Декларација и геноцид

О немачком профитерству на туђим, стварним и измишљеним злочинима, и о потреби да Србија почне много озбиљније да се бори за истину о геноциду над Србима. Најављена државна декларација, да не би испала пуцањ у празно, прилика је за то када већ нека друга важна питања чини се неће бити отворена.

Пише: Драгомир Анђелковић

О немачком профитерству на туђим, стварним и измишљеним злочинима, и о потреби да Србија почне много озбиљније да се бори за истину о геноциду над Србима. Најављена државна декларација, да не би испала пуцањ у празно, прилика је за то када већ нека друга важна питања чини се неће бити отворена.

Хрвати су, додуше за нијансу мање помпезно него раније, обележили још једну годишњицу операције „Олуја“, током које су протерали стотине хиљада Срба те убили више хиљада наших сународника. За нас је то злочиначка акција у много чему налик ономе што су против нашег народа предузимале хрватски нацисти током Другог светског рата, док је Загреб оцењује као „величанствену победу“. Западни медији су дуго били ближе хрватској верзији да би се последњих година полако померали ка српској. Што је необично у томе предњаче немачки и аустријски медији. Да ли се ту ради о потврди наше старе тезе да ће истина пре или касније надвладати лаж? Нажалост – не!

НЕМАЧКИ КОМПЛЕКС

Није било лако бити Немац после Другог светског рата. Не само нацисти, већ и Немци генерално, у филмовима и стриповима, романима и кабареима, серијама и вицевима – представљани су као зли, а неретко и глупи људи. Где год да су грађани некадашње Западне Немачке кретали (држављани Источне Немачке тај проблем нису имали јер скоро нигде нису могли да путују), сусретали су се са негативним стереотипима. Временом, они су бледели, али нису нестали. Оно што је било још горе од тога, то је да су и сами Немци, у контексту наметнуте политике денацификације, од малих ногу морали да прихватају бар део колективне кривице. Расли су уз систематско натурање, односно усвајање комплекса кривице. Нацисти су урадили ужасне ствари, и самим тим што су били њихови сународници, досуђено им је да због њих морају стално да се кају те црвене (или се праве да то раде).

Наизглед, негативно немачко искуство те врсте, требало је да допринесе њиховом критичком односу према сличном пропагандом третману другог народа. Међутим, није. Штавише било је обрнуто. Ради прања или бар релативизације сопствене националне прошлости, бројни немачки медији, новинари и политичари, али и научници и публицисти, у доба распада СФРЈ и ратова за југословенско наслеђе, учествовали су у креирању и ширењу лажне слике о српском народу. У томе су несумњиво били присутни немачки (гео)политички интереси, али не треба занемарити ни значајну психолошку компоненту повезану са оним о чему смо говорили.

Што су више пута помињани измишљени српски концентрациони логори, што су наглашеније наметане лажи о масовним покољима које су од Босне до Косова наводно починиле наше снаге, то је за Немце био мањи терет Аушвица. Пропорционално томе колико је увеличаван број сребреничких жртава, мање су Гебелсове и Герингове сународнике прогањале сенке страдалих током Холокауста. Живот је такав, туђа мука сопствену ублажава, а туђа недела олакшавају грижу савести због својих. Нема везе да ли су туђи злочини измишљени или преувеличани, битно је да обичном Немцу прича делује убедљиво. Отуда су мрачне фантазмагорије о српским злочинима из 90-их година прошлог века наставиле да живе у немачким средствима масовног информисања целовитије него у другим западним медијима и пошто су ратови на нашим просторима прохујали.

Сребреничке и друге лажи тог типа, пригодним приликама (нпр. око годишњице стављања тог источнобосанског града под контролу српских снага) постају врло присутне и у, примера ради, англосаксонским новинама и ТВ програмима. Међутим ту се ради о професионалној пропаганди срачунатој на оправдавање сопственог агресивног и империјалистичког понашања у прошлости, односно у циљу очувања сада већ пољуљаног глобалног поретка који су евротлантски центри моћи наметнули – између осталог и сламајући наш отпор – крајем прошлог века. Код Немаца у свему томе има много више емоција. Све и даље служи у многоме лечењу њихових дубоко повређених душа. И ту се крије за нас опасност која ће поново појачано доћи до изражаја у некој предстојећој фази ЕУ интеграција.

ОПАЖАЊЕ ХРВАТСКИХ ЗЛОЧИНА

Ту се, додуше, кристалисао и проблем за Хрвате. Када су утихнули антисрпски ратни бубњеви, на Западу је за нијансу објективније или тачније малчице мање необјективно, отпочело сагледавање дешавања на нашим просторима у доба распада СФРЈ и непосредно после њега. У таквим околностима огромни хрватски зличини, који су често превиђани, нису могли да се не опазе. То не треба ни рећи није значило да се одустало од лажи о драстично предимензионираним ратним негативним појавама иза којих су стајали поједини наши сународници, нити од накарадног клишеа према коме се ту радило о некаквом нашем мрачном плану. Но, макар хрватски истински злочини нису више били игнорисани. У томе, ни ту димензију не треба занемарити, постоји и геополитички сегмент.

Модерна хрватска држава (а ако се одбаце историјски митови питање је да ли је икада постојала нека друга) рођена је као немачко чедо. Међутим, Хрвати нису дуго остали ексклузивни берлински пулени. Брзо су почели да сагледавају „савезничке“ раскораке између САД и Немачке те да се на тој релацији понашају клијентски променљиво. То је утицало на промену односа немачких медија према њима. Англосаксонски су их одувек третирали прагматично, по принципу колико користи од њих толико и селективности за лоше што су Хрвати починили или пак (не)основаних хвалоспева њима у прилог. У свему томе постојао је геополитички али и класичан лобистички резон. С друге стране у већини немачким медија Хрвати су дуго имали безрезервно миљеничку позицију.

То се, у не малој мери, променило. Срби су и даље морално „црни“. То је константа. Али и Хрвати су озбиљно потамнели. И најмање је у томе битна све више пронемачка позиција Београда. Неког значаја и то има, али други фактори су важнији. А међу њима је далеко од тога да буде на последњем месту оно чиме смо се бавили тј. немачка потреба да лечем сопствене комплексе. Прича о „српским негативцима“ је већ истрошена, па добро дође хрватско освежење. Из истог разлога се у немачким медијима толико пише о, примера ради, турским злочинима над Јерменима. Ту се ради, објективно, о геноциду из времена Првог светског рата, какав су Немци починили над Јеврејима а Хрвати над Србима у Другом светском рату. Но, туђа мука мало боли прагматичне западњаке, осим ако неко нема интерес да се ка њој усмере и у таквом стању одрже рефлектори јавности. Када се ради о Холокаусту и разлозима што је свест о њему развијена, учвршћена и одржавана на начин да не изгуби са временом ни атом набоја – не треба шире ни причати.

Када је у питању глобално расветљавање геноцида над Јерменима, ту се пак ради о систематском деловању бројне и утицајне јерменске дијаспоре, обновљене јерменске државе али (гео)политичким мотивима који су променљиво присутни на Западу. Међутим, у Немачкој јерменска дијаспора нема ни приближно демографски, политички, економски и културни значај као у Француској, а чак и док је Берлин наглашено држао до добрих односа са Турском, у водећој земљи ЕУ се одвијала серија интензивних акција са намером да се у потпуности обелодани и осуди оно што се средином и крајем Првог светског рата догодило Јерменима на просторима Отоманског царства. Да не понављам зашто је било и остало тако.

ГЕНОЦИДНИ ДАНАК

Из свега реченог је јасно шта нас на плану инсистирања на признању непостојећег геноцида у Сребреници чека са Берлином. А нама Србима не треба да буде утеха што се у Немачкој и донекле другим западним земљама све чешће говори о наведеном, а поготово Хрватским злочинима почињеним над нама. Уместо тога треба да нас плаши то што ће пропорционално одмицању процеса ЕУ интеграција (без обзира да ли ћемо стићи до капија Уније или не), услед уверености да смо спремни да све више плаћамо нове етапе на том путу својим уступцима, Немци покушати да нам наметну „геноцидни данак“.

Није нам олашкање – мада на мах тако може да делује – што се измишљен геноцид који се приписује нама ставља у исти ред са истинским геноцидима које су починили Хрвати или Немци па и Турци. Но, нажалост, колико год да се активирамо у борби против сребреничких и сличних лажи (а сада смо и на том пољу, част изузецима, прилично пасивни), нећемо постићи превелике резултате. Дух страшне лажи је пуштен из боце и у њу више неће бити враћен.

Наравно, то није разлог да не дамо све од себе како би га сузбијали. Уосталом, тиме браним и себе од немачке судбине. Победнички смо изашли из велике офанзиве – и на нашем терену хистерично покренуте после 5. октобра кампање – која је имала за циљ да нам наметне суочавање за измишљеним злочинима. Уз све наше мане, показали смо се као „тврд орах“ када се радило о тој врсти препарирања наше свести и савести. Али у контексту ЕУ интеграција суочићемо се са новим ударом, овај пут мање усмереним ка дубинском усвајању лажи у кратком року, већ ка наметању законских оквира којима би било санкционисано негирање измишљених наших злочина. Делујући офанзивно ка иностранству макар и без шансе да суштински елиминишемо сребреничку превару, бар смањујемо шансе да се наведена прича радикално отвори. Благовремено шаљемо Немцима поруку шта нећемо прихватити и тако их обесхрабрујући да пакет глупости које од нас траже категорички допуне захтевом да прихватимо лаж о геноциду у Сребреници и уз то колико-толико споља ипак смањујемо метастазе антисрпске пропаганде.

ПОИГРАВАЊЕ ТРАГЕДИЈОМ

Зато најављена декларација за „опстанак нације“ треба да има део који се односи на то питање. И што је још важније, на питање ширења истине о геноциду над Србима почињеном у НДХ који је на неки начин окончала савремена Хрватска. Без трунке пропагандних претеривања оно што су од 1941. до 1945. Србима радиле хрватске усташе било је идентично (по технологији злочина и горе) ономе што су чинили немачки нацисти Јеврејима. То свет мора да зна. Битно је и само по себи и, да поновим, као штити од наметања нама „геноцидности“. Ако се потрудимо, ту реално можемо да постигнемо успех. Али важно је да и сами према томе променимо однос а не да наши политичари целу ствар повремено користе за личну промоцију или тек као дневнополитички аргумент у препуцавању са окружењем.

Колико смо само, примера ради, имали до сада „искрених“ заклињања са разних страна да ћемо добити српски Јад Вашем – музеј геноцида; и никоме ништа. Речи лете а дела изостају! Уз наду политичара да су речи заборављене. Да тако не би било и даље држава коначно мора да формализује и на тим основама учини систематским деловање у циљу глобалног ширења истине о томе да су Срби уз Јевреје, Роме и Јермене, једини народ европског круга, који је, после тзв. мрачне фазе верских ратова у 16-17. веку, био изложен геноциду. Ту се не ради само о прошлости. Ко заборавља злочине који су над њим почињени, призива нове. Стога, у питању је и наша будућност тј. оно што спада у домен „опстанка нације“ и са тим повезане декларације.

А када смо већ код ње, да се не лажемо, готово сам сигуран да се та декларација неће бавити најважнијим питањима за националну будућност. Нема код нас храбрости да се српско питање отвори као државно, на начин који би подразумевао макар наш став да мирним средствима одбацујемо поредак који нам је силом, противно праву и правди, наметнут НАТО ракетама или посредном подршком нашим регионалним непријатељима.

НУЖНИ МИНИМУМ

На нашој патриотској јавности је да то смирено али упорно тражи, односно да наступи борбено ако буде покушаја да се праве било какви статусни аранжмани по питању Косова без целовитог решавања српског питања. То би био дупли губитак: уз косовски слабила би се и позиција РС (која је много боља док је отворено за Берлин важно косовско питање). А када се ради о декларацији у оквирима онога зашта је актуелна политичка каста способна, максимум је – под условом да све не остане у домену пуких речи већ да се преточи и у програм деловања – ако се акценат стави на борбу за демографску и културно-идентитетску будућност српског народа али без селективности као што је случај сада, када се због односа са опскурним подгоричким режимом занемарује идентитетски геноцид над Србима у Црној Гори. И наравно ако се у све укључи борба у прилог истини о историјској трагедији која нам се догодила.

„Добри односи“ са Немачком (ако је могуће без цинизма говорити о добрим односима са неким ко је промотер сецесије дела наше територије и на други начин ради против наших интереса) или било ким другим, не смеју се плаћати компромисима у вези са истином о геноциду који је извршен над српским народом и лажима о геноциду који смо наводно ми починили. Ваљда наше политичке елите могу толико да буду одговорне, а не да се задовоље (и нас убеђују да је то изванредно) тиме што ће наше „пријатељство“ са Немцима резултирати тиме да са њима и Хрватима поделимо кривицу за злочине које су оно чинили а ми заправо били жртве а не џелати! И још да будемо срећни што ми нисмо најгоре прошли.

То су смернице за што скорије деловање. Насупрот томе, ако се декларација сведе само на културу и ћирилицу, и то још начелно, онда боље и да је не доносимо. И сада имамо законске одредбе које ћирилицу треба да штите али их не примењујемо а када се ради о култури, о важним питањима из њеног домена и даље одлучују разни србофоби. Све то може да се промени и без декларација, а ако се она доноси мора се макар на неким пољима отићи много даље. А то је, понављам, када већ државно вођство нема смелости за више, ширење истине о класичном геноциду над Србима у прошлости и борби против идентитетског геноцида над нашим народом која је у току у бившој „српској Спарти“ и на другим просторима.

(Видовдан)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Повампирени пројекат: Оптужити Србе да пишу „Мајн кампф“

Кад кажеш „опстанак Срба“: Шовиниста си и хушкаш на рат …

Додик: Пишем план за опстанак Срба са Вучићем | Јадовно 1941.

Анђелковић: Бошњаци и даље воде рат против Срба и не желе …

Драгомир Анђелковић: Темељи модерне српске трагедије …

Драгомир Анђелковић: Нови талас сепаратизма | Јадовно 1941.