници бивше Југословенске војске ослобађају се или одмах, или после неколико дана.
Међу онима који избегавају заробљавање, само најсрећнији стижу до својих кућа. Често на домаку свог села бивају пресретнути од наоружаних банди и стрељани. Кретање на пут избеглиштва значи само продужетак невоља. Оружане банде пресрећу колоне избеглих и врше „додатне“ отимачине. Очајне мајке бацају немоћну децу да би спасле ону која су отпорнија и издржљивија. „Међу њима је било много мајки с троје и више деце која нису могла да издрже тај тежак пут, пут у неизвесност. Својим очима сам гледао како немоћна мајка баца у реку Бистрицу своје дете да би могла ношењем да спаси осталу децу“. У стањима још већег очаја, и мајке скачу у реку за баченом децом.
Дојучерашњи мирни суседи, па и они што слове као „пријатељи“, понашају се као и они од којих се такав однос могао и очекивати. На делу је измишљање нових „метода“ за уцену и изнуђивање. Подсећање на старе сукобе и тобож неизмирене обавезе. Јављају се тврдње о наводним дуговањима својим мртвим сродницима, уз навођење цифара од којих стаје дах да би се исцедило и оно што је преостало од раније пљачке. Ретки су случајеви минималне солидарности и помоћи током бежања која у суштини имају исти циљ – чишћење простора од Срба. На растанку нема жеље за повратком и нови сусрет, већ порука: „Сад идите куд знате, само се не смете овде задржавати“. Силници ће себи у заслугу уписивати и то што су се ограничавали само на потпуну отимачину свега што се могло отети у приликама кад су раније власнике могли несметано и поубијати.
Црква, као и увек, дели судбину свога народа. Свештеници као угледни људи први су на удару. Васкрс, који се те године празнује 20. априла, за многе је најцрњи дан живота. Призренска богословија и конаци Пећке патријаршије постају стецишта избеглица. У Призрену је тако било до 1. маја. Онда Талијани преузимају школску зграду за своју војску. У другој половини априла, после злостављања и вуче по каменитом терену, умире игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић.
Службе не могу да се врше, о опелу побијених нема ни говора. На територији под непосредном немачком управом током априла и маја забрањено је вршење било каквог црквеног обреда. Бугари, у области под њиховом управом, доводе своје свештенике и од Срба траже да се изјашњавају као Бугари. Албанска православна црква не чини ништа да би помогла православним Србима. Нема разлике у понашању Арбанаса муслимана и оних латинског обреда. Манастир Дечани је на удару пљачкаша, али ту наилазе на отпор док не стижу италијански војници; касније ће они о манастиру водити рачуна, јер га сматрају својим ратним пленом.
Низу осталих злодела треба придодати и рушење српских споменика (оснивачу Призренске богословије Сими Андрејевићу Игуманову, руском конзулу Григорију Степановичу Шчербини, косовским јунацима…).
Прогоном Срба, међу којима је било доста стручних људи, стаје рад рудника. Покушаји да се производња настави укључивањем арбанашког становништва остају без резултата. Учинак њиховог рада је мали и они масовно напуштају посао. Стални напорни рад им не одговара. Пљачка је једноставнија и уноснија. Отимање и разарање је саставни елеменат психологије. То је тамо природно стање. Нису познати примери појединачног или ширег кајања. У таквим приликама не може се отићи даље од констатације и нема ни покушаја објашњења.
У општем пандемонијуму зла које се сручило по свим областима на српски народ, Косову и страдању Срба на њему поклања се најмања пажња. Прошло је само шест деценија од тог времена, а скоро једини извор су забележена сећања избеглих Срба при Комесаријату за избеглице и Светом архијерејском синоду Српске цркве. Познато је да се само мали део избеглих нашао у прилици да његово сведочење буде забележено. Много је више оних о којима се не зна ништа и који су своје приче однели у гроб. Често су искази избеглих бележени „колективно“, а јасно је да тада имају много мању вредност и убедљивост, јер су лична искуства потиснута. Накнадна сећања преживелих сведока косовско-метохијских страхота бележе се тек после 1980. године. У њима се осећа већ другачији стереотипни језик и термини створени током послератног једноумља. „Савремени истраживачи принуђени су да пабирче разбијене и често противречне податке“ (Д. Богдановић).
Још увек није и оно не много сачуваних сведочанстава обрађено на одговарајући начин који би био изнад поновљених набрајања скоро истоветних сцена ужаса у разним местима и над разним особама. Нису познате ни људске жртве; о економским се и не помишља, а ни оне нису безначајне. Кад се одмере све околности, историјски гледано, сме се говорити о „исплативости“ злочина.
Насиља Арбанаса збуњују и Немце. Тако Нојбахер бележи: „Шиптари су пожурили да протерају што је могуће више Срба из земље. При томе су локални силници често од протераних за дозволу исељења узимали дар у злату.“
Вреди навести још неколико сведочанстава: „Ни цивили који су избегли и одлазили код родбине нису били поштеђени од пљачке. Код села Трнавци, 15 км од Косовске Митровице према Пећи, Џафер Ахмети и Фејза Демир из Горњег Преказа са групом млађих људи пресели су колону избеглица из Београда, опљачкали их и отерали натраг… Првог дана окупације ухапшено је двадесет до тридесет лица која су сва била представници дотадашње југословенске власти. У дворишту затвора бесомучно су их мучили. Пет особа одмах су стрељали, некима су очи ископали, а потом их заклали. Из села у околини Призрена одмах је извршено протеривање свих српских насељеника, а њихова имовина је опљачкана. У неколико наврата врши се прогон Срба које потом терају у логоре.“
Аутор: Живорад Јанковић
(Српска историја)
Извор: ВИДОВДАН