Васа Казимировић: Цена српске победе у првом светском рату: 1.247.435 људи

Тукући се са силама које су биле одлучиле да је поробе и униште као самосталну државу и тако је спрече да оствари своје националне циљеве – да сабере све Србе у свом крилу, а поврх тога окупи око себе све земље настањене Јужним Словенима у Аустроугарској, Србија је у рату 1914-1918. године изгубила силно људство. Имала је толико гробова да их све није могла ни побележити. Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају.

Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника. Тако велике губитке, у односу на број становника није имала ниједна друга држава…

Само у 1914. години српска војска је остала без 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153. 373 војника.

До септембра 1915. из списка живих избрисано је 172.508 бораца.

Током преласка преко Албаније живот је изгубило 77.455 војника, а на Солунском фронту, 1916, 1917. и 1918. године – 36.477.

Сем свега наведеног, године 1915, на територији Србије 34.781 војник умро је од рана или болести.

Србија је у мир и опоравак после I светског рата кренула са око 500.000 ратних сирочади

Колико су ови губици били велики, може се закључити и на основу податка, да је из читаве Хрватске и Славоније у Првом светском рату погинуло – у Србији, затим у Русији и на италијанском фронту око 70.000 војника (око 150.000 било је заробљено, већином у Русији).

И у заробљеништву је страдао велики број српских војника – у свему 81.214 бораца. Један број је убијен, један део умро услед слабе исхране и разних болести, а један део је оставио живот на сваковрсним радилиштима на којима ратни заробљеници, по Хашким конвенцијама, нису ни смели бити употребљавани; у питању су били фортификациони радови у првим борбеним линијама (на аустријско-италијанском фронту), у рудницима, и тако даље. Како је утврдио Владимир Стојанчевић, многи српски ратни заробљеници били су приморани да учествују и на изграднји Багдадске железнице у пустињама Месопотамије…

Велике губитке цивилног становништва имала је Србија у рату 1914-1918. године и у цивилном становништву – 845.000 рачунајући у тај број и жене и децу.

Само од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија тифуса 1914-1915. године однела је око 360.000 живота.

Укупно, према подацима изнесеним на Конференцији мира у Паризу, Србија је, што војника, а што цивила изгубила 1.247.435 људи – 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године, када је рат почео. (Према подацима саопштеним у Народној скупштини 1921. године, број жртава рата износио је – 1.000.356). Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србије износили су пак 1.511.415 људи.

Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије… Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке… Њих је било око 500.000.

Србија је све жртвовала за љубав јединствене државе са Хрватима и Словенцима

Услед тако великог губитка у становништву, Србија је била осуђена на спор опоравак. На другој страни, она је постала пасивно миграционо подручје, у које су се, како је изнео Милорад Екмечић, сливале православне струје досељеника из суседних покрајина. Последица тога, опет, било је стварање простора за раст становништва исламске вере, које је у дотадашњим историјским раздобљима, свуда сем на Косову, било у демографском назадовању. Отуда, а кад се све друго узме у обзир, може се рећи, као што констатује и М. Екмечић, да је уједињење 1918. године било – „Пирова победа српског народа“.

У том смислу, да је српски народ у Првом светском рату извојевао Пирову победу, говорило се и у Народној скупштини, још 1921. године, нарочито у дебатама које су вођене кад се доносио Видовдански устав. Истицало се и тада, и доказивало, да је Србија у рату за Југославију дала све што је могла и имала, а да за узврат није добила ништа.

„Јесте ли ишли, господо, у село„, питао је 1921. године посланик Борислав Штављанин, „јесте ли видели ону сеоску сиротињу која иде гола и боса без одеће и обуће, чији су хранитељи пали на бојним пољима за ову отаџбину…“

Тамо где је посланик Штављанин стао, наставио је 16 година касније, 1937. године, посланик Живојин Поповић. У Народној скупштини он је рекао да је Србија за награду што је створила велику југословенску државу добила само могућност да заостаје – „на пољу просвете, индустрије, у погледу уређења и одржавања друмова, електрификације…“

Закључак посланика Поповића је био да је Србија „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.

Указивање посланика из Србије на огромне жртве Србије у рату, и на малу заинтересованост нове државе да се те ратне ране што пре исцеле, изазвало је најоштрије реакције Хрвата, па и оних који су били опредељени за заједничку државу. Др Мате Дринковић, посланик из Хрватске, близак краљу Александру Карађорђевићу и један од његових главних помоћника при увођењу личног режима 1929. године, изјавио је, на седници Скупштине од 12. маја 1931. године, да све приче о жртвама Србије имају за циљ само једно – да докажу „да би се Хрвати морали покорити Србима“, да би „Хрвати морали да се жртвују“. Али Хрвати, нагласио је Дринковић, „кад им се каже – покорите се, морају одговорити – не можемо и нећемо!“

Шездесет хиљада „митлеуропских“ вешала

Полазећи од броја обешених, стрељаних и интернираних становника Србије, оних који нису били позвани под ратну заставу, а то значи стараца, жена и деце, током рата 1914-1918. године, проучаваоци су дошли до једногласног закључка, да се мерама насиља хтела смањити биолошка снага српског народа и да је то био „један од скривених циљева аустроугарске владе“, главног непријатеља Србије. Намера Беча и Будимпеште, кад су се одлучили за рат против Србије, била је, како се истиче, да српску државу „не само војнички прегазе, политички унизе и економски исцрпе, већ и да у њој изазову дубоке социјалне поремећаје, који ће задуго кочити и успоравати њен опоравак и развитак. Отуда је рат био вођен окрутно не само на фронту већ и у опхођењу са становништвом…

Од 60 хиљада вешала, колико је Аустроугарска током рата подигла у својој држави и на окупираним територијама, добар део отпада на Србију. (Према изјави аустроугарског генерала Бекића загребачком листу „Аграмер Таглат“, за време окупације обешено је у Србији, одлуком војних власти, 11.000 лица, али стварни број обешених без пресуда треба да је био десетоструко већи!).

Вешане су, кад с пресудом, а кад без ње, једноставном одлуком војних и полицијских власти, врло често и жене, мајке ситне деце. Понекад су жене извођене на губилиште само зато што су, и не слутећи да војници у униформама аустроугарске војске говоре истим језиком као и оне, протестујући против реквизиција, упутиле какву псовку тлачитељима – све до цара Франц Јозефа. Због једне такве псовке и проклињања да „цару преседне то што од српског народа отима“ – по кратком поступку осуђена је на смрт вешањем да наведемо само један пример из Тамнаве, Живана Лазић из села Звиздара код Уба, мајка шесторо ситне деце.

Вешање становника Србије било је обична појава на свим странама, каже Драгиша Лапчевић. Због тога, због „зулума“, многи су се одметали у хајдуке.

„А зулум је већ свуда био“, наводи даље Лапчевић, „догорео до ноката. Изузетак су чинили само Чеси, ако би се где који потревио…“

У самом Београду, кад су аустроугарске трупе на челу са једним хрватским пуком први пут запоселе град у децембру 1914. године, одмах су, већ другог дана, постављена четири вешала – од којих једна на Теразијама, на простору између хотела „Москве“ и „Балкана“, на којима је окончао живот осамнаестогодишњи добровољац Михаило Радовановић, родом из Раче Крагујевачке.

Другог дана после освајања Београда, хрватски пук поставља четири вешала на Теразијама

Као највећи град у Србији, Београд је био посебна мета аустроугарске војске и аустроугарске полиције, у којој су кључне позиције имали Хрвати, у првом реду припадници полиције из Загреба. На хиљаде Београђана отерано је у концентрационе логоре широм Мађарске и Аустрије… Многи од њих су у тим логорима били стрељани, а многи су били жртве разних епидемија, будући да су недеље и недеље, па и месеце, провели под ведрим небом, лежећи на голој земљи. У ове логоре, и у интернацију уопште, одвођено је и мушко и женско становништво, а врло често и малолетна деца. Како наводи Д. Миликић, 13. децембра 1914. године, пред само прво протеривање аустроугарске војске из Београда, у граду је извршена „права шинтерска хајка на грађане. Наоружане патроле, пешке и на коњима, почеле су сурово и без икаквог обзира да купе по улицама старце, инвалиде, жене и децу и да терају преко моста за Земун… Покупљено је око 1.500 људи у току једног или два дана и протерано у буљуцима према Сави. Била је то зима, када је почео крвави пут у интернацију грађана покупљених онако како су се затекли на улицама…“

Из Земуна, са улица покупљени Београђани су пешице упућени у Нови Сад, а одатле у концентрационе логоре у Нађмеђеру, Болдогасоњу, Нахасхабу, Капошвару... Према изјави Танасија Хаџи-Илића, објављеној у „Политици“ од 11. јуна 1915. године, његова група од 2.800 људи допремљена је у логор Балдогасонуфалви, где се у једном часу нашло 13.000 интернираца од којих је остало живо само 8.300…

Лов на људе по српским градовима: одвођење у логоре без пресуде и без кривице

По поновном уласку аустро-угарских трупа (и немачких) у Београд, ујесен 1915. године, интернирање Београђана поново је дошло на стални дневни ред. И у још већем обиму него у децембру 1914. године. До нарочито масовног интернирања и спровођење Београђана у концентрационе логоре дошло је крајем 1915, потом 1916. (кад је Румунија ушла у рат против централних сила), затим поново 1917. године, у време Топличког устанка и коначно године 1918, пред сам слом Аустроугарске, да би се осигурало несметано повлачење њене војске и да би се могла одвући из Србије опљачкана добра.

„Оштрица је била уперена“, истиче Андреј Митровић, „против мушкараца у пуној животној снази, али је веома много погађала и старије људе, затим жене и децу, при чему није било потребно да се направи неки преступ према окупатору… Интернирања су имала узроке у два унапред створена становишта водећих – посебно војних – кругова у Монархији, оба проистекла из чињенице да су царско-краљевска дипломатија и војска дуго трпеле тешке неуспехе због упорног и успешног српског отпора, што је у аристократским палатама по подунављу доживљавано као тешко понижење.

С једне стране је реч била о уверењу да је у питању народ који се неће лако одрећи идеје о својој слободи макар доживео и тежак војни пораз, с друге стране о жељи да се према побеђеном одмах покаже крајња строгост и осиона сила како би се на тај начин сугерисали снага и величина државе Хабсбурга. Тако је и због страха, тиме и из поштовања према храбрости и издржљивости малог народа и због осионости спровођено масовно и појединачно лишавање слободе становника и без судских пресуда и, најчешће, без учињених прекршаја.“

У појединим временским раздобљима, као, на пример, с почетка 1916. године, а затим у лето и с почетка јесени исте године, у Србији је трајао прави лов на људе. Окружни командант у Шапцу обавестио је војну управу у Београду, средином фебруара 1916, да је интернирао – „све мушко становништво без обзира на то да ли су у питању и људи који су по војним лекарским налазима способни или неспособни за ратну службу“.

Према службеним актима аустроугарске војне управе, у лето и у рану јесен 1916. године интернирано је, на пример, из округа Крагујевац – 5.497, из Крушевца – 2.461, Смедерева – 2.173, Ваљева – 1.018, и Београда са околином – 3.113 лица.

Један припадник аустроугарске војске, очевидац терора над становништвом Београда за време прве, краткотрајне окупације 1914, извесни Д.М., објавио је у Загребу 1919. године, брошуру – „Страхоте у Србији,“ у којој је рекао и следеће:

„Читаве руље пијаних војника кренуше кроз горући град проваљујући у јавне зграде и музеје, приватне куће и станове грађана, који из страха пред бомбардовањем оставише град и своје домове. Вриједније ствари, које би могли понијети собом, однијеше, док су покућство и остале ствари једноставно поразбијали и запалили. Ако би им се ко од укућана успротивио, без икаква би га суда усмртили… И тако, док су поједине руље војника пљачкале, робиле и убијале – јаке војничке опходнје, жандармерија и редарство, уместо да заштити мирно грађанство од подивљалих војника, пролазиле су кроз град и хватале голоруке грађане, које су у групама тјерале у тврђаву, да их касније интернирају у Мађарску.“

Славко Кватерник, мајор, шеф политичког одељења Војне управе у Србији

Један други сведок страхота у Београду 1914. године, такође припадник аустроугарске војске, очевидно запањен крволочношћу „браће по крви“ у аустроугарским униформама, оставио је, при повлачењу царско-краљевске војске из главног града Србије, писмену поруку власницима стана у којем је био смештен (у Улици краља Милана број 69):

„Брат на брата ударио
Гроб до гроба направише
Смрт онима свима тамо
Што нас љуто завадише…“

Међу наредбодавцима окрутних мера према становницима Београда и Србије уопште, али и међу спроводницима тих мера, налазило се много Хрвата. Неки од њих су свој крвави посао терора над Србима наставили 1941. године, кад је основана хрватско-муслиманска држава (НДХ) на челу са усташом др Антом Павелићем. Такав је случај био и са Славком Кватерником, „војсковођом“ у НДХ, а 1915. године мајором и шефом политичког одељења војне управе у Србији.

Први гувернер Србије, под којим је и почела страховлада аустроугарског окупатора у Србији, 1915, био је генералфелдмаршал Јохан, гроф Салис-Севис. Његов задатак је био (и гувернмана у целини) да уништавањем „слојева који политизирају“ – интелигенције, а у првом реду бивших министара, адвоката, професора и свештеника – од Срба „створи народ без политичких права и без сопственог културног живота“ и у целини га учини покорним Хабзбуршкој монархији.

Др Славко Павичић каже за Салис-Севиса, да је био „генерал са сјајним именом, Швицар по подриетлу, али по рођењу Хрват, по мајци у близком роду са славним хрватским генералом топништва, војсковођом из XIX стољећа, баруном Маројчићем де Мадона дел Монте“. При нападу на Србију, 1914. године, он је командовао једном бригадом 36. хрватске пешадијске дивизије. Истакао се, како Павичић наглашава, „већ у битци код Цера, а касније у битци у Јадарској долини, крај оне насипне цесте код Бадовинца, испод Шабца.“

Међу најодговорнијим аустроугарским личностима у време окупације Београда (1915-1918) помињу се још и „племенити“ цивилни комесар Кушевић, затим пуковник Кнежић, и генерал Бабић.

Колико је Београђана отерано у смрт током прве и друге, трогодишње, окупације, по наређењу и уз сагласност и личности досад поменутих, није никад сасвим тачно установљено. Али се рачуна, приближно узето, да је у питању четвртина становништва. (Према попису које су извршиле аустроугарске окупационе власти,Београд је, услед свега наведеног, у децембру 1916. године, спао на укупно 12 хиљада становника).

Истребљивањесрпског народа: У логорима људи су умирали „као плева“

Под насловом „Долина смрти“, „Политика“ је о страдању Београђана, и становништва у Србији уопште, током Првог светског рата, а у првом реду по повлачењу српске војске у Албанију и даље на Крф, писала овако:

„Аустроугарске окупационе власти купиле су по земљи Србији све што се нашло живо иза српске војске и у великим транспортима извлачили у мочварне и далеке крајеве да им нестане трага… Ти Срби су имали судбину да бију са непријатељем један други и друкчији Кајмакчалан, можда мање славан, али зато свакако мучнији, страшнији, а и катастрофалнији. Нежидер и Болдогасан, Маутхаузен и Ашах, та четири велика и ужасна гробља српских и црногорских ратника и интернираца за време светског рата у данашњој Аустрији јесу четири грозна документа са око 40 хиљада гробова мученичких костију. Четири Голготе у низу стотина других које је наш народ морао да издржи док је постигао оно што данас има. Четири документа епске надчовечанске жртве, једна крвава повеља више узидана у темеље ове државе.“

Страдање цивилног становништва у Србији илуструју и подаци о „бежанији“, нарочито у 1915. години, када је из самога Београда, на пример, избегло скоро 75.000 становника, из Београдског округа – 80.000, из Подрињског – 240.000, Ваљевског – 107.000, Ужичког – 75.000, Рудничког – 84.000.

У својим успоменама на окупацију 1915-1918. године, Драгиша Лапчевић је о интернирању становништва Србије, изнео и следеће:

„Аустро-Угарска је особито водила једну политику истребљивања српскога становништва путем интернирања: интернирање је непрестано трајало, а листом је српско становништво интернирано кад је Румунија објавила рат Аустроугарској. Тада је окупатор нашао разлога интернирати ен массе због тога, корсем, што је опасно држати у слободи окупирано становништво у близини једне земље која води рат! А кад је Румунија прегажена, те је и тај фиктивни разлог престао, интернирано српско становништво није пуштено, већ је у лагерима умирало у масама ко плева.“

Према Лапчевићевим наводима, у рату 1914-1918. године у Србији је страдало преко 35 одсто становништва.„Особито је био огроман помор у заробљеништву и интернацији“, каже Лапчевић, „и то не само од зараза које су готово трајно бесниле и које Аустро-Угарска није хтела угушивати, јер о заробљеницима и интернираним није водила рачуна ни колико о псима, већ и са једнога гладнога и хладнога режима, који је сарањивао и људе иначе врло отпорне. Кроз бараке је стално провејавала смртоносна хладноћа, а како су изгладнјавањем сатирали свет, причао ми је покојни Добра Ружић (књижевник и политичар, првак Радикалне странке Николе Пашића. Под Обреновићима више пута осуђиван на казну робије. Рат 1914. затекао га је у Крушевцу. Ту је ухапшен и потом интерниран у концентрациони логор у Нежидеру) да се гладни људи, просто избезвијали од глади, туку око коске коју нађу у буњишту, врло често око грашке, која се, несварена, нађе у изметцима људским била је врло честа појава! Да се потуку око којега прамичка траве, на који наиђу и опасу, била је, готово, редовна појава… Режим глади и хладноће, што га је Аустроугарска завела била над заробљеницима и интернирцима, над људима лишеним слободе и баченим у жицу и под бајонетску стражу, најсрамнији је жиг што га на себи носи та хијена – држава! Она ће кроз векове одговарати за непрегледна гробља наших ојађених заробљеника и интернираца…“

Терор и геноцид требало је заувек да елиминишу Србију из свих збивања на Балкану

У врху аустроугарске државе, у Бечу као и у Будимпешти – како историјска истраживања показују – сматрало се да су терор и геноцид у окупираној Србији једино средство које може, за догледну будућност, да елиминише Србију као друштвени и политички фактор у историјским збивањима на Балкану и да спречи да Србија буде главни чинилац окупљања Јужних Словена изван Хабсбуршке монархије.

Многе доказе за управо речено изнео је и Швајцарац Р. А. Рајс. Он је педантно забележио многе примере убијања заробљеника и рањеника, жена и деце. Рањени и заробљени војници српске војске били су чак и живи спаљивани. Такав је случај био са пешадијским мајором Костом Тодоровићем, старешином једне четничке јединице која је у августу и септембру 1914. године водила борбе у Босни, и његовим пратиоцем Јованом Живановићем, студентом из Босне. Тешко рањен у окршају са аустроугарском војском у слабине и обе ноге, Тодоровић се са својим пратиоцем склонио у један пласт сена, да би ту, тако прикривен, сачекао долазак ноћи. Био је откривен, међутим, и заједно са својим пратиоцем жив спаљен…

Ко је заклао ону децу?

– Не знам ко су, али говоре српски!

Област, чије је становништво највише страдало у Првом светском рату, нарочито 1914. године, била је Мачва. Ту је аустроугарска редовна војска починила такве злочине какви су ретко забележени у историји ратова у Европи. Радисав Симић из Ропочева код Београда, војник 3. чете, 2. батаљона 18. пука Дунавске дивизије И позива, један је од сведока дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви. Под заклетвом, Симић је изјавио следеће:

„У селу Дубље код Шапца, у једној кући наишли смо на шесторо заклане деце. Под снажним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао ништа да једем… У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. ‘Не знам ко су, али говоре српски’ – одговори он. У следећој кући наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих а на петом остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старци, жене и деца, или су пак поклани у кућама и двориштима…“

Вести о масовном убијању деце у Мачви зачас су облетеле Србију, али су стигле и у Хрватску, прво у Славонију. Појединци су били згранути у тој мери да се нису устручавали, и поред строгих мера власти, да изразе своје негодовање. Извесни Иштван Хорват, ратар из околине Осијека, није могао да се уздржи а да у сеоској кафани не каже:

„Што су нашим била крива србијанска нејака деца у колијевци, да су их клали?!“ – што га је скупо стајало. Изведен је пред суд у Осијеку и строго кажњен „због ширења лажних вијести“.

До ужаса запрепашчујуће је и сећање Гојка Николиша, лекара и генерала, на неког свог земљака, Николу Вујчића, званог Суџук, који је 1914. године ратовао у Србији као војник 96. пешадијског пука аустроугарске војске. Тај несрећник се хвалио по селу да је у Мачви на бајонет натицао живу српску дјецу…

„Наређујем вам да према тој банди немате милости, сваког ко српски говори без даљег стрељајте!“

Према наводима Владимира Стојанчевића, у Шабачком округу и Подрињу, при првом упаду аустроугарске војске, убијено је на хиљаде сељака и велики број жена… К. Штурценегер такође говори о хиљадама убијених становника Мачве, наглашавајући да су многи од њих били живи на комаде исечени… У једној кући пронађено је 15 жена са ситном децом – сви исечени на комаде, а у другој – седам укућана грозно искасапљених заједно са псом. У месту Костатово пронађено је 70 закланих људи.

Злочини редовне аустроугарске војске у Мачви, и уопште у Србији, они описани, а и сви други непоменути, имали су подлогу у посебном упутству Врховне команде у Бечу – да се према становништву у Србији не сме имати никакве милости. То упутство носи потпис генерала Хорштајна (Хорстеин) и оно је издато непосредно пред напад аустро-угарских трупа на Србију.

„Браћо, војници“, речено је у том службеном упутству, „ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина; уколико би вас задесила та несрећа да паднете у њихове руке, онда можете рачунати са најјезивијим (поступцима). Носеви и уши биће вам отсечени, очи ископане; вода ће тамо бити отрована, такође и храна; зато вам наређујем да према овој банди немате никакве милости, већ да све, што је српско, уништавате и сваког, ко српски говори, без даљег стрељате. При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности као државне чиновнике, свештенике и учитеље, и у присуству свих одмах обесите из сваке групе по тројицу…“

За доказ, да су се официри и војници држали овог упутства,
К. Штурценегер, „од на стотину случајева“, наводи следеће:

1. Мајор Штенцер из 26. пука, спроводећи наређење генерала Хорштајна, лично је убијао заробљене српске војнике;

2. Потпоручник Бертић из 28. пука само је у једној прилици лично стрељао седморицу српских сељака;

3. Капетан Цазда (Цасда) из 79. пука, и капетан Вујић из 21. пука, наредили су да се „физилира“ сваки заробљени војник трећег позива српске војске;

4. Командант 13. батаљона Ремен надгледао је клање цивила – већином жена и деце.

К. Штурценегер навео је и то да су сви припадници 9. српске дивизије, који су остали на бојишту рањени, били убијени од аустроугарских војника.

У већ помињаним мемоарима Пера Блашковића, описано је како су, ни криви ни дужни, убијани становници места Клење, у који је аустро-угарска војска ушла 12. августа 1914.

Под изговором да се у селу налазе четници, покупљени су таоци и сва одрасла мушка лица и затворени у српску цркву. Онда је објављена наредба, да ће сви затворени бити убијени ако у месту одјекне ма и један пуцањ. Кад се одмах затим зачула пуцњава са свих страна, а пуцали су аустроугарски војници по добијеном наређењу, почело је стрељање затворених мештана, једна група за другом. Тај „огаван посао“, по речима П. Блашковића – „обавили су „Бошњаци“…“

Злочини у Мачви требало је да претходе анексији ове области где би се насељавали Немци

Казивања П. Блашковића о зулумима његове јединице и уопште аустроугарских трупа у Мачви, у Шапцу и другим местима, потврђује, на одређени начин, и амерички новинар Џон Рид, који је прокрстарио Мачвом непосредно по протеривању аустроугарске војске из ових крајева, 1914. године. Пишући о Шапцу, Рид је рекао да је град пред рат имао две и по хиљаде кућа, а да је већ у првом налету аустро-угарске војске већина кућа била разорена или спаљена, а у сваком случају опљачкана. „Човек би ходао километрима и километрима – свака кућа била је опустошена. Освајачи су однели рубље, слике, дечје играчке, намештај – а оно што је било сувише тешко или незграпно да се однесе, разлупали су секирама…“

У Шапцу је ватром из топова срушена и црква пуна народа, тако да од верника нико жив није остао. Као разлог наведено је да се на торњу цркве налазио скри-вен осматрач српске војске.

Када је краљ Александар Карађорђевић, неколико месеци пред своју погибију у Марсеју, при освећењу нове цркве, подигнуте на месту старе, у јуну 1934. године, у свом говору рекао да је тај злочин само један доказ више „дивљаштва и безбожништва непријатеља“, а патријарх Српске православне цркве истакао да је рушење цркве пуне народа у Шапцу одраз „варварства Аустроугарске“, дошло је до велике узбуне у Аустрији. Њен посланик хтео је да уложи протест код владе у Београду, да демантује да је аустријска војска починила злочин за који је била оптужена у Шапцу од југословенског краља и српског патријарха. Али је од тога одустао када су му од стране Ратног архива у Бечу, од генерала Глеза фон Хорстенау, презентована војна акта из којих се видело да уништење цркве није била никаква случајност…

Злочине аустроугарске војске у Мачви и Србији 1914. године, али пре свега у Мачви, историчар Ђорђе Кнежевић доводи у везу са анексионим плановима Аустроугарске.

„Знатне територије Србије„, каже Кнежевић, „пре свега Мачва и Шабац, морале су ући у састав Аустроугарске. У анектираним областима, остатак, који не буде страдао у налету трупа, требало је да буде расељен, а ту досељени Немци и други. Када се све ово зна, не изненађују масовни злочини…

Систематска пропаганда широм Монархије створила је климу за масовне злочине, до тада незабележена у историји. Расположење за освету је створено без обзира, што се често нажалост и дешавало на верску и националну припадност војника и официра Монархије. Извршиоци су били… они исти поданици царевине или краљевине, који су и сами стењали под њеним јармом.“

И у капиталном делу „Велики рат Србије за ослобођење и уједињење“ наводе се многи примери злочина аустроугарских трупа над српским заробљеницима и цивилним становништвом у Мачви – све на основу службених извештаја пристиглих у Врховну команду српске војске. У једном од тих извештаја, написаном 21. 8. 1914. године, каже се „да се код механе „Кривајице“ од броја налази група од 19 особа (људи, жена и деце) повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени. Једној жени секли су кајишеве од коже а другој су дојке одсекли. Код механе ‘Кривајице’ нађена је још једна група од 12 особа, везаних, побијених и унакажених жена и деце“. У извештају генерала Вукомана Арачића, команданта Тимочке дивизије ИИ позива, који је са својим трупама ослободио Шабац, 24. августа 1914. године, речено је, да је, „код села Јевремовца и Шапца непријатељ извршио ужасна зверства и поклао велики број наших војника и официра, који су били заробљени“.

О злочинима аустроугарске војске у селу Јевремовцу писао је и Џон Рид. Он наводи да је у том селу педесет особа било сатерано у један подрум и онда живо спаљено…

Џон Рид износи такође податак, да је у Шапцу, у дворишту Гачићеве апотеке, „натенане“ стрељано 300 заробљених српских војника из 13. пешадијског пука ИИ позива.

Према Ридовом тексту, главни извршиоци свих ових, као и других злочина, били су, како је он претпостављао, Мађари – припадници аустроугарске војске. То, међутим, није сасвим тачно. Мађари су заиста учествовали у тим нечасним и нечовечним раднјама, али не само они. Исто толико, ако не и више, окрвавили су руке и други припадници редовне аустроугарске војске, Хрвати и муслимани.

„Скоро је необјашњиво„, каже Ђорђе Кнежевић, „да су бројни Југословени, војници и официри аустроугарске армије, често и преднјачили у злочинима. Да ли је дугогодишње поданство и припадност Монархији, која у суштини ни по чему није била њихова права отаџбина, утицала да забораве на човечност, хуманост и савест? И други фактори су по свој прилици утицали на такво понашање ове војске. У мржњи према Србији и српском народу, у ком духу су систематски васпитавани, можемо да схватимо њене владајуће народе Немце и Мађаре. Али и данас остаје нејасно и недовољно проучено понашање бројних других народа, који су фактички били поданици друге врсте, да се улазећи на тло Србије толико острве и изгубе сва обележја људског рода.“

Од вешала забелели су се воћњаци Мачве

У Мачви, у целој северној, као и делу западне Србије, према Кнежевићу, једва да које место, прве ратне године, није било „на удару злочинаца у униформи аустроугарске војске… Од бројних вешала белели су се воћњаци и села, с обзиром да је народно одело тог времена било бело – гаће и горњи део одеће“. Једно од тих тешко настрадалих села био је Прњавор, са 2.400 становника уочи рата.

„Улазак обесних трупа непријатеља жељног освете после борби на Церу као и у наступању од Дрине, завили су у црно ово насеље… Било је убијено, спаљено или измасакрирано укупно 352 становника. Најваћи део били су старци, жене и деца„.

У кући Милутиновића, у Прњавору, спаљено је 4.(16) августа 1914. године 96 лица, а два дана касније, у Лешници, код железничке станице било је – које стрељано, а које живо закопано – 89 људи…

Услед злочина и терора сваке врсте, као и интернирања, број становника у Мачви, и у целој Србији, такорећи преко ноћи силно се смањио. У поређењу са српским пописом из 1910. године, у јулу 1916. године, кад су окупационе власти извршиле попис, у Шабачком округу, на пример, било је мање 76.706 становника (32,7 одсто), при чему је мушкараца било мање за 57.968 (47,6 одсто), а жена мање за 18.738 или преко 15,7 одсто.

У поређењу са другим окрузима, у Подрињу је мањак становништва био највећи. У погледу мањег броја мушкараца једино је Београд са околином имао нешто већи постотак (око 48 одсто). Посебно је у Шабачком округу велики мањак био у женском становништву, којег је било мање за скоро 16 одсто у односу на последнји предратни попис (док је Београд са околином имао жена мање за 10,4 одсто), што показује да је у Подрињу током борби тешко страдала и женска чељад. У граду Шапцу је по предратном српском попису живео 11.541 становник, а после осам месеци окупацијске управе – било их је мање за 6.718 или 54,5 одсто (Београд 46,6 одсто). Од раније настањених 6.554 мушкарца, било је преостало само 1.853, односно било их је мање за око 70 одсто (у Београду 65,6 одсто). И тако даље.

Мада је у Загребу, а посебно у политичким круговима, било добро познато какве су све злочине у Србији починиле управо јединице аустроугарске војске састављене од обвезника са територије Хрватске, преко свега се ћутке прелазило. Неки посланици Хрватског сабора, као старчевићанац Драгутин Хрвој, усуђивали су се чак да кажу – да су се хрватски пукови „повратили из Србије као пионири народног јединства“. Јер, „куда год су пролазили, и у Мачви и у Београду и по другим српским крајевима, свуд су ти људи налазили народ, који говори истим језиком као и они и долазили су до увјерења: то је наш народ и против тога народа не можемо имати ништа непријатељскога, него дапаче осјећај братства, симпатија и љубави“.

(Светиње Браничева)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Српске жртве и стратишта из Првог светског рата ни до данас …

Хрватски злочини над српском децом у Првом светском рату …

Срби из Босне и Херцеговине у вртлогу Првог свјетског рата …