Deklaracija i genocid

Datum objave: četvrtak, 17 avgusta, 2017
Veličina slova: A- A+

O nemačkom profiterstvu na tuđim, stvarnim i izmišljenim zločinima, i o potrebi da Srbija počne mnogo ozbiljnije da se bori za istinu o genocidu nad Srbima. Najavljena državna deklaracija, da ne bi ispala pucanj u prazno, prilika je za to kada već neka druga važna pitanja čini se neće biti otvorena.

Dragomir Anđelković
Dragomir Anđelković

Piše: Dragomir Anđelković

O nemačkom profiterstvu na tuđim, stvarnim i izmišljenim zločinima, i o potrebi da Srbija počne mnogo ozbiljnije da se bori za istinu o genocidu nad Srbima. Najavljena državna deklaracija, da ne bi ispala pucanj u prazno, prilika je za to kada već neka druga važna pitanja čini se neće biti otvorena.

Hrvati su, doduše za nijansu manje pompezno nego ranije, obeležili još jednu godišnjicu operacije „Oluja“, tokom koje su proterali stotine hiljada Srba te ubili više hiljada naših sunarodnika. Za nas je to zločinačka akcija u mnogo čemu nalik onome što su protiv našeg naroda preduzimale hrvatski nacisti tokom Drugog svetskog rata, dok je Zagreb ocenjuje kao „veličanstvenu pobedu“. Zapadni mediji su dugo bili bliže hrvatskoj verziji da bi se poslednjih godina polako pomerali ka srpskoj. Što je neobično u tome prednjače nemački i austrijski mediji. Da li se tu radi o potvrdi naše stare teze da će istina pre ili kasnije nadvladati laž? Nažalost – ne!

NEMAČKI KOMPLEKS

Nije bilo lako biti Nemac posle Drugog svetskog rata. Ne samo nacisti, već i Nemci generalno, u filmovima i stripovima, romanima i kabareima, serijama i vicevima – predstavljani su kao zli, a neretko i glupi ljudi. Gde god da su građani nekadašnje Zapadne Nemačke kretali (državljani Istočne Nemačke taj problem nisu imali jer skoro nigde nisu mogli da putuju), susretali su se sa negativnim stereotipima. Vremenom, oni su bledeli, ali nisu nestali. Ono što je bilo još gore od toga, to je da su i sami Nemci, u kontekstu nametnute politike denacifikacije, od malih nogu morali da prihvataju bar deo kolektivne krivice. Rasli su uz sistematsko naturanje, odnosno usvajanje kompleksa krivice. Nacisti su uradili užasne stvari, i samim tim što su bili njihovi sunarodnici, dosuđeno im je da zbog njih moraju stalno da se kaju te crvene (ili se prave da to rade).

Naizgled, negativno nemačko iskustvo te vrste, trebalo je da doprinese njihovom kritičkom odnosu prema sličnom propagandom tretmanu drugog naroda. Međutim, nije. Štaviše bilo je obrnuto. Radi pranja ili bar relativizacije sopstvene nacionalne prošlosti, brojni nemački mediji, novinari i političari, ali i naučnici i publicisti, u doba raspada SFRJ i ratova za jugoslovensko nasleđe, učestvovali su u kreiranju i širenju lažne slike o srpskom narodu. U tome su nesumnjivo bili prisutni nemački (geo)politički interesi, ali ne treba zanemariti ni značajnu psihološku komponentu povezanu sa onim o čemu smo govorili.

Što su više puta pominjani izmišljeni srpski koncentracioni logori, što su naglašenije nametane laži o masovnim pokoljima koje su od Bosne do Kosova navodno počinile naše snage, to je za Nemce bio manji teret Aušvica. Proporcionalno tome koliko je uveličavan broj srebreničkih žrtava, manje su Gebelsove i Geringove sunarodnike proganjale senke stradalih tokom Holokausta. Život je takav, tuđa muka sopstvenu ublažava, a tuđa nedela olakšavaju grižu savesti zbog svojih. Nema veze da li su tuđi zločini izmišljeni ili preuveličani, bitno je da običnom Nemcu priča deluje ubedljivo. Otuda su mračne fantazmagorije o srpskim zločinima iz 90-ih godina prošlog veka nastavile da žive u nemačkim sredstvima masovnog informisanja celovitije nego u drugim zapadnim medijima i pošto su ratovi na našim prostorima prohujali.

Srebreničke i druge laži tog tipa, prigodnim prilikama (npr. oko godišnjice stavljanja tog istočnobosanskog grada pod kontrolu srpskih snaga) postaju vrlo prisutne i u, primera radi, anglosaksonskim novinama i TV programima. Međutim tu se radi o profesionalnoj propagandi sračunatoj na opravdavanje sopstvenog agresivnog i imperijalističkog ponašanja u prošlosti, odnosno u cilju očuvanja sada već poljuljanog globalnog poretka koji su evrotlantski centri moći nametnuli – između ostalog i slamajući naš otpor – krajem prošlog veka. Kod Nemaca u svemu tome ima mnogo više emocija. Sve i dalje služi u mnogome lečenju njihovih duboko povređenih duša. I tu se krije za nas opasnost koja će ponovo pojačano doći do izražaja u nekoj predstojećoj fazi EU integracija.

OPAŽANjE HRVATSKIH ZLOČINA

Tu se, doduše, kristalisao i problem za Hrvate. Kada su utihnuli antisrpski ratni bubnjevi, na Zapadu je za nijansu objektivnije ili tačnije malčice manje neobjektivno, otpočelo sagledavanje dešavanja na našim prostorima u doba raspada SFRJ i neposredno posle njega. U takvim okolnostima ogromni hrvatski zličini, koji su često previđani, nisu mogli da se ne opaze. To ne treba ni reći nije značilo da se odustalo od laži o drastično predimenzioniranim ratnim negativnim pojavama iza kojih su stajali pojedini naši sunarodnici, niti od nakaradnog klišea prema kome se tu radilo o nekakvom našem mračnom planu. No, makar hrvatski istinski zločini nisu više bili ignorisani. U tome, ni tu dimenziju ne treba zanemariti, postoji i geopolitički segment.

Moderna hrvatska država (a ako se odbace istorijski mitovi pitanje je da li je ikada postojala neka druga) rođena je kao nemačko čedo. Međutim, Hrvati nisu dugo ostali ekskluzivni berlinski puleni. Brzo su počeli da sagledavaju „savezničke“ raskorake između SAD i Nemačke te da se na toj relaciji ponašaju klijentski promenljivo. To je uticalo na promenu odnosa nemačkih medija prema njima. Anglosaksonski su ih oduvek tretirali pragmatično, po principu koliko koristi od njih toliko i selektivnosti za loše što su Hrvati počinili ili pak (ne)osnovanih hvalospeva njima u prilog. U svemu tome postojao je geopolitički ali i klasičan lobistički rezon. S druge strane u većini nemačkim medija Hrvati su dugo imali bezrezervno miljeničku poziciju.

To se, u ne maloj meri, promenilo. Srbi su i dalje moralno „crni“. To je konstanta. Ali i Hrvati su ozbiljno potamneli. I najmanje je u tome bitna sve više pronemačka pozicija Beograda. Nekog značaja i to ima, ali drugi faktori su važniji. A među njima je daleko od toga da bude na poslednjem mestu ono čime smo se bavili tj. nemačka potreba da lečem sopstvene komplekse. Priča o „srpskim negativcima“ je već istrošena, pa dobro dođe hrvatsko osveženje. Iz istog razloga se u nemačkim medijima toliko piše o, primera radi, turskim zločinima nad Jermenima. Tu se radi, objektivno, o genocidu iz vremena Prvog svetskog rata, kakav su Nemci počinili nad Jevrejima a Hrvati nad Srbima u Drugom svetskom ratu. No, tuđa muka malo boli pragmatične zapadnjake, osim ako neko nema interes da se ka njoj usmere i u takvom stanju održe reflektori javnosti. Kada se radi o Holokaustu i razlozima što je svest o njemu razvijena, učvršćena i održavana na način da ne izgubi sa vremenom ni atom naboja – ne treba šire ni pričati.

Kada je u pitanju globalno rasvetljavanje genocida nad Jermenima, tu se pak radi o sistematskom delovanju brojne i uticajne jermenske dijaspore, obnovljene jermenske države ali (geo)političkim motivima koji su promenljivo prisutni na Zapadu. Međutim, u Nemačkoj jermenska dijaspora nema ni približno demografski, politički, ekonomski i kulturni značaj kao u Francuskoj, a čak i dok je Berlin naglašeno držao do dobrih odnosa sa Turskom, u vodećoj zemlji EU se odvijala serija intenzivnih akcija sa namerom da se u potpunosti obelodani i osudi ono što se sredinom i krajem Prvog svetskog rata dogodilo Jermenima na prostorima Otomanskog carstva. Da ne ponavljam zašto je bilo i ostalo tako.

GENOCIDNI DANAK

Iz svega rečenog je jasno šta nas na planu insistiranja na priznanju nepostojećeg genocida u Srebrenici čeka sa Berlinom. A nama Srbima ne treba da bude uteha što se u Nemačkoj i donekle drugim zapadnim zemljama sve češće govori o navedenom, a pogotovo Hrvatskim zločinima počinjenim nad nama. Umesto toga treba da nas plaši to što će proporcionalno odmicanju procesa EU integracija (bez obzira da li ćemo stići do kapija Unije ili ne), usled uverenosti da smo spremni da sve više plaćamo nove etape na tom putu svojim ustupcima, Nemci pokušati da nam nametnu „genocidni danak“.

Nije nam olaškanje – mada na mah tako može da deluje – što se izmišljen genocid koji se pripisuje nama stavlja u isti red sa istinskim genocidima koje su počinili Hrvati ili Nemci pa i Turci. No, nažalost, koliko god da se aktiviramo u borbi protiv srebreničkih i sličnih laži (a sada smo i na tom polju, čast izuzecima, prilično pasivni), nećemo postići prevelike rezultate. Duh strašne laži je pušten iz boce i u nju više neće biti vraćen.

Naravno, to nije razlog da ne damo sve od sebe kako bi ga suzbijali. Uostalom, time branim i sebe od nemačke sudbine. Pobednički smo izašli iz velike ofanzive – i na našem terenu histerično pokrenute posle 5. oktobra kampanje – koja je imala za cilj da nam nametne suočavanje za izmišljenim zločinima. Uz sve naše mane, pokazali smo se kao „tvrd orah“ kada se radilo o toj vrsti prepariranja naše svesti i savesti. Ali u kontekstu EU integracija suočićemo se sa novim udarom, ovaj put manje usmerenim ka dubinskom usvajanju laži u kratkom roku, već ka nametanju zakonskih okvira kojima bi bilo sankcionisano negiranje izmišljenih naših zločina. Delujući ofanzivno ka inostranstvu makar i bez šanse da suštinski eliminišemo srebreničku prevaru, bar smanjujemo šanse da se navedena priča radikalno otvori. Blagovremeno šaljemo Nemcima poruku šta nećemo prihvatiti i tako ih obeshrabrujući da paket gluposti koje od nas traže kategorički dopune zahtevom da prihvatimo laž o genocidu u Srebrenici i uz to koliko-toliko spolja ipak smanjujemo metastaze antisrpske propagande.

POIGRAVANjE TRAGEDIJOM

Zato najavljena deklaracija za „opstanak nacije“ treba da ima deo koji se odnosi na to pitanje. I što je još važnije, na pitanje širenja istine o genocidu nad Srbima počinjenom u NDH koji je na neki način okončala savremena Hrvatska. Bez trunke propagandnih preterivanja ono što su od 1941. do 1945. Srbima radile hrvatske ustaše bilo je identično (po tehnologiji zločina i gore) onome što su činili nemački nacisti Jevrejima. To svet mora da zna. Bitno je i samo po sebi i, da ponovim, kao štiti od nametanja nama „genocidnosti“. Ako se potrudimo, tu realno možemo da postignemo uspeh. Ali važno je da i sami prema tome promenimo odnos a ne da naši političari celu stvar povremeno koriste za ličnu promociju ili tek kao dnevnopolitički argument u prepucavanju sa okruženjem.

Koliko smo samo, primera radi, imali do sada „iskrenih“ zaklinjanja sa raznih strana da ćemo dobiti srpski Jad Vašem – muzej genocida; i nikome ništa. Reči lete a dela izostaju! Uz nadu političara da su reči zaboravljene. Da tako ne bi bilo i dalje država konačno mora da formalizuje i na tim osnovama učini sistematskim delovanje u cilju globalnog širenja istine o tome da su Srbi uz Jevreje, Rome i Jermene, jedini narod evropskog kruga, koji je, posle tzv. mračne faze verskih ratova u 16-17. veku, bio izložen genocidu. Tu se ne radi samo o prošlosti. Ko zaboravlja zločine koji su nad njim počinjeni, priziva nove. Stoga, u pitanju je i naša budućnost tj. ono što spada u domen „opstanka nacije“ i sa tim povezane deklaracije.

A kada smo već kod nje, da se ne lažemo, gotovo sam siguran da se ta deklaracija neće baviti najvažnijim pitanjima za nacionalnu budućnost. Nema kod nas hrabrosti da se srpsko pitanje otvori kao državno, na način koji bi podrazumevao makar naš stav da mirnim sredstvima odbacujemo poredak koji nam je silom, protivno pravu i pravdi, nametnut NATO raketama ili posrednom podrškom našim regionalnim neprijateljima.

NUŽNI MINIMUM

Na našoj patriotskoj javnosti je da to smireno ali uporno traži, odnosno da nastupi borbeno ako bude pokušaja da se prave bilo kakvi statusni aranžmani po pitanju Kosova bez celovitog rešavanja srpskog pitanja. To bi bio dupli gubitak: uz kosovski slabila bi se i pozicija RS (koja je mnogo bolja dok je otvoreno za Berlin važno kosovsko pitanje). A kada se radi o deklaraciji u okvirima onoga zašta je aktuelna politička kasta sposobna, maksimum je – pod uslovom da sve ne ostane u domenu pukih reči već da se pretoči i u program delovanja – ako se akcenat stavi na borbu za demografsku i kulturno-identitetsku budućnost srpskog naroda ali bez selektivnosti kao što je slučaj sada, kada se zbog odnosa sa opskurnim podgoričkim režimom zanemaruje identitetski genocid nad Srbima u Crnoj Gori. I naravno ako se u sve uključi borba u prilog istini o istorijskoj tragediji koja nam se dogodila.

Dobri odnosi“ sa Nemačkom (ako je moguće bez cinizma govoriti o dobrim odnosima sa nekim ko je promoter secesije dela naše teritorije i na drugi način radi protiv naših interesa) ili bilo kim drugim, ne smeju se plaćati kompromisima u vezi sa istinom o genocidu koji je izvršen nad srpskim narodom i lažima o genocidu koji smo navodno mi počinili. Valjda naše političke elite mogu toliko da budu odgovorne, a ne da se zadovolje (i nas ubeđuju da je to izvanredno) time što će naše „prijateljstvo“ sa Nemcima rezultirati time da sa njima i Hrvatima podelimo krivicu za zločine koje su ono činili a mi zapravo bili žrtve a ne dželati! I još da budemo srećni što mi nismo najgore prošli.

To su smernice za što skorije delovanje. Nasuprot tome, ako se deklaracija svede samo na kulturu i ćirilicu, i to još načelno, onda bolje i da je ne donosimo. I sada imamo zakonske odredbe koje ćirilicu treba da štite ali ih ne primenjujemo a kada se radi o kulturi, o važnim pitanjima iz njenog domena i dalje odlučuju razni srbofobi. Sve to može da se promeni i bez deklaracija, a ako se ona donosi mora se makar na nekim poljima otići mnogo dalje. A to je, ponavljam, kada već državno vođstvo nema smelosti za više, širenje istine o klasičnom genocidu nad Srbima u prošlosti i borbi protiv identitetskog genocida nad našim narodom koja je u toku u bivšoj „srpskoj Sparti“ i na drugim prostorima.

(Vidovdan)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Povampireni projekat: Optužiti Srbe da pišu „Majn kampf“

Kad kažeš „opstanak Srba“: Šovinista si i huškaš na rat …

Dodik: Pišem plan za opstanak Srba sa Vučićem | Jadovno 1941.

Anđelković: Bošnjaci i dalje vode rat protiv Srba i ne žele …

Dragomir Anđelković: Temelji moderne srpske tragedije …

Dragomir Anđelković: Novi talas separatizma | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top