arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Злочин у селу Јошаница: Цивили и дјеца нису преживјели Никољдан 1992

15. децембар 2024.

Молитвеним сјећањем на страдале српске цивиле и борце и полагањем вијанаца данас су обиљежене 32 године од злочина над 56 свирепо убијених у Јошаници на Никољдан 1992. године, а преживјели су послије три деценије дочекали да починиоцима почне суђење. На дан када је требало да сломе крсни колач, тада је мучењем и одсијецањем дијелова тијела муслиманска војска из Горажда звјерски масакрирала више стараца, 21 жену и троје дјеце. Милости нису имали ни за двогодишњу Данку Тановић, Драгану Вишњић од десет година и њеног три године млађег брата Дражена. Најстарија жртва у овом покољу био је деведесетогодишњи старац Раде Пљеваљчић. Парастос је служен код споменика у јошаничком засеоку Хоџићи за 73

Неки погубљени пред очима родитеља: Међу жртвама рата у Хрватској 87 д‌јеце до 18 година

15. децембар 2024.

Међу жртвама рата у Хрватској, као и у акцији хрватске војске у БиХ у регистру Документационо-информационог центра “Веритас” води се 87 д‌јеце до 18 година, а посебно је потресно то што су неки погубљени пред очима родитеља, који су потом убијени. Директор “Веритаса” Саво Штрбац је рекао да јавност највише зна о убиству дванаестогодишње Александре Зец и њених родитеља Михајла и Марије у Загребу у децембру 1991. године, али да то, нажалост, није усамљен случај. Осим породице Зец у којој је отац био Србин, а мајка Хрватица, погубљене су и четворочлане мјешовите породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујићи у Церни код

Анте Земљар: Релативност познавања концлогора Слана на Пагу

14. децембар 2024.

У прилогу објављеном у листу „Нови Оманут“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), цитира се број мртвих у логорима Слана и Метајна на острву Пагу. Уписана је (само) 791 жртва. Марта мјесеца 1999. на ову запањујућу неистину реаговао је хрватски антифашиста, часни Анте Земљар (1922—2004.), који је истину о страхотама логора на острву Пагу 1941. објелоданио у својој књизи „Харон и судбине“, објављеној 1988. године. Удружење грађана Јадовно 1941. је тек почетком јануара 2018. дошло у посјед писма које је проф. Земљар упутио редакцији часописа Нови Оманут. Писмо објављено у Новом Омануту бр. 36/37 из 1999. године, објављујено

Ђурђица Драгаш: КА МЕЋАВИ

13. децембар 2024.

Родила ме бела тама,донела ме снежна ноћ.Студеним ме млеком мећава подојила,међ’ боровима колевку свила. Расла сам к’о жито младо,зелено,усталасало,росом окупано. Стасала к’о класје зрело,једро,јако,сунцем окаљено. Посекла ме рука мрачна.Над понором душу пустих.Нека лети,млада,снажна.Нек’ се врати кући нашој,затвореној,угашеној. Нек’ отвори прозор к шуми,нека пусти јато птица.Нек’ полети ка мећави,бела,снежна,јамом небу обећана! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Јово Бајић: ЗЛОЧИНИ ХРВАТА У ДОЊЕМ МАЛОВАНУ И ЋУРКОВОМ ДОЛУ ПОД ЦИНЦАРОМ

13. децембар 2024.

ДОЊИ МАЛОВАН,  22. АПРИЛ 1942. – СВЕДОЧЕЊЕ МОМЧИЛА ДУВЊАКА[1]           Током прве ратне зиме купрешки Хрвати правили су план о упаду у Доњи Малован, српско село на Купрешкој висдоравни. Италијанска војска, у чијој се проширеној окупационој зони накратко нашла и Купрешка висораван, проценила је да се без губитака неће моћи одржати на овом простору па је у децембру 1941. године напустила Купрес и повукла се у Дувно. Док су држали Купрес, Италијани су, као и у осталим деловима новоформиране окупационе зоне, и овде развластили хрватску власт, распустили војне и полицијске јединице, обезбедили слободу кретања.  У Купрес  су у то време  долазили и Срби из околних села где су могли да

Душан Бодирога: Филм „Гаравице“ мора бити проглашен за филм од националног значаја

11. децембар 2024.

Драган Радовић је снимио филм који је можда и најбољи филм о страдању Срба у Другом свјетском рату! Оно што би требало да раде државни институти, факултети, државна политика и тимови људи који ионако примају плате из буџета, урадио је један једини човјек без ичије било какве помоћи! Наиме, и у Фочи је приказан филм „Гаравице“ о једном од највећих стратишта Срба у Другом свјетском рату и о страдањима нашег народа у Бихаћу, Цазину, Босанској Крупи, Великој Кладуши и Босанском Петровцу. Аутор овог филма је Драган Д. Радовић из фондације Заборављени коријени који је у овом филму био све: режисер, текстописац, истраживач, историчар, сниматељ, монтажер, продуцент и финансијер. Тај Драган

Слободан Чикарић: Бекство на Козару 1942.

11. децембар 2024.

За време НДХ (1941–1945) усташе су послале у смрт 1.700 Срба православаца свих узраста и оба пола у малој дубичкој општини смештеној у „Банијском трокуту”. Готово сва српска деца су побијена. Хитлерова Немачка решавала је „јеврејско питање” тако што је шест милиона Јевреја спалила у крематоријумима или им на други, подједнако суров начин одузела живот. Павелићева НДХ прихватила је доктрину главног усташког идеолога у Павелићевој влади доглавника Милета Будака, која се може назвати „свето тројство”. Наиме, Будакова идеологија о решавању српског питања у НДХ састојала се у следећем: трећину покрстити, трећину протерати, а трећину побити. Касније су се усташки идеолози у НДХ предомислили. Ипак, све Србе у НДХ (и оне

Саво Штрбац: Над ким (ни)је почињен геноцид у Јасеновцу

10. децембар 2024.

Медији из Београда и региона прошле недеље су, с бомбастичним насловима, објавили вест да је на другом годишњем заседању Међународне алијансе за сећање на Холокауст (ИХРА), које се одржава у Лондону, шеф званичне делегације Хрватске Сара Лустиг, одговарајући на директно питање, наводно рекла “да нико не може да пориче геноцидну природу режима НДХ и злочина извршеног над Србима”. О томе што је тачно у Лондону изречено, од владе и/или Министарства вањских послова Хрватске, као ни од Саре Лустиг, до писања овог текста (у недељу) није било никаквог јавног реаговања, али је истог дана саопштењем реаговало вођство ИХРА, које “осуђује цурење нетачних информација из расправе о бившем логору Јасеновац”, уз критику

Господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио

9. децембар 2024.

ВЕЛИКИ УСПЈЕХ ФИЛМА „ГАРАВИЦЕ“ Гледаоци документарног филма „Гаравице“ сигурно су запазили свједочење Хрвата Живка Ћурића о закопавању српских жртава када каже да је један остао жив и јавио му се ријечима „па зар ти мене не познаш, кад смо заједно служили војску у Неготину, ја сам Карановић Никола“, а затим када је усташа пуцао из пиштоља у њега, он поново одговорио „господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио“. Име и презиме уз детаљ о служењу војске у Неготину били су довољни да Николини потомци након гледања филма препознају о коме је ријеч. Никола је рођен око 1900. године у селу Липа од оца Луке и мајке Марије

Радмановић: Хрватска Влада требала би да призна геноцид над Србима у НДХ

6. децембар 2024.

Замјеник предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ Небојша Радмановић сматра да би било сасвим нормално да хрватска Влада призна геноцид над Србима у Другом свјетском рату, након што је хрватска делегација на међународном засједању у Лондону поменула геноцидну природу злочина над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/. Радмановић је истакао да до тога задуго неће доћи. С обзиром на константну полемику у широкој јавности о комплексу Јасеновац и шта се тамо догодило, Радмановић је нагласио да у новоформираној хрватској држави никада нису признали да се десио геноцид у Јасеновцу. – Недавно се десило на конференцији у Лондону гдје су се разматрали различити пројекти, гдје је био и пројекат о ревитализацији

Басташић: Скандалозно да Хрватска и даље не признаје геноцид над Србима

6. децембар 2024.

Шеф делегације Хрватске Сара Лустиг на конференцији IHRA у Лондону, није јасно рекла да је НДХ извршила злочин геноцида над Србима. Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић сматра скандалозним да Хрватска и даље не признаје да је НДХ извршила геноцид над Србима и да је за жаљење то што се сва српска стратишта и те геноцидне радње не помињу на међународним скуповима, као што је био о Холокаусту у Лондону. – Хрватска је давно признала да је НДХ извршила геноцид над Јеврејима и Ромима, али не и да је геноцид почињен над Србима – рекао је Басташић Срни. Коментаришући писање појединих српских медија да је Хрватска на другом годишњем засједању

Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

6. децембар 2024.

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили. Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима. Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1] Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку

Шамац: Помен за 137 Срба које су убиле усташе 1944. године

3. децембар 2024.

Код споменика у Српској Тишини и Шамцу служен je помен за 137 Срба које су 1. децембра 1944. године убиле усташе, међу којима је било десеторо дјеце. Лазо Вакић из Српске Тишине који је у Другом свјетском рату изгубио седам чланова породице, међу којима три стрица, док је отац одведен у логор, рекао је да је најстарији члан фамилије Вакић. – Усташе су потрпале у два камиона становнике Српске Тишине, њих највише, те из Писара и Шамца, које су превезли преко Саве и стријељали код моста. Усташе су бацале бомбе на нејач која је остала у кућама – испричао је Вакић. Потомак жртава Лазар Станојевић, којем су усташе отјерале у

Јелена Ковачевић: Страдање

30. новембар 2024.

У издању удружења грађана Јадовно 1941. Београд – Бања Лука, из штампе је изашла збирка песама Јелене Ковачевић под насловом „Страдање“, на тему Покоља, геноцида почињеног над српским народом у Независној Држави Хрватској. ЗАВЕШТАЊЕ За нама не плачите,за њима закукајте и не престајте кукати.За нас се помолите а за њих молите,глас не затварајте и реч не испуштајте.Чуће Господ а да ли ће услишитиако се ви за опрост њима будете молили а нисте опростили?Зарад љубави милост ће крвнику уместо крви пустити.Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити.Када на гробовима нашим свеће запалитезнајте да џелатима нашим палите, у гробове наше убице су легле.Нас Господ викну и ми се пробудисмо,

Годишњица страдања Срба из села Кип и Клиса

29. новембар 2024.

Недавно су се навршиле 33 године од страдања Срба из западнославоских села Кип и Клиса током рата у Хрватској 1991. године, који су одведени у импровизовани затвор у Марином Селу гдје их 18 није преживјело мучења, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. У саопштењу се подсјећа да су у периоду од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције похапсили 24 српска цивила у селима Кип код Дарувара, под сумњом да скривају оружје, и Клиса код Пакраца, ради “измјештања” становништва. Српски цивили су одведени у Марино село, гдје су затворени и држани у подруму импровизованог затвора “Рибарска колиба”, психички и физички малтретирани, а најчешће методе мучења су биле

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Јадовно 1941. – Летак

ПРОТИВ ЗАБОРАВА Преузмите летак у PDF формату Јадовничку мисију можете помоћи ако

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА