70 godina od kolonizacije Hercegovaca u Klek: Ostao žal za kamenitim selima podno Leotara

Kad u Kleku, u srcu Banata, „zažubori“ ijekavica, sa svim ukrasima govora koji se čuje pod trebinjskim platanima, jasno je da razgovaraju ljudi poreklom sa hercegovačkog krša koje je davna kolonizacija dovela na vojvođansku ravnicu, da tu žive obećani bolji život.

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 30. novembra  2016. godine.

Tako, „po hercegovački“, razgovaraju Neđo Vidačić i Branko Kovač, dobrodržeće starine, koji su, pre 70 godina, „vozovima bez voznog reda“, stigli u Klek, gde su i danas, kao penzioneri, komšije. Prvi je zagazio u desetu deceniju života, drugi mu je za petama. Obojica – što je znak dobre gorštačke genetike – i danas voze bicikl i, pomalo, rade oko kuće i zemlje. Neđo je, s porodicom, u kolonizaciju krenuo iz rodnog Ljubomira, Branko iz svoje Zagore. Iako je od tada proteklo dosta vremena, nijedan nije zaboravio kako je izgledala ta velika seoba naroda od Hercegovine do Banata.

„Bio je to put u potpuno nepoznato. Ništa nijesmo znali o kraju u koji smo se zaputili. Pričalo se da će nam tamo biti bolje, ali, ipak, mnogi su bili sumnjičavi. Ništa čudno – kad čo’ek krene u nepoznato, mora bit’ bojažljiv. To je posebno važilo za starije, koji su se dotad malo odmicali od kućnog praga“,zapamtio je Neđo.

„Mi, mlađi, smo bili nekako odlučniji, jer nam je kolonizacija bila izazov, a mladost to lakše prihvata“, dodaje Branko, i podseća da su „momci i đevojke, duž čitavog puta, dugog sedam dana, pjevali i radovali se dolasku u novu sredinu“.

U prepunim vozovima, ljudi su nosili ono malo sirotinje što im je ostalo posle dugog rata – nešto garderobe, sitnog alata i skromnog pokućstva. U teretnim vagonima bilo je i stoke, jer su Hercegovci računali da će im dobro doći i u novim domovima.

„Iako je propaganda za kolonizaciju bila jaka, neke naše komšije nijesu se odlučile da napušte svoj rodni kamenjar. Rastanak s njima bio je težak, jer je to bilo odvajanje od onih s kojima smo dugo živjeli i, međusobno se pomažući, dijelili dobro i zlo. Znali smo da idemo u prazna sela, iz kojih su, prilikom oslobođenja, proćerani Nijemci i to nam nije bilo po volji. Ulazit’ u tuđu kuću, makar i napuštenu, nije baš prijatno; Hercegovci su vazda poštovali tuđe“, priseća se Neđo.

U ravnom Banatu, osim „švapskih kuća“ s okućnicom, nove stanovnike Kleka dočekale su plodne oranice iz kojih je, kako se govorilo, „i kamen nicao“.
„Činilo mi se da je oko našeg Kleka bilo više plodne zemlje, nego u čitavom trebinjskom srezu“, dodaje Branko.
Kad su se smestili u nove domove, Hercegovci su počeli da ih uređuju, ali i da obavljaju poljske poslove od kojih se, uglavnom. živelo. Prvi prinosi žita, kukuruza i drugih poljoprivrednih proizvoda pokazali su koliko je banatska zemlja izdašna.
Deca klečanskih kolonista su, odmah po dolasku, krenula u seosku osmoljetku (na njenom mestu sad je nova zgrada, koja nosi ime Jovana Dučića) iz koje su, kasnije, učenje nastavila u obližnjem Zrenjaninu, a onda i na višim školama i fakultetima širom bivše Jugoslavije. Do Zrenjanina se prvo stizalo vozom, popularnim „ćirom“, a kasnije su uvedene autobuske linije, pogodnije đacima i zaposlenima.

Osim škole, u Kleku je postojala pošta, prodavnica, zemljoradnička zadruga, mesna kancelarija, Dom kluture, berbernica, kovačnica… Postojala je i kafana, u kojoj su, uz čašicu, ljudi najčešće razgovarali o starom kraju i novom zavičaju.
Fudbalski klub je osnovan ubrzo posle kolonizacije, a klečanska mladost je, osim u sportu, uživala i u čestim igrankama i izletima.

„Bilo je i sijela, na kojima bi zazvečale gusle, a organizovane su i čitalačke grupe za čitanje prigodnih knjiga, čemu je posvećivana posebna pažnja“, naglašava Branko.

Prve godine posle kolonizacije u Kleku obeležene su velikim natalitetom. U međuvremenu, ti prvi banatski Hercegovci i Hercegovke postali su roditelji, pa i unuke dobili. Neko od njih i praunuke. Nove generacije su se, naravno, potpuno saživele sa mestom svog rođenja, dok je u njihovim precima iz Hercegovine zauvek ostao žal za kamenitim selima podno Leotara, čatrnjama, šumama, izvorima i posnim dolovima.

„Stari zavičaj nikad nije prest’o da nas vuče. Zato smo mu se često vraćali. Zbog rodbine i uspomena koje su, vazda, izazivale i malo tuge zbog odlaska“, otkrio nam je Neđo.

Stari kolonisti su svoju ljubav prema Hercegovini preneli i na potomke. Zato su i ti banatski Hercegovci uvek okrenuti Hercegovini i spremni da joj pomognu. To su najbolje pokazali u ratnim godinama, kada su konvoji pomoći išli od Kleka ka Trebinju.

Ovih dana, kad obeležavaju godišnjicu velikog preseljenja, Klečani, zaista, imaju puno razloga za ponos. Više od 3.000 žitelja živi u, uglavnom, novoizgrađenim kućama, a veliki broj mladih je završio najviše škole. Infrastruktura je u potpunosti gradska, sve je odavno tu – struja, telefoni, vodovod i kanalizacija, asfalt u svim ulicama, igrališta, parkovi, saobraćajna povezanost s gradom Zrenjaninom od kog je Klek udaljen oko sedam kilometara …

Pre neku godinu, u centru sela je izgrađena pravoslavna crkva, a škola odavno ima sportsku dvoranu. Meštani se snabdevaju u nekoliko prodavnica, stara pošta je modernizovana, otvorena je zdravstvena stanica, zaživeli su kafići.

Najveći ponos Kleka su, ipak, njegovi sportisti.

Odbojkaši su bili prvaci Jugoslavije, a odbojkašice osvajačice kupa u Titovoj zemlji bratstva i jedinstva, što je podatak za Ginisa. Jer, takvim podvigom ne može se podičiti nijedno tako malo mesto u čitavom svetu.

Ko još nije čuo za odbojkaše Vanju i Nikolu Grbića, kao i za košarkaša Dejana Bodirogu?

Oni su, svakako, najslavniji potomci kolonista iz Hercegovine nastanjenih u Kleku, prekaljeni reprezentativci, evropski i svetski priznati sportski velikani. Osim njih, Klek je dao još dvadesetak članova državnih selekcija. Najviše u odbojci, ali i u košarci, karateu i rvanju. Bili su Klečani prvaci Srbije i u američkom fudbalu.

Najbolji primer da potomci klečanskih kolonista puno drže do zavičaja svojih roditelja dao je upravo jedan sportista. Reč je o Dejanu Bodirogi finansijeru košarkaškog kampa za evropske talente u Trebinju koji je, ove godine, obeležio deceniju postojanja.

Autor: Jovo Vuković

Izvor: Slobodna Hercegovina