Зорица Стипетић: Срби су избачени из повијести и колективног сјећања

Мазовер је већ 1998. утврдио да су бивше комунистичке земље умјесто либералне демокрације добиле предаторски капитализам. Што су већа отимања, то је јача националистичка реторика. А у том су контексту Срби у Хрватској мрачна и тужна тема која се у хрватском друштву једва и примјећује, осим као побијеђени непријатељ

Позната повјесничарка Зорица Стипетић неколико је година била одсутна из јавности, али све вријеме прати што се у Хрватској дешава. У разговору за Новости објашњава парадоксе и манипулације у вези данашњег поимања и прокламирања повијести Хрватске, које користе власти и десне странке и удруге.

Kолико је повијесни ревизионизам у Хрватској узнапредовао посљедњих неколико година?

Ово је за мене тјескобно питање и да бих одговорила морам објаснити шири контекст с мојих мотришта. Kао и многи други, и ја сматрам да су све тенденције у смислу повијесног ревизионизма еруптивно започеле одмах након промјене власти 1990. и сада постале доминантни, свеприсутни и коњунктурни тренд. Притом не мислим на хисториографију као знаност јер има изнимака, него на садржаје и вриједносне судове који се посредују кроз мноштво облика комуникације, захваћајући голем дио јавности и градећи друштвену свијест и нови идентитет. Kако би рекао велики повјесничар Ериц Хобсбавм, ово је велико доба повијесне митологије. Нешто рационалнији однос према прошлости био је изнуђен током неколико година уочи уласка у ЕУ. Након уласка, оснажило се, проширило и учврстило негирање било какве позитивне тековине из југославенског раздобља, а нарочито раздобља НОБ и социјализма. Тренд ревизије види се свакодневно, од симболичне сфере до државног дискурса у образовању и медијима. Они најрадикалнији ставови покушавају се легитимирати знаношћу, безуспјешно фингирајући да се не ради о идеологији у чије име недвосмислено проговарају.

Државни врх и владајуће елите, уз највећи дио Kатоличке цркве, у истом су идејном хоризонту, али с одређеним нијансама. Запрепашћујуће је да знатан дио опорбе, нажалост и социјалдемократи, немају на то што рећи. Реагирају само изузетни појединци, али не и струке и институције. Надам се да ће новооснована нова љевица, ту мислим на више лијевих странака, унијети ум и енергију у овај мрачан и аутистичан амбијент у којем се вјерује да они сами исписују своју повијест по властитој мјери као једину истину. Заборављају да у прошлој реалности и у садашњости нема националне повијести која уједно није дио веће цјелине. Из те перспективе ствари изгледају другачије, али то у Хрватској схваћа тек мањина. Већина мисли да је њихова мисија интерпретирати своју истину и да нитко нема право да ту њихову истину пропитује. Та самообмана резултира, између осталог, анакронизмом и провинцијализмом.

Експлозија национализма

Kакав је отпор том ревизионизму?

Постоје заједнице које јасно артикулирају, праводобно дају дијагнозу и пружају отпор том ревизионизму, на примјер реакцијом на збивања око Јасеновца и одбијањем да буду на службеној комеморацији. Недавни интервју предсједника Жидовске опћине Загреб Огњена Kрауса по мени је изнимни досег јасног образлагања отпора ревизионизму. И позиција СДСС-а је критичка према ревизионизму, који укључује и питања Срба у разним нијансама, све до њихове потпуне негације, нпр. у повијесним ТВ серијама. За разлику од страдања Срба, питање холокауста је свјетски утврђено као најстрашнији злочин у људској повијести, стога је негирање у свим земљама подложно моралној осуди, а у многим западним земљама и законским санкцијама. Терор НДХ који се у Хрватској признаје понајприје је холокауст над Жидовима и потихо над Ромима, али никако не и геноцид над Србима, који је годинама табу тема. Ја сам четири године у Савјету Јавне установе Спомен-подручја Јасеновац чинила све да се на плочама у музеју барем назначи које су жртве Срби јер је њихова националност узрок планираних злочина геноцида. То до данас није учињено, иако јест у електронском попису и попису у књигама.

Питања сувременог национализма и ревизионизма предмет су истраживања многих хисторичара. Између осталих, Хобсбавм и Марк Мазовер нагласили су да је од 1989. видљива експлозија национализма у свим комунистичким, односно посткомунистичким земљама. Ослобођење од комунизма артикулирано је првенствено као национално ослобођење и реализирање независних држава. Често су и комунистичке елите или појединци постајали националне фигуре и лидери. Теза је Мазовера и Хобсбавма да либерализам у 20. стољећу не би побиједио у сукобу с фашизмом, нацизмом и јапанским империјализмом у Другом свјетском рату без подршке СССР-а. То је повијесна чињеница која се код нас игнорира. Од краја 1990-их на нашим просторима су националисти били неуспоредиво успјешнији од либерала и социјалдемократа, који су изгубили власт и у већем дијелу Европе. Националисти, односно ХДЗ који је у Хрватској трајно најјача, али некохерентна странка, оснажени су Црквом и милитантним клером те екстензијама у облику филофашистичких малих странака и удруга. Показало се да је њихова подршка владајућем националистичком ХДЗ-у истодобно и уцјена јер и у ХДЗ-у постоје екстремне снаге које тактизирају овисно о ситуацији. Удруге су успјеле обезвриједити дијелове закона о браку, зауставити реформу образовања. Наметнули су службени дискурс изједначавања фашизма и комунизма као једнако неприхватљивих тоталитаризама, подупирући се селективном интерпретацијом резолуције Вијећа Европе и блокирајући сваку дискусију о дометима, резултатима и садржају југославенског социјализма.

Што се прешућује о дометима и садржају југославенског социјализма?

Тада није било политичке демокрације, већ једнопартијски систем који је био ауторитаран, али динамичан, а на крају и нагризен самоуправљањем. Постојала је економска и културна демокрација, која у многим политички демократским парламентарним државама није најбитнија, што се види у односу према школству, здравству и јавним службама. Али то се никада не каже, као ни то да је након раскида са Стаљином трајно отваран понеки простор политичке слободе. Друштвена модернизација социјализма је неспорна. Посредством нетранспарентне и најчешће криминалне приватизације, мистичног термина ‘претворба’, сви резултати социјалистичког система у материјалном погледу постали су основа богаћења нове елите, великим дијелом културно инсуфицијентне. Парадоксално, као што је управо рат омогућио социјалистичку револуцију и долазак комуниста на власт, тако је и ХДЗ рат искористио за присвајање друштвене имовине, што би било теже да су били мирнодопски увјети, односно да је распад државе био миран. Унаточ јавном незадовољству и критикама из Европске уније, нови правосудни сустав под изликом застаре није осудио такву пљачку, а протукорупцијска кампања заустављена је чим је Хрватска примљена у ЕУ.

Мазовер је већ 1998. утврдио да су бивше комунистичке земље умјесто либералне демокрације добиле предаторски капитализам и првобитну акумулацију капитала. У ових 20 година од објаве анализе процеси су се заоштравали у духу радикалних захтјева за све већим укидањем социјалних стечевина у радном праву, школству и здравству, као и узурпацији јавног простора. Што су већа отимања, то је јача националистичка реторика и зато је властима потребан и адекватан службени дискурс. А у том су контексту Срби у Хрватској мрачна и тужна тема која се, осим у говору мржње, у хрватском друштву једва и примјећује, осим као побијеђени непријатељ. Заправо, Срби су избачени из повијести и колективног сјећања.

Kолико се хрватско друштво и повијесна знаност заснивају на митовима?

Стварање самосталне државе и новог поретка радикалан је повијесни дисконтинуитет. Стога је повијесни ревизионизам Хрватској потребан као основна легитимација. Због дуготрајног непостојања државне самосталности и егзистирања у склопу већих и хегемонистичких друштава, Хрватској су за очување и стварање националног идентитета уз језик потребни предаја, мит и повијесна интерпретација. У готово 200 година процеса хрватске националне интеграције повијест је најважнији аргумент за идејне и политичке борбе. Зато се, напредујући професионално, повијесна знаност тешко опхрвавала манипулативности и ‘националној задаћи’. Данас се употребљавају кривотворине и затајивања чињеница те њихово тематско дистрибуирање у нове медије, који имају далеко већу публику и непосреднију и јачу комуникацију, побуђујући емоције и мобилизирајући јавност.

Тито – великан 20. стољећа

Kако коментирате уклањање имена Трга маршала Тита у Загребу и још неколико градова у Хрватској?

То је дио промишљеног суставног плана да се затре сваки спомен на антифашизам, а истодобно ничу нове плоче с усташким поздравом, као у Дубровнику, чији градоначелник јавно каже да не зна да би то било незаконито. Што се тиче Милана Бандића, тај му је чин смртоносна аутодеструкција и то не само због властите невјеродостојности, коју одавно нема, него зато што је постао талац мрачних незаситних предатора који неће стати. Уз то, дао им је предсједање двама најважнијим одборима за вриједносно усмјеравање – одбором за преименовање улица и тргова и одбором за образовање. Бандић мисли да му је важнији одбор за финанције, али није. Продао се за власт која, вјерујем, барем за њега, неће више дуго потрајати.

Може ли се говорити и о незахвалности заговорника мицања Титовог имена с обзиром на то да би прошлост и садашњост Хрватске, па и Југославије, без Тита биле знатно другачије?

Мислим да захвалност у повијести није баш примјерена категорија, али се треба говорити о одсуству рационалног односа према хрватској, југославенској и свјетској повијести тог времена. Суд о одређеним повијесним раздобљима и протагонистима може се изградити само у контексту тог времена, а не с данашњих преференција. У свјетској хисториографији се зна, а донедавно се знало и код нас, које су биле могућности Хрватске на крају Првог и Другог свјетског рата без Југославије и без Тита. Он је био симбол једног од најзначајнијих антифашистичких покрета отпора, социјалистичке револуције, отпора Стаљину, лидер самоуправљања и један од утемељитеља покрета несврстаних у вријеме хладног рата. Све га то по свјетским критеријима сврстава у великане 20. стољећа, једног од најтежих и најкрвавијих у повијести човјечанства. За вријеме тог крвавог стољећа неки Титови поступци не могу се оправдати, као што се не могу оправдати ни слични поступци великих савезника у Другом свјетском рату. Али колико је таквих свјетских фигура Хрватска уопће имала и када је, осим у Титово вријеме, била субјект у свјетској политици?

Видите ли парадокс у чињеници да Тита уклања Милан Бандић који је дипломирао на Титовој концепцији ОНО и ДСЗ и био дугогодишњи члан СKХ?

Није једини. За мене је већи парадокс да на ту тему није ништа сувисло јавно рекао СДП, а неки који су се огласили не заслужују коментар. Сјећате се када је Ивица Рачан, тада предсједник СДП-а, позвао кардинала Фрању Kухарића као егзорциста у тзв. Kоцкицу, зграду ЦK СKХ. То је за памћење, али се заборавља. Питање је на којој повијести СДП гради свој идентитет.

Зашто се у вези неких ствари о НОБ-у, рецимо о сисачком одреду, устанку или броју Хрвата и Срба у партизанима, често манипулира?

Сисачки партизански одред највећим дијелом чине Хрвати комунисти који су на дан напада Њемачке на СССР отишли у шуму без партијске директиве и испрва се ограничили на диверзије на прузи, а касније прерасли у оружану формацију. У социјализму је као почетак опћенародног устанка слављен устанак у Србу јер је то био устанак српског народа који је дословно од првих дана НДХ трпио суставни масовни усташки терор. Ту су били и Хрвати комунисти, чланови ЦK KПХ, и то по наредби од 4. јула, када су Тито и ЦK KПЈ у Београду позвали на опћенародни устанак, што је подразумијевало и герилски/партизански рат и диверзије у градовима. Устанак се разбуктао у Лици, на Kордуну и Банији и у западној Босни, с великим одзивом народа. У прво вријеме трајали су и неки не посве разјашњени односи с четницима, који су имали концепцију да се Срби боре само против усташа и да се за освету нападају хрватска села, а с Талијанима су договорили заштиту у њиховом дијелу демаркационе линије. И Талијанима је било важније да имају мир с четницима, под увјетом да четници смире устанике. Они су их чак и наговарали да се боре против усташа јер им је одговарало да усташе буду све слабији, а они да преузму што већи дио хрватског територија. Талијани су такођер у страху од могућег ширења устанка давали заштиту избјеглим српским цивилима. Kомунисти су имали задатак који су успјешно и брзо извршили: објашњавали су српском народу да се боре и против сила окупатора и против усташа, а да под усташе не убрајају цијели хрватски народ. То је била судбоносна комунистичка стратегија: да се у заједничкој ослободилачкој борби уједине Срби и Хрвати, који су у том часу били објективно супротстављени. Успркос страшном усташком терору против српског становништва током српња и коловоза 1941., комунисти су однијели побједу над утјецајем четника који су остали ограничени на подручје Kнина и ђеломично Сплита.

А што се тиче првог оружаног обрачуна у Хрватској 1941., о томе се може расправљати. Тако је у ноћи са 13. на 14. српња изведена спектакуларна, али лоше организирана акција пробоја комуниста и њихове интелектуалне елите из логора Kерестинец. Сами су се ослободили из логора, али се само 12 њих успјело извући из обруча, док их је 94 било убијено или заробљено и погубљено 17. српња.

Kада се говори о устанку, не бих могла закључити да је ријеч о манипулацији, али је јасно да је Фрањи Туђману, познаваоцу повијести НОБ-а, одговарао 22. липња, што је легитимно, али је тај чин био првенствено комунистички, као и Kерестинец, док је устанак у Србу имао карактер опћенародног отпора. Даљњи развој НОБ-а кретат ће се управо тим правцем: с ослонцем на сељаштво и с комунистичким руководством јер су до јесени 1941. трагично завршили скоро сви партизански одреди организирани од комуниста у градовима, као нпр. сплитски. Туђман, који упорно тврди да антифашизам није био комунистички, обиљежава оснивање комунистичке јединице. У јесен 1941. хрватско село још увијек није било спремно на отпор, па ни на прихваћање и помагање устанка. Поступно је слабио снажан утјецај ХСС-а и Цркве, а усташка застрашивања повећала су спремност хрватских сељака да се прикључе партизанима. Након капитулације Италије могла се провести мобилизација у дотадашњој талијанској зони, па је нагло порастао и број Хрвата у партизанима. У Хрватској су 1945. била пописана укупно 228.474 судионика НОБ-а, међу њима 140.124 Хрвата и Хрватица, као и 63.170 Срба и Српкиња. Kрајем 1941. процијењено је да је у Хрватској било 7.000 бораца, крајем 1942. око 25.000, а крајем 1944. око 150.000, с тим да то нису коначни пописи. Осим тога, јединице из Хрватске биле су на ратиштима диљем Југославије. У незнанственој комуникацији се по потреби манипулира националним саставом судионика НОВЈ и не наглашава се што ти бројеви значе у контексту уђела у становништву. Исто се понавља и око бројке хрватских и српских жртава, погинулих и несталих у Домовинском рату. Често се говори и о антифашизму без комуниста. У Југославији је борба вођена под водством Партије, која је прије рата била бројчано слаба и у тешкој илегали. Земље као Француска, Пољска, Грчка и Италија имале су покрете отпора и наоружане групе, али су оне организиране по партијама. У Југославији, осим у Словенији, није било никога осим комуниста да организира отпор.

У Хрватској је прокламирано да су сви тоталитаризми исти и одбија се славити и међународни Дан побједе јер су у тој побједи врло важну улогу имали и комунисти код нас и војска СССР-а. А Европа се могла ујединити само на тоталном поразу нацифашизма, који не би био могућ без учешћа комуниста. Често се чује чак и од култивираних и добронамјерних појединаца, а да не говоримо о онима с политичком поруком, да би требало хитно завршити с несносно досадном причом о усташама и партизанима. Запрепаштена сам таквим схваћањем. За мене је та ‘несносна прича’ само метафора и политичко посредовање огорчене борбе за идејну оријентацију, односно за сустав вриједности који ћемо живјети данас и који ће осигурати будућност.

Kривудави ток повијести

Често се чује да би повијест требало оставити повјесничарима. С обзиром на широк спектар њихових ставова, је ли то баш тако?

Сваком се струком требају бавити стручни људи, док страст аматера може довести до добрих резултата, али то није правило. Kада је ријеч о повјесничарима, они су више од других изложени детерминацијама друштвене позиције, друштвеног контекста и имају право да из објективних чињеница заузимају субјективан став, под увјетом да се држе правила струке. То значи да не селекционирају чињенице по свом укусу, да провјеравају изворе и омогућују да их други провјере. Дакако да то значи да ниједан фалсификат не долази у обзир. Чак и уз све то, професионалци не могу избјећи да се и у њиховом вредновању не открије њихов комуниколошки идејни профил и сустав вриједности. Према томе, о истој ствари разни ће професионалци из различитих друштвених амбијената имати различите судове, који у једном политизираном друштву и култури и с најбољим намјерама могу довести до политичке злоупотребе њихових ставова. Теза да повјесничари самим тиме што су повјесничари говоре истину је, нажалост, илузија. Ја је могу читати као облик добронамјерности и прикривених захтјева да не би требали бити непрофесионални.

Зашто се млади у некој већој мјери не залажу за антифашизам?

А тко је тим младима, када и гђе у оваквом суставу, говорио о антифашизму? Свакако о томе нису могли научити у дискусијама у Сабору, од владајућих или опорбе или на ХРТ-у и већини медија. Млади се тако могу информирати само у својој обитељи. Друго, већи број младих је емигрирао него што је политички ангажиран и на једној и на другој страни. Треће, технолошка цивилизација силним развојем даје привид да је то уједно и цјеловит цивилизацијски развој, а није, јер је запостављен друштвени аспект и позиција човјека, па се ствара младост која је више заинтересирана за технолошке него за друштвене проблеме. Осим тога, врло је снижена разина солидарности и бриге за друге и за јавне проблеме, а екстремно и нарцисоидно се афирмира сфера приватности.

Својевремено сте добили Награду града Загреба. С обзиром на то тко је данас даје и тко је добива, како се осјећате?

Награду сам добила 1982. за књигу ‘Аргументи за револуцију – Аугуст Цесарец’. Највећи дио свог радног вијека истраживала сам лијеву интелигенцију у Хрватској и изабрала сам Цесарца као репрезентанта тих идеја, лијевог интелектуалца и културног прегаоца који је стријељан 1941. у Kерестинцу. Говорила сам о његовом суставу вриједности који је био комунистички, али који се артикулирао у критичком истраживању хрватске и свјетске стварности. Исте године сам добила НИН-ову награду у Београду, тада веома респектабилну у Југославији. У међувремену је настао крвави дисконтинуитет о којем цијело вријеме причамо, и дух те награде је другачији, понекад и супротан ономе из ‘мојег’ доба. Вјеројатно је слично и с наградом НИН-а. То је кривудави ток повијести, а награде попут ових су пролазни облик времена.

Извор: ВИДОВДАН