Годишњица: Усташе побиле 24 српска становника села Павићи на Кордуну

Свједочење Станке Павић из села Павићи, Присјека, Војнић, Кордун.

„Моје мало село налази се испод шуме Марковца, недалеко Присјеке у опћини Војнић. Почетком јула 1941. године дошла је у Присјеку и у њој се задржала мања усташка јединица. Ту је формирала и своју усташку опћинску власт. Усташе су обилазиле наше куће. Нису још никога дирале. Говориле су да пређему у католичку вјеру и тако ћемо сви бити слободни. Међутим, само након пар дана почели су хапсити и одводити наше мушкарце.

Људи су се уплашили и почели се склањати у шуме. Престали смо ићи у Присјеку по сол, петролеј, духан и остале кућне потрепштине. Селом је завладао страх. Нисмо знали за никога ко би нас могао заштитити и помоћи. Чули смо да су усташе у Војнићу похватале више Срба и одвели их у Крњак и побиле у Ивановић јарку. Затим је дошао глас да су усташе похватале око 130 Срба у Рушевици, Крстињи, Бувачи и Маљевцу, села запалили, а људе побили на Мехином стању код Велике Кладуше.

У нашем селу живјело је 14 породица. К нама је избјегло и неколико из наведених већ запаљених српских села. Мушкарци су углавном били склоњени у оближњим шумама, а у селу су биле жене с дјецом.

Били смо неко вријеме у миру, али не задуго.

Раног јутра, 21. аугуста 1941. године у наше мало село Павиће упала је ненадано већа група усташа. Окружили су село. Ријетки су успјели побјећи из својих кућа. Усташе су хватале жене и дјецу, убијали их, пљачкали по кућама, палиле и неке бацале у горуће куће и стаје.

Нисам успјела побјећи, али сам скочила из куће и сакрила се у дворишту између двије зидане каце, које су служиле као силоси. Забављене усташе хватањем жена и дјеце, паљењем кућа нису ме примијетиле. То је била моја срећа у великој несрећи. Гледала сам кретање злочинаца, чула вику: „Хватај их, пази да неко не побјегне.“ Убијали су углавном из пушака, а неке су бацали и у горуће куће. Било је и оних који су убијени у кући и живи запаљени.

У једном моменту примијетила сам брата од мога мужа, мога ђевера, како из свога склоништа трчи према својој запаљеној кући, ваљда у жељи да угаси пожар. Усташе су га примјетиле и појуриле да га ухвате живог. Бјежао је низ страну, а за њим од куће појурио је његов коњ-љубимац. У страни подно куће дочекао га је плот. У скоку преко пута плота погодиле су га усташе и раниле га. Коњ је почео рзати над рањеним господаром. Усташе су притрчале рањеном мом ђеверу. Скинуле су с коња улар и завезале га једним крајем око ногу мога јадног ђевера, а другим крајем око репа његовог коња. Затим су повели коња држећи га за гриву. По земљи су тако зликовци вукли тијело рањеног човјека. Још сам видјела да су га одвукли испод шуме Мраковца у правцу Присјеке.

Наше су куће још горјеле. Усташе су отишле. Наши људи и они који су се успјели спасити гасили су и спашавали што се још могло спасити. Тада су усташе усмртиле 24-еро сељака, углавном жена и дјеце.

Касније смо сазнали да је у Присјеки усташки лијечник хтио помоћи и превити ране моме ђеверу. Међутим чувши то усташки начелник Јурић Томинац скочио је и викнуо: „Да ли ћемо ми још лијечити српску гамад?“. Прискочио је к моме рањеном ђеверу и ударио га ножем у срце. Ту у близини су га и покопали…“

Павић Станка с.р.

Напомена:

Свједочење Станке Павић записао сам у њеном селу 20. септембра 1963.

Др Ђуро Затезало

Из књиге: Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“