И о Степинцу са доказима

„У Политици“ од 2. марта објављен је текст др Дарија Видојковића, историчара са Универзитета у Регензбургу, под насловом: „Зашто Степинац никада не може постати светац“.

Одговор на питање из наслова др Видојковић даје у виду 11 теза, које делују веома озбиљно и уверљиво. Евидентно је да је Видојковић уложио знатан напор у проучавање личности и дела некадашњег загребачког надбискупа и у утврђивање разлога због којих он „никада не може постати светац“. Али је евидентно и то да у том напору није успео да дође до неких нових резултата, или, бар, резултата који би били примерени једном озбиљном научном раднику и члану Међународне експертске групе „ГX7 – стоп ревизионизму“.

Иако овај његов текст није научни рад у правом смислу речи, он, ипак, покреће питање одговорности научних радника не само за вредност њихових научних радова, већ и за вредност њихових јавних иступања. За разлику од релативно комотних и необавезујућих иступања лаика, јавна иступања научних радника би морала увек да карактеришу максимална објективност, непристрасност, истинитост и прецизност. А то, на жалост, није одлика поменутог текста.

Све што је у њему написано звучи нам познато и тачно. И у складу је с оним што се и како се код нас углавном пише о надбискупу Степинцу и Католичкој цркви из његовог доба. Али то што нама звучи тако, не значи одмах и да је све тако и било. Наука и не би била наука кад би се задовољавала тиме да само понавља ставове јавног мњења. Она мора да проверава те ставове, да их критикује и мења када они нису исправни и истинити. Зашто говорим о овоме у вези са поменутим текстом др Видојковића? Управо зато што он не одудара много од уобичајених ставова нашег јавног мњења о Степинцу и његовој (не)светости. А требало би да буде много објективнији, тачнији и аргументованији. И да не промовише истовремено и истину и неистину о једном овако значајном и осетљивом питању.

Када се, наиме, пажљиво прочита његових 11 теза о Степинцу, испоставља се да су само две потпуно тачне и неспорне. То је, најпре, 2. теза (о Степинцу као усташком војном викару и члану Хрватског сабора) и 4. теза (о Степинцу као бранитељу усташког режима). Теза бр. 8 је само наставак 4. тезе, па се не може третирати као самостална.

У свим осталим тезама др Видојковића постоји по ред истине и ред неистине, или бар непрецизности. Тако је у 1. тези тачно то да је Степинац био „промотор нетолеранције према другим верама“, али није тачно да је „јавно подржавао расне законе“. У 3. тези тачно је то да је Степинац знао за насилно покатоличавање Срба у НДХ и да је био члан трочланог одбора Бискупске конференције НДХ за праћење прелазака православних Срба у РКЦ, али није тачно да је био „одговоран за подршку методе насилног покрштавања ‘Покрсти се или умри’“. У 5. тези тачно је да је Степинац био „одговоран за (почетно – напомена П. И.) избегавање и оклевање у спасавању деце из логора смрти, али је нетачно да је „тек 1943… почео пружати озбиљнију помоћ“ у том смислу. У 6. тези делимично је тачно да је Степинац имао „селективан однос према жртвама у НДХ“, али није тачно да је тек негде од 1943. почео „и јавно да износи критике на рачун нациста и усташа“(чинио је то и1941. и 1942). У 9. тези тачно је да је Степинац „примио орден од усташког поглавника Павелића“, али нема доказа да је оправдавао припаднике хрватског клера „који су лично учествовали у усташким покољима“. Посебно је погрешно повезивање Степинца са ратним злочинцем фра Филиповићем Мајсторовићем, јер му Степинац није био надређен, а уз то тај злочинац је екскомунициран из фрањевачког реда и из РКЦ врло брзо после његових првих злочина. У 10. тези тачно је да је Степинац одржавао честе односе „с немачким и италијанским окупацијским властима, као и са усташама“, али је оцена о „непотребној срдачности“ тих односа под великим знаком питања. Уз то, није тачна ни тврдња да Степинац „није протестовао нити заузео јасан став против масакра над Србима, Јеврејима и Ромима“(протестовао је, мада не баш најенергичније, у неколико махова). На крају, у 11. тези тачно је да је „Јад Вашем… два пута одбио доделу награде ‘Праведник међу народима’ Степинцу”. Али је депласирано сада говорити о томе да је „за процес беатификације релевантно мишљење и Јевреја и Рома…“ и да треба рећи „НЕ беатификацији Степинца“.

Ове две последње тврдње указују на чињеницу да др Видојковић не разликује појмове „беатификација“ и „канонизација“ и не зна за праксу у вези са њима у РКЦ. У вези са тим, подсећам читаоце „Политике“ да је Степинац беатификован још 1998., а да се сада ради о крају процеса његове канонизације. Управо је тај процес предмет оштрог спора не само између СПЦ и РКЦ, него и између Срба и Хрвата, Србије и Хрватске, Јевреја и Хрвата, Израела и Хрватске итд.

Ако је др Видојковић хтео да овим текстом помогне члановима мешовите комисије РКЦ и СПЦ, која већ месецима расправља о (не)светости надбискупа Степинца, морам да кажем да он тај циљ није успео да постигне. Да је остао само на ономе што је историјска наука поуздано утврдила, његов текст би био много бољи и кориснији. Овако је то само још један неуспео покушај у том правцу.

Што се историјске одговорности надбискупа Степинца тиче, довољно је нагласити следеће. Иако постоје несумњиви докази да је он помогао једном броју прогоњених Срба и Јевреја у НДХ, он се, ипак, толико тешко огрешио о Србе и Јевреје, о православље и СПЦ и о начела хришћанског и општег морала да му не треба додавати оптужбе за које не постоје ваљани докази и неспорна аргументација.

Професор универзитета

Аутор: Предраг Илић

Извор: ПОЛИТИКА

Ознаке: Степинац, СПЦ, беатификација, канонизација, Срби, Јевреји

Везане вијести:

Зашто Степинац никада не може постати светац | Јадовно 1941.

СПЦ спремила доказе да је Степинац подржавао геноцид …

Тајна документа: Степинац и командант Јасеновца обманули свет

Степинац може да посвађа Ватикан и Руску православну цркву …

Алојзије Степинац – човек од највећег поверења НДХ | Јадовно …

Комисије о Степинцу у Новом Саду 13. и 14. фебруара

Комисија о Степинцу радиће годину дана | Јадовно 1941.

Други састанак мешовите комисије о Степинцу | Јадовно 1941.