Бусије прославиле славу: Ако заборавиш одакле си, нећеш знати ни ко си

Бусије обележиле две деценије од настанка највећег прогнаничког насеља у Србији и прославиле славу. Овде се скућило 2.000 прогнаних крајишких породица

Семе и успомене, иконе и славе, грумен завичајне земље, камен из темеља некадашњег дома, пренели су прогнани Крајишници у Бусије, надомак Београда, на голу ледину између Батајнице и Угриноваца. Пре две деценије ударили су прве темеље Томићи из Вировитице, Брадоњићи из Подравске Слатине, Николићи из Кистања. Следили су их и други крајишки домаћини из Лике, Далмације, са Кордуна и Баније.

На некадашњим голим лединама никло је највеће насеље прогнаника из Хрватске, уписаних у листу изгона, од деведесетих до коначног прогона у „Олуји“, лета 1995. године. Бусије данас имају више од седам хиљада душа, имају нову цркву посвећену Ћирилу и Методију, сваке године овде се роди деце за читав разред, под кровом је и нова основна школа и вртић. Република, Град, земљаци у расејању… једном речју, сви помажу да ово насеље има све услове за нормално функционисање.

Бусије су данас обележиле дан када су се први Крајишници убокорили у благородној сремској равници. Обележили су и своју храмовну славу Ћирило и Методије, дан у ком се слило више хиљада људи са истом, прогнаничком судбином. Допутовали су, невољом расејани Крајишници, са свих меридијана, жељни завичајне песме и приче, загрљаја и сећања на огњиште са кога им, данас, испостављају рачуне да сами плате рушитељима разрушених кућа – рашчишћавање. Био је ово дан у ком су потекле сузе и за гробовима и за домовима.

– Ми смо допутовали из Тексаса – говори нам Радојка Милановић. – Наша је адреса Зрмања код Книна. Седамнаест година је моја породица у Америци. И да смо тамо сто година више, ми смо Книњани. Срби, Крајишници.

ПОМОЋ СА СВИХ СТРАНА

Бусије имају амбуланту, фиксну телефонију, кабловску ТВ мрежу, инсталацију за гас и активну малу привреду. Прота Милорад Никшић верује да Бусије имају будућност. Каже нам да су сви који су могли помогли Бусијама, од Општине Земун, Града Београда, Републике, али, помоћ је стизала и са других страна, од донатора и Срба у расејању.

Суза у крају ока. Радојка Милановић пали свеће у новој цркви, у Бусијама, посвећеној свецима Ћирилу и Методију. Однекуд киша, овдашњи домаћини кажу нам да пада сваке године на овај дан.

– Били смо у Зрмањи. Шта смо видели? Рушевине наше некадашње имовине. Тешко је… Тешко ми је да то објасним. Били смо домаћини… За утеху је, да вам кажем, да су се ови, овде наши људи, у Бусијама скућили. Ту је део наше фамилије. И, имамо где да дођемо.

Милош Кончаревић из Карина Доњег, некадашња српска Далмација, скућио се у Банатском Новом Селу, први пут долази у Бусије. Не крије емоције.

– Жалостан сам, јер су нам земљу испод ногу извукли, а ти гледаш, немоћан да је вратиш – говори нам.

– После ти узму и Косово, а ти си немоћан да се одупреш – додаје Ненад Шуша из Кистања и пита: – Сећате ли се ви оне наше песме „Далмацијо да ти није Книна, не би знала да имаш Србина… „. Е, ја се сећам. Да су ту песму знали они који су о нашој судбини одлучивали, пре две деценије, ми бисмо се, данас, у Книну окупили.

Испред споменика у Бусијама – нове генерације Крајишника. Дечаци читају поруку у мермеру, посвећену Крајишницима, који су животе жртвовали за своју Крајину.

– Нас родитељи уче да не заборавимо одакле смо. Говоре нам: ако заборавите одакле сте, нећете ни знати ко сте – казују дечаци.

Преплићу се судбине прогнаника пристиглих одасвуд. Свако има неког свог у Бусијама. Ово прогнаничко насеље, највеће у Србији, библијска је прича о страдању српског народа у Хрватској, која је етнички почистила више од две стотине хиљада људи, од почетка деведесетих, до „Олује“ и после ње.

– Палим свећу за јединца, Драгана. Син мој, имао је тридесет година. Нас извукао из „Олује“, али су га вратили, као, да брани Крајину. Тринаест година трагала сам да му кости нађем. Сахранила сам, то што су ми вратили, у Руми, то је данас наша адреса. А где ћу другде, до у Србији да га сахраним, ја, његова црна мајка, у црнини до гроба – говори Милица Јанић, прогнаник из Пивнице код Вировитице.

И, како је дан одмицао у Бусијама, данас, песме завичајне нису ублажиле сузе Крајишника. У литургији, у касним поподневним сатима, коју је служио владика сремски, Василије, сузе су, чини се, нашле малчице уточишта.

ШКОЛА ПОД КРОВОМ

Нада избегличког насеља Бусије је у новом вртићу и школи, који су већ под кровом. У школи ће, највероватније од септембра, започети школску годину основци из овог насеља, чему се у Бусијама надају, како деца овдашњих домаћина не би морала да путују до Батајнице или Земуна.

Панорама насеља крај Београда

Аутор: Милена Марковић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Крајина још живи у Бусијама: Репортери „Блица“ са Србима …

У посети мештанима Бусија: Лозу им примила сремска равница …