Живко Роксандић из Шашаве: Затвор, батине и радио претплата

Шашева – Већ смо навикли да проријеђеним и времешним повратницима на Банији и Кордуну живот загорчавају многе ствари с којима се тешко носе. Они обилазе канцеларије и хладне чиновнике у градовима и опћинама, често безуспјешно тражећи обнову, струју, воду, шљунак за путеве и социјалне цркавице, све тако чекајући да нешто крене набоље. Како вријеме пролази, постају све старији и немоћнији, па су струја, обнова или вода које су тако жарко тражили прије двадесетак и више година, данас изгубили првотну вриједност. Некако су се прилагодили и помирили с чињеницом да од свега неће бити ништа. Живот, често у потпуно немогућим увјетима, полако приводе крају. Могу они, ако треба, без струје воде, обнове и без пута. Ако треба.

Како вријеме пролази, наоко ситне ствари за њих постају крупне и у доброј мјери их нервирају и љуте. Прије неколико дана упознали смо Живка Роксандића из Шашеве, забаченог и опустјелог села југозападно од Глине, самотњака за којега би се могло рећи да има итекако великих проблема напретек, али од свих њих, највише га љути један – претплата за радио пријемник.

Добивао сам и батине тамо у затвору. Добро су ме хранили, па мало батинали, па опет добрјачам, па опет мало батинали и тако је за час прошло пол

– Кућа ми није обновљена, дословно се распада. Прије десетак година растурио ме мождани удар, једва сам преживио и због тога се једва крећем. Некако сам све то прихватио, али, брате, оних 80 куна мјесечно, већ годинама дајем за радио који се распада и више крчи него што пјева. Док сам могао, годинама сам плаћао, али више не могу. У дугим зимским вечерима знао сам послушати мало музике и то ми је у овој пустоши била једина радост. Знаш, ријетко ми тко долази, па је тај мој радио к’о неко чељаде у кући. Некако је све живље. Прошле године имао сам приличне издатке за дрва и неко вријеме нисам платио претплату. Али, не спавај враже. Стигла ми је неки дан послиједња опомена како морам одмах платити 240 куна заостатака или ће за пар дана свота износити већ 700 куна – јада се Живко, показујући на зид објешен радио пријемник, увезан шпагом како се не би распао.

Покушавамо му објаснити да пријемник може одјавити, но када је чуо да мора у Глину код јавног биљежника, одбацио је ту могућност.
– Мени је лијева нога укочена, једва ходам по кући пар метара, како и са чим ћу ја у Глину? Нећу платити и готово, а радио ћу престати слушати, и тако више крчи него што свира. Нека дођу овамо, нека виде гдје и како живим, нека погледају и послушају мој радио, па нека одлуче, али платити нећу. Не могу. Док сам могао, плаћао сам. То би им требало бити доста. Ето, нисам тражио обнову, кућерак се распада, па нека ми умјесто обнове барем дају да слушам радио. Било би то поштено од државе. Осим тога, нека ме одведу у затвор, спасили би ме. Затвора се ја не бојим, јер ту барем имам искуства – каже Живко.

Цијела обитељ Роксандић, супруга Љуба, кћерка Зора, синови Стево и Живко, отишли су одавде још 1966. године трбухом за крухом у Аустралију. Живко је једва издржао десетак година без Баније и одлучио се сам вратити у родни крај, гдје и данас самује. Посљедњи пут се чуо са сином Стевом прије 7 година. Од тада никаква гласа о обитељи из Аустралије.

Олуја Живка није отјерала с родног огњишта. Тих првих дана коловоза 1995. године сви су палили тракторе, у приколице товарили најнужнију имовину, заједно с немоћним, болесним бабама и дједовима, па путем према Босни. Тек њих четверо, међу којима и Живко, разбјежало се по оближњој шуми. Најприје су, прича Живко, навалили припадници Армије БиХ, па онда Хрватска војска. Пуцали су једни на друге преко њихових глава. Када су Живко и остали видјели да је враг однио шалу и да се може изгубити глава, предали су се ХВ-у. Завршили су у затвору у Сиску, премда нитко од њих није судјеловао у никаквим борбама нити су икада имали икакво оружје. У затвору је Живко остао пуних шест мјесеци и одатле његово, раније споменуто, затворско искуство.

– Ни данас не знам зашто сам био у затвору, кад ништа нисам лоше у животу направио и у рату сам само живио од свог рада на њиви. Све некако мислим да је то само зато што сам Србин, но, било па прошло. Добивао сам ја и батине тамо у затвору. Добро су ме хранили, па мало батинали, па опет добро хранили да ојачам, па опет мало батинали и тако је за час прошло пола године. Углавном, нисам био гладан. Знао сам да нећу вјечно бити у затвору и да ће ме кад-тад пустити. Тако је и било. Е, кад сам се вратио у Шашеву, било ми је тешко. Годину дана сам чекао да остварим социјалну помоћ од 600 куна и тада сам већ могао некако живјети – објашњава Живко, чија је социјала прошле године порасла на 900 куна.

Два рата је Живко Роксандић претурио преко главе. Као деветогодишњак прошао је страхоте Другог свјетског рата. Најтеже је било издржати глад и усташки терор. Мајку су одмах на почетку рата убиле усташе, старији брат Стево је погинуо борећи се у партизанским јединицама, а остатак обитељи преживио је сакривајући се по земуницама и у збјеговима. Прича нам и да тада није било жита ни млинова те како по годину дана није видио круха. Знали су скупљати по пољу заостала зрна кукуруза, туцати их чекићем и јести.

– Знаш, пријатељу, сви ти ратови, сва глад и све муке, затворске батине и неимаштина, мождани удар и онемоћалост, све је то некако, чини ми се, морало бити. Заболи ме ту и тамо душа када се свега сјетим, али преживио сам и нисам гњеван. Гњеван сам зато што ме силују с оном претплатом за радио. Ђе су ме само пронашли у овим врлетима – чуди се Живко Роксандић.

(Портал Новости)

Извор: Банија Онлине