Крвави епилог разбијања Југославије

Које су биле последице устанка Комунистичке партије против режима 1929. године. Партија позвала Хрвате, Словенце, Црногорце и Македонце на оружану борбу

Готово сваки покушај да се поједини неразјашњени или потиснути догађаји из наше прошлости преиспитају наилазе на осуду појединаца, или чак неких центара моћи, који се баве поткивањем паучине. На тај начин они заправо само оживљавају неке избледеле слике „вунених времена“, у којима се често дешавало да неки од дежурних продаваца магле јавно нападају књигу, позоришну представу, филм или ликовну изложбу, а да то нису прочитали и видели. Тако нови документи, који бацају неке нове погледе на одређена историјска догађања, за њих ништа не значе.

Највероватније због такве атмосфере многа дешавања, нарочито из новије политичке прошлости, остају неразјашњена или тек овлаш додирнута. У те недовољно расветљене детаље свакако спада и позив Комунистичке партије Југославије 1929. године на општи устанак.

Компликовани политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, од самог њеног формирања, условљени отвореним сепаратизмом хватских странака, довели су до крвавог расплета у Скупштини. Наиме, 20. јуна 1928, једна веома бурна седница Народне скупштине је ескалирала током наступа радикалског посланика Томе Поповића, који је са говорнице запретио:

„Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи са вређањем, ја вам јемчим да ће његова глава пасти. Ја вам господо то кажем и од тога не бежим! Ја вам то јамчим!“

Тому Поповића је за говорницом заменио Пуниша Рачић, такође радикалски посланик из Црне Горе, који је, пошто је поздравио држање посланика Поповића, и сам запретио:

„И господо, као Србин и народни посланик према својој нацији и отаџбини отворено кажем, да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства…“

На то је посланик Светозар Прибићевић добацио: „Хоћете да се у Лондону чује да се овде прети оружјем!“

И посланик ХСС-а Иван Пернар довикнуо је Рачићу: „Опљачкао си бегове!“

У општем метежу који је настао, Рачић вади пиштољ и прво пуца у Пернара, ранивши га. Затим је покушао да убије Радића и Прибићевића, који су седели један иза другог, али је уместо њих убио Ђуру Басаричека и ранио Стјепана Гранђу. Потом је Рачић ранио Радића у стомак и убио његовог синовца Павла Радића.

После атентата на Радића и завођења Шестојануарске дикататуре, вођство Комунистичке партије Југославије, односно ондашњи секретар Јован Малишић, позива чланство на устанак.

Догађај у Скупштини комунисти су схватили као слабост „великосрпске буржоазије“, и упутили директиву чланству за „оружани устанак“. Њихови циљеви нису више били свргавање буржоазије класном борбом, већ рушење Југославије и њено распарчавање на неколико националних држава. Упућивани су позиви народима Хрватске, Словеније, Црне Горе и Македоније да оружјем остваре националну самосталност.

У позиву Хрватима се каже „куцнуо је час да у отвореној борби против београдских властодржаца извојујете своју слободу и своју државну самосталност“. Многи се одазивају позиву партије. Скоро цела 1929. година је обележена серијом оружаних окршаја комуниста и полиције.

АВАНТУРИСТИЧКИ ВОЂА

На четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, у новембру 1928, на коме је ударен темељ разбијања и раслојавања српског народа, Јован Малишић (Мартиновић) изабран је за генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије Југославије. После конгреса, већи део руководства КПЈ одлази на рад у земљу. Међу њима је и Малишић, који одржава илегалне састанке руководства у Загребу, и широм Југославије. Малишићу се губи сваки траг у великим Стаљиновим чисткама. А Јосип Броз је у његовој карактеристици написао: „У земљи био врло одважан, али је остављао дојам да је авантурист и показивао тенденције да буде вођа“.

Партијски линијаши су узалуд покушавали да покрену масовни бунт изолованим уличним герилским акцијама.

Последице су десетине убијених комунисти и скојеваца, међу њима и Малишићев заменик Ђуро Ђаковић и седам секретара СКОЈ-а, док су се пунили затвори широм Југославије. Страх од ширења црвене идеје из Кремља сили краља и његово окружење, уз пуну подршку буржоаских кругова из Загреба и Љубљане, на оштре одмазде полиције.

ПО НАЛОГУ Комунистичке партије, или боље рећи Коминтерне, припреман је пуч у 45. пешадијском пуку у Марибору. Њихова идеја је била да преузму власт у овом граду. У Бихаћу пада група од четрдесетак чланова партије, међу којима је био и чувени књижевник Оскар Давичо. Они су припремали препад на гарнизон, како би се домогли што веће количине оружја.

И црногорски комунисти, али заједно са федералистима, такође су почели да припремају „оружани устанак“. Наравно, за такву прилику оружје им је дотурила „братска Италија“. Главни стратег ове авантуристичке замисли био је Адолф Мук са идејом да Црну Гору директно припоји Совјетском Савезу. О овој црногорској авантури београдско „Време“ пренело је текст дописника лондонског „Морнинг поста“, написаног према извештају Евгенија Жукова – „Комунистичка акција у Југославији“.

У остварењу своје политике разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала све националне организације и групе на Балкану које су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору. У Бечу је организована и група југословенских комуниста, као „војна ћелија“. Њоме је руководио Мустафа Голубић, некада припадник завереничке организације Црна рука, за кога се сумњало да се годинама бави конспиративним радом, између осталог, и планирањем атентата на краља Александра.

Марјан Стилиновић, истакнути члан КП Југославије од њеног оснивања, а послератни главни уредник „Борбе“, амбасадор и савезни посланик, био је члан Мустафине групе. Он је записао да је готово сваки састанак почињао Мустафиним речима:

„Александра треба убити. То је кључ југословенске револуционарне политике и другог решења и излаза нема, и не може да буде“.

На захтев југословенских власти, Голубић је средином двадесетих година прошлог века протеран из Беча.

СЕДАМ година пре масакра у Скупштини, на Видовдан, 28. јуна 1921. године, Београд је прослављао уједињење Јужних Словена под круном Карађорђевића. Александар је тога дана и званично постао краљ – „по милости Божјој и вољи народној“. Звоне звона на свим црквама, благо сунце обасјава престоницу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На све стране музика, песме, народ у свечаном руху преплавио улице.

Из Новог двора појављује се аутомобил у коме седи 34-годишњи регент Александар Карађорђевић у официрској гардијској униформи. Аутомобил лагано вози према Саборној цркви где ће бити одржано благодарење. Капе лете увис, цвеће се баца под точкове „пакарда“ у коме седи Карађорђевић. Његово лице је озбиљно, и тек понеки осмех сине као отпоздрав на одушевљење свога народа у којем ужива и које осећа свим чулима.

Аутомобил из споредне улице скреће према главној. У том часу, један човек истрчава из масе и присутни виде неки предмет како лети према „пакарду“ и пада иза аутомобила. Види се пламен и дим, али због жагора скоро да нико није чуо експлозију. Коњаник Краљевске гарде пада тешко рањен. Још нека лица из пратње и окупљених грађана бивају лакше рањена. Атентатор покушава да побегне. Младић, по занимању ковач, успева да га дохвати и чврсто га стеже, док овај узвикује: „Живела светска револуција! Краљ мора умрети!“

Неко га удара у лице. Народ би да га линчује. Створио се велики метеж. Жандарми и полицајци стижу и одводе га. На саслушању атентатор каже да му је име Спасоје Стејић, да је по убеђењу комуниста. Признаје да никада није видео свога шефа наредбодавца, али зна да тај живи у Аустрији, одакле често долази да би руководио партијом. Стејић још изјављује да му је познато да је одлука о смакнућу краља донета у Москви.

После атентата, у Београду настао је расцеп у руководству КП Југославије. Сима Марковић, њен председник, није био поборник терористичких метода. Моша Пијаде заступа тврду линију Коминтерне, он је за одлучну борбу путем терора. Преко њега стиже наредба да се краљ убије на Видовдан. Стејић није успео, и после овога расцеп у КП се продубљује. Краљ је остао неповређен и присуствовао је благодарењу. Влада на чијем је челу био Миленко Веснић је забранила рад КП Југославије.

Министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, док се налазио на лечењу од грудне болести, убиће 21. јула 1921. у селу Делнице комунистички активиста из Босне Алија Алијагић. Атентат на Милорада Драшковића био је повод за доношење Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави.

Аутор: Иван МИЛАДИНОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Судбина Срба је одређена 1928. године у Дрездену! | Јадовно …