Православна црква у Словенији 1941. – 1946. г. – извод из Извештаја „Српска црква у Другом светском рату“

Уочи другог светског рата Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве био је одржан у мају 1939. г.; 1940. г. Сабора није било.

Пише: Никола Милованчев

Следећи сабор одржан је тек на пролеће 1947. г. У припремама на ту седницу Сабора, чланови Светог Архијерејског Синода су под председавањем патријарха Гаврила припремили извештај о стању у Цркви од 1939. до 1946. г. Епископ Атанасије Јевтић припремио је за штампу и објавио је овај извештај у зборнику „Сербиа и коментари“ за 1990/ 91 (издање Задужбине Милоша Црњанског).

За нас је у Извештају посебно занимљиво поглавље о положају православне цркве у Словенији у том раздобљу, па доносимо тај део.

Из текста извештаја је очито да је главни информатор за део Извештаја који се односи на Словенију био јеромонах Горазд Деклева¹⁾. У Извештају су изражени његови предлози које је поднео преко Дружине православних Словенаца, од којих је најважнији онај о оснивању Архијерејског намесништва за подручје читаве Словеније, изузимању Словеније из надлежности Митрополије загребачке и стављању под управу директно Патријаршији СПЦ у Београду.

Врло необичан је и захтев за уклањање свештеника Богдана Матковића из Љубљане. Овај захтев ускоро су реализовале државне власти, па је овај честити и образовани свештеник прешао у Хрватску. Из сада доступних архива сазнајемо да ни тамо није био пожељан, па је на жељу УДБ-е и комунистичких власти протеран и из Хрватске, завршивши своју часну свештеничку службу у Земуну. Свакако је Горазд Деклева, као партизански мајор, уживао подршку нових власти, а објављени документи УДБ-е Словеније показују да је комунистичка тајна политичка полиција подржавала оснивање самосталне православне епархије у Словенији²⁾.

Може се наслутити да је јеромонах Горазд имао амбиције да једног дана постане владика. Посебно изненађује тачка 8) предлога Дружине православних Словенаца у којој се нуди преузимање бриге око организације православног црквеног живота у Словенији „обзиром на тешке материјалне прилике Српске православне цркве“. Одакле могућност да, тешке 1945. године, једно Друштво без своје имовине даје овакву понуду Цркви која окупља десетак милиона верника ? Ко финансијски тако моћан је 1945. г. могао да стоји иза овакве понуде? Вероватно ће се једног дана појавити и докази који ће разјаснити позадину ових збивања.

Податак који је наведен на крају извештаја о националном саставу православних верника у Словенији је потпуно нетачан и вероватно је пласиран са намером да се поткрепи жеља по осамостаљивању словеначке црквене области (70% Словенаца, 20% Руса, 10% Срба). Из црквених архива је видљива чињеница да су Срби увек чинили већину православних верника у Словенији; неистинито минимизирање броја Срба међу верницима и преувеличавање броја православних Словенаца је, као и уклањање проте Матковића из Љубљане, имало сасвим јасан циљ.

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ Српске Православне Цркве
…
Православна црква у Словенији 1941. године јеромонах Горазд Деклева образовао је у Београду Иницијативни одбор за организацију Словенаца који су већ прешли у православље и за акцију око примања нових. Пошто је ова акција имала успеха основана је ц благословом Светог Архијерејског Синода „Дружина православних Словенаца“ која је бројала у почетку окупације неколико стотина чланова а пред крај рата достигла број од 1400 чланова само у Београду.

Од стране Његовог Преосвештенства Митрополита скопског Г. Јосифа, као администратора Архиепископије београдско – карловачке одређено је да це богослужења за Словенце врше у цркви Ружици. Служило це и проповедало на словеначком а певао је Словеначки православни црквени хор. Литургије за Словенце држане су сваке друге недеље после редовне литургије. Од јесени 1942. године служило се за Словенце повремено по разним београдским црквама по неколико пута месечно.

У Саборној цркви су отслужена и два словеначка молебна пред кивотима српских светитеља који су били пренешени из Срема 29. августа 1943. године прешао је у православље римокатолички словеначки свештеник Томаж Улага, професор Друге женске гимназије у Београду. Обред је свечано извршен у Саборној цркви после вечерња. То је био највећи скуп и православних и католичких Словенаца у Београду. Обред је обавио јеромонах Горазд, а присуствовали су: Његово Преосвештенство Епископ Викар Г. Валеријан, архијерејски намесник београдски, старешина саборне цркве и око тридесетак свештеника.

Црквена општина београдска дала је за православне Словенце у својој згради бесплатно канцеларију и салу за верске приредбе.

У току читавог времена окупације Дружина православних Словенаца није прекидала рад и крај свих тешких прилика. Шта више, њена је активност из године у годину повећавана тако да је њен предрачун последње године окупације достигао цифру од око 1,000.000.- динара.

Ваља напоменути да православни Словенци ни од државних ни од црквених власти нису примали никакве новчане субвенције. Помагали су их велики добротвори Срби и Словенци.

Захваљујући зависти католичких Словенаца окупаторске власти су биле упозорене на тај црквено – национални рад и програм. Специјална полиција је обратила на друштво особиту пажњу и тражила да се Дружина распусти. Немачке власти су и даље пратиле рад ове дружине и забраниле свако објављивање у новинама чисто црквених огласа, а 1944. године затвориле најпре шест одборника, а касније и духовника о. Горазда. Сви су ови православни Словенци били прво отерани на Бањицу. Од одборника су двојица стрељани, а тројица послати у логор у Дахау, где су били до свршетка рата. И поред тога Дружина је и даље радила.

После ослобођења народне власти су уступиле православним Словенцима на употребу нову немачку евангелистичку цркву код Бајлонове пијаце, заједно са осталим просторијама. Руска амбасада је уступила за преуређење ове цркве целокупни инвентар капеле из Руског дома који ће се пренети у Словенију, пошто се већи део православних београдских Словенаца враћа у своју ужу домовину.

Дружина православних Словенаца проширила је по ослобођењу, свој рад на целу Словенију.
6. септембра 1945. године доставила је Светом Архијерејском Синоду план о организацији и раду на ширењу православља у Словенији и умолила:

1) да се организација и верско делање у Словенији препусти иницијативи самих Словенаца;

2) да се Словенија административно подреди директно Патријаршији у Београду;

3) да се хитно пошаљу у Словенију словеначки православни свештеници који ће провести организацију растурених црквених јединица;

4) да се у Љубљани успостави Архијерејско намесништво као врховно управно тело за  цело подручје рада у Словенији, које би било подређено директно Патријаршији а које би се намесништво касније претворило у Словенско – канонску епархију;

5) да то архијерејско намесништво поред свога парохиског делокруга преузме и води о. Горазд и да це тамо пошаље у чину архимандрита а о. Томаж у чину протојереја;

6) да се садањи парох љубљански протојереј Богдан Матковић премести из Љубљане;

7) да се бар једнократном помоћи омогући одлазак свештеницима Словенцима у Словенију;

8) обзиром на тешке материјалне прилике Српске православне Цркве, православни Словенци ће преузети сву материјалну бригу око организације православне цркве у Словенији;

9) да се православни Словенци, уколико остану у Београду подреде надлежним      парохијама.

Свети Архијерејски Синод је тим поводом на седници својој од 18. / 5. септембра 1945. године под бр. 1578/зап. 438 одлучио да се овај предлог достави у препису Његовом Преосвештенству Епископу Г. Арсенију као администратору епархије загребачке у чијем саставу Словенија у смислу прописа Устава Српске православне Цркве има и даље остати док се не створи могућност за промену ових прописа у смислу предњих предлога одбора православних Словенаца у Београду, с препоруком да у границама законских прописа изађе у сусрет захтевима православних Словенаца…

Према извештају јеромонаха Горазда од августа месеца 1945. године у Словенији је стање православних пароха следеће:

Љубљана. Читаво време окупације био је парох протојереј Богдан Матковић. Италијани нису уопште дирали цркву. Чак је црквена општина примала од Италије државну субвенцију и делила је избеглим православцима Словенцима и Србима.

У Рогашкој Слатини је капела остала читава, а имовина је разграбљена.

У Марибору и Цељу су цркве, приликом доласка Немаца, до темеља порушене. Архиве и сав инвентар црквених општина и парохија су потпуно уништени. Једино је у Цељу остало једно звоно које чува Музеј градске општине и неке од Предићевих икона са иконостаса. У Цељу на месту где је била црква поставили су Немци били вешала.

Стање после ослобођења у Љубљани је непромењено. У Марибору се обнавља црквени живот. Верника који су се вратили из логора или из избеглиштва као стари или нови православци има по досадашњем попису око 1.000.- Пописивање се наставља. Пошто је архива потпуно уништена, нема матичних књига, те се на основу пописа стварају нове књиге…
У Цељу владају истоветне прилике као и у Марибору и ради се на обнављању црквеног живота. Верника има приближно као у Марибору.
Међу православним у Словенији 10 одсто су Срби; 20 одсто Руси а 70 одсто Словенци.
….
(Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Син. бр. 1060 / зап. 237 из 1947. Из седн. 27. / 14. марта 1947.)

Напомене:

1) Горазд (Франц) Деклева, рођен 25.5. 1901. у Илирској Бистрици. Био је југословенски националиста, члан Орјуне. 1935. г. је са дозволом Св. Архијерејског Синода и патријарха Варнаве превео на словеначки и објавио „Катекизем за православне Словенце. Катекизем али наук православне кристјанске церкве«. Почетком 2. св. рата је у Београду организовао духовни живот православних Словенаца (у то време је због разочарења у политику Ватикана на просторима Словеније и Хрватске, у Београду и Србији било много прелазака Словенаца у православље, вероватно више од 1000). Са дозволом митрополита Јосифа отишао је у партизанску 3. крајишку бригаду и крај рата дочекао у чину мајора. Његов покушај организовања Словенске православне цркве 1945. г. није успео. Иза рата био је више година професор латинског у мариборској гимназији, а после пензионисања 1962. отишао је у Црну Гору, у манастир Прасквицу, затим у Подострог. Умро је у дубокој старости, после распада Југославије, у дому пензионера у родној Илирској Бистрици. Његова биографија је објављена у: Приморски словенски биографски лексикон, 4. снопич, Горица 1977., стр. 263-264 али има нетачности.

2) Iz arhivov slovenske politične policije, Љубљана 1996, стр 422.

Чланак је објављен у: „Беседа. Часопис за културу и друштвени живот“, Љубљана, бр. 16, новембар 2011, стр. 55-59.

Аутор: Никола Милованчев