Krvavi epilog razbijanja Jugoslavije

Datum objave: nedelja, 15 januara, 2017
Veličina slova: A- A+

Koje su bile posledice ustanka Komunističke partije protiv režima 1929. godine. Partija pozvala Hrvate, Slovence, Crnogorce i Makedonce na oružanu borbu

Kralj Aleksandar I proglašava Kraljevinu Jugoslaviju 3. oktobra 1929.
Kralj Aleksandar I proglašava
Kraljevinu Jugoslaviju
3. oktobra 1929.

Gotovo svaki pokušaj da se pojedini nerazjašnjeni ili potisnuti događaji iz naše prošlosti preispitaju nailaze na osudu pojedinaca, ili čak nekih centara moći, koji se bave potkivanjem paučine. Na taj način oni zapravo samo oživljavaju neke izbledele slike “vunenih vremena”, u kojima se često dešavalo da neki od dežurnih prodavaca magle javno napadaju knjigu, pozorišnu predstavu, film ili likovnu izložbu, a da to nisu pročitali i videli. Tako novi dokumenti, koji bacaju neke nove poglede na određena istorijska događanja, za njih ništa ne znače.

Najverovatnije zbog takve atmosfere mnoga dešavanja, naročito iz novije političke prošlosti, ostaju nerazjašnjena ili tek ovlaš dodirnuta. U te nedovoljno rasvetljene detalje svakako spada i poziv Komunističke partije Jugoslavije 1929. godine na opšti ustanak.

Komplikovani politički odnosi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, od samog njenog formiranja, uslovljeni otvorenim separatizmom hvatskih stranaka, doveli su do krvavog raspleta u Skupštini. Naime, 20. juna 1928, jedna veoma burna sednica Narodne skupštine je eskalirala tokom nastupa radikalskog poslanika Tome Popovića, koji je sa govornice zapretio:

“Ako vaš vođa, ako Stjepan Radić, koji bruka hrvatski narod, i dalje produži sa vređanjem, ja vam jemčim da će njegova glava pasti. Ja vam gospodo to kažem i od toga ne bežim! Ja vam to jamčim!”

Tomu Popovića je za govornicom zamenio Puniša Račić, takođe radikalski poslanik iz Crne Gore, koji je, pošto je pozdravio držanje poslanika Popovića, i sam zapretio:

“I gospodo, kao Srbin i narodni poslanik prema svojoj naciji i otadžbini otvoreno kažem, da ću upotrebiti i drugo oružje, koje treba da zaštiti interese srpstva…”

Na to je poslanik Svetozar Pribićević dobacio: “Hoćete da se u Londonu čuje da se ovde preti oružjem!”

I poslanik HSS-a Ivan Pernar doviknuo je Račiću: “Opljačkao si begove!”

Policijsko svedočanstvo o pogibiji sedam sekretara SKOJ-a
Policijsko svedočanstvo o pogibiji sedam sekretara SKOJ-a

U opštem metežu koji je nastao, Račić vadi pištolj i prvo puca u Pernara, ranivši ga. Zatim je pokušao da ubije Radića i Pribićevića, koji su sedeli jedan iza drugog, ali je umesto njih ubio Đuru Basaričeka i ranio Stjepana Granđu. Potom je Račić ranio Radića u stomak i ubio njegovog sinovca Pavla Radića.

Posle atentata na Radića i zavođenja Šestojanuarske dikatature, vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, odnosno ondašnji sekretar Jovan Mališić, poziva članstvo na ustanak.

Događaj u Skupštini komunisti su shvatili kao slabost “velikosrpske buržoazije”, i uputili direktivu članstvu za “oružani ustanak”. Njihovi ciljevi nisu više bili svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje Jugoslavije i njeno rasparčavanje na nekoliko nacionalnih država. Upućivani su pozivi narodima Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije da oružjem ostvare nacionalnu samostalnost.

U pozivu Hrvatima se kaže “kucnuo je čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojujete svoju slobodu i svoju državnu samostalnost”. Mnogi se odazivaju pozivu partije. Skoro cela 1929. godina je obeležena serijom oružanih okršaja komunista i policije.

AVANTURISTIČKI VOĐA

Na četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu, u novembru 1928, na kome je udaren temelj razbijanja i raslojavanja srpskog naroda, Jovan Mališić (Martinović) izabran je za generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Posle kongresa, veći deo rukovodstva KPJ odlazi na rad u zemlju. Među njima je i Mališić, koji održava ilegalne sastanke rukovodstva u Zagrebu, i širom Jugoslavije. Mališiću se gubi svaki trag u velikim Staljinovim čistkama. A Josip Broz je u njegovoj karakteristici napisao: “U zemlji bio vrlo odvažan, ali je ostavljao dojam da je avanturist i pokazivao tendencije da bude vođa”.

Partijski linijaši su uzalud pokušavali da pokrenu masovni bunt izolovanim uličnim gerilskim akcijama.

Posledice su desetine ubijenih komunisti i skojevaca, među njima i Mališićev zamenik Đuro Đaković i sedam sekretara SKOJ-a, dok su se punili zatvori širom Jugoslavije. Strah od širenja crvene ideje iz Kremlja sili kralja i njegovo okruženje, uz punu podršku buržoaskih krugova iz Zagreba i Ljubljane, na oštre odmazde policije.

PO NALOGU Komunističke partije, ili bolje reći Kominterne, pripreman je puč u 45. pešadijskom puku u Mariboru. Njihova ideja je bila da preuzmu vlast u ovom gradu. U Bihaću pada grupa od četrdesetak članova partije, među kojima je bio i čuveni književnik Oskar Davičo. Oni su pripremali prepad na garnizon, kako bi se domogli što veće količine oružja.

I crnogorski komunisti, ali zajedno sa federalistima, takođe su počeli da pripremaju “oružani ustanak”. Naravno, za takvu priliku oružje im je doturila “bratska Italija”. Glavni strateg ove avanturističke zamisli bio je Adolf Muk sa idejom da Crnu Goru direktno pripoji Sovjetskom Savezu. O ovoj crnogorskoj avanturi beogradsko “Vreme” prenelo je tekst dopisnika londonskog “Morning posta”, napisanog prema izveštaju Evgenija Žukova – “Komunistička akcija u Jugoslaviji”.

U ostvarenju svoje politike razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala sve nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. U Beču je organizovana i grupa jugoslovenskih komunista, kao “vojna ćelija”. Njome je rukovodio Mustafa Golubić, nekada pripadnik zavereničke organizacije Crna ruka, za koga se sumnjalo da se godinama bavi konspirativnim radom, između ostalog, i planiranjem atentata na kralja Aleksandra.

Marjan Stilinović, istaknuti član KP Jugoslavije od njenog osnivanja, a posleratni glavni urednik “Borbe”, ambasador i savezni poslanik, bio je član Mustafine grupe. On je zapisao da je gotovo svaki sastanak počinjao Mustafinim rečima:

“Aleksandra treba ubiti. To je ključ jugoslovenske revolucionarne politike i drugog rešenja i izlaza nema, i ne može da bude”.

Na zahtev jugoslovenskih vlasti, Golubić je sredinom dvadesetih godina prošlog veka proteran iz Beča.

SEDAM godina pre masakra u Skupštini, na Vidovdan, 28. juna 1921. godine, Beograd je proslavljao ujedinjenje Južnih Slovena pod krunom Karađorđevića. Aleksandar je toga dana i zvanično postao kralj – “po milosti Božjoj i volji narodnoj”. Zvone zvona na svim crkvama, blago sunce obasjava prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na sve strane muzika, pesme, narod u svečanom ruhu preplavio ulice.

Iz Novog dvora pojavljuje se automobil u kome sedi 34-godišnji regent Aleksandar Karađorđević u oficirskoj gardijskoj uniformi. Automobil lagano vozi prema Sabornoj crkvi gde će biti održano blagodarenje. Kape lete uvis, cveće se baca pod točkove “pakarda” u kome sedi Karađorđević. Njegovo lice je ozbiljno, i tek poneki osmeh sine kao otpozdrav na oduševljenje svoga naroda u kojem uživa i koje oseća svim čulima.

Jovan Mališić, Đuro Đaković
Jovan Mališić, Đuro Đaković

Automobil iz sporedne ulice skreće prema glavnoj. U tom času, jedan čovek istrčava iz mase i prisutni vide neki predmet kako leti prema “pakardu” i pada iza automobila. Vidi se plamen i dim, ali zbog žagora skoro da niko nije čuo eksploziju. Konjanik Kraljevske garde pada teško ranjen. Još neka lica iz pratnje i okupljenih građana bivaju lakše ranjena. Atentator pokušava da pobegne. Mladić, po zanimanju kovač, uspeva da ga dohvati i čvrsto ga steže, dok ovaj uzvikuje: “Živela svetska revolucija! Kralj mora umreti!”

Neko ga udara u lice. Narod bi da ga linčuje. Stvorio se veliki metež. Žandarmi i policajci stižu i odvode ga. Na saslušanju atentator kaže da mu je ime Spasoje Stejić, da je po ubeđenju komunista. Priznaje da nikada nije video svoga šefa naredbodavca, ali zna da taj živi u Austriji, odakle često dolazi da bi rukovodio partijom. Stejić još izjavljuje da mu je poznato da je odluka o smaknuću kralja doneta u Moskvi.

Posle atentata, u Beogradu nastao je rascep u rukovodstvu KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije bio pobornik terorističkih metoda. Moša Pijade zastupa tvrdu liniju Kominterne, on je za odlučnu borbu putem terora. Preko njega stiže naredba da se kralj ubije na Vidovdan. Stejić nije uspeo, i posle ovoga rascep u KP se produbljuje. Kralj je ostao nepovređen i prisustvovao je blagodarenju. Vlada na čijem je čelu bio Milenko Vesnić je zabranila rad KP Jugoslavije.

Ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, dok se nalazio na lečenju od grudne bolesti, ubiće 21. jula 1921. u selu Delnice komunistički aktivista iz Bosne Alija Alijagić. Atentat na Milorada Draškovića bio je povod za donošenje Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi.

Autor: Ivan MILADINOVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici – 1.deo

Sudbina Srba je određena 1928. godine u Drezdenu! | Jadovno …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top