2024 - Страница 26 од 31 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2024 » Страна 26

Екипа „Политике“ спустила се у пакао Јадовна

11. март 2024.

Подсјећамо на фељтон објављен у Политици о експедицији спелеолога, новинара и фотографа из Београда, која је са сада већ покојним историчарем др Ђуром Затезалом, крајем јула 1990. посјетила подручје комплекса логора Госпић – Јаодвно – Паг. ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ ПОКУШАЋЕ ДА СЕ СПУСТИ У ПАКАО ЈАДОВНА У масовним хапшењима и покољима поред усташа-емиграната и новорегрутованих учествовала jе такозвана регуларна хрватска воjска – домобрани, о чему сведочи записник о саслушању Хилмиjе Берберовића, канцелариjског поднадзорника, коjи jе као домобран учествовао у клању у чувеноj глинскоj цркви Велебит, 25. jула 1990. „Политика jе на обронке Велебита упутила екипу новинара, сниматеља и спелеолога. О њиховим доживљаjима и открићима известићемо у наредним броjевима листа, као и

Мастиловић: Прогон Срба – врхунац вишевјековног процеса затирања

11. март 2024.

Директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић изјавио је да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био вишевјековни континуитет трајања и затирања, те да оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања. – То је врхунац затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје – рекао је Мастиловић. Он је нагласио да прогон Срба представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву који су преко ноћи

РТ Балкан истражује: Хоће ли Србија усвојити резолуцију о геноциду над Србима у НДХ

11. март 2024.

Питање усвајања резолуције о геноциду над Србима у Независној држави Хрватској биће поново покренуто у српском парламенту – тако барем обећава народни посланик проф. др Бранимир Несторовић из покрета “Ми – глас из народа, проф. др Бранимир Несторовић”. Несторовић објашњава за РТ Балкан да ће ово можда бити “четврта срећа” јер три пута је српској скупштини подношен предлог резолуције о геноциду у НДХ и ниједном није прошао. “То је заиста срамотно. Последњи пут када је поднета резолуција (јануар 2022, прим.аут) за њено уврштавање у дневни ред заседања гласао је 41 посланик. А можда је то и ‘успех’ јер први пут када је поднета резолуција за њу је гласало свега 11

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

9. март 2024.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини. Већ данима друга дјеца се не играју са нама. Срби смо и то је довољно да се нико више не дружи са нама. Друга дјеца одлазе сваки дан у шуму изнад кућа и тамо проводе дане. Бураз и ја остајемо кући. Тако нас је отац замолио. Нема ни нашег пса Беџија са којим би кратили врјеме и који је брата слушао као робот. Нестао је прије неколико дана. Прољеће је и мислили смо да је отишао у куцанију. Имао је и раније обичај да нестане на

Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

9. март 2024.

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива… Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја. Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене. Са смрти смо одрастали, увек је била близу.

НА БЛАГОВИЈЕСТИ ВЕЛИКИ СКУП У БЕОГРАДУ И ПОТПИСИВАЊЕ ПЕТИЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА

9. март 2024.

Покрет Срба Крајишника позвао је све патриотске организације и појединце да се 7. априла, на празник Благовијести, окупе пред Црквом Светог Марка у Београду, гдје ће бити потписивана петиција чији је циљ да Скупштина Србије усвоји резолуцију о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској /НДХ/, етничком чишћењу и борби против ревизије истине о српском страдању. Потпредсједник Извршног одбора Покрета Срба Крајишника Славен Стевелић изјавио је Срни да резолуција о геноциду превазилази сва страначка обиљежја и организације, а да сам скуп представља есенцију српских патриота из цијелог региона са јасном поруком да се од овог пројекта неће одступити ни милиметар. „Нећемо дозволити ниједног момента повлачење“, рекао је Стевелић и

Гробница без обиљeжја у Смиљану – сјећање на злочин 5. марта

8. март 2024.

Група од 30 Срба на звjерски jе начин мучена и дотучена 5. марта 1945.г. у Смиљану, родном мjесту Николе Тесле. Усташе су из казнионице у Госпићу извукле 30 особа и одвели их у Смиљан, те их повjешали по дрвећу. Жртве су биле сахрањене на мjесту смакнућа, у jедном диjелу Смиљана, а 1977.г. родбина их jе есхумирала и њихове кости положила у костурницу поред православног гробља у Смиљану, гдjе се уjедно налази и споменик свим Смиљанчанима, жртвама усташког терора. Обиљежjе jе порушено 1991. године. Сваке године 02. аугуста, на Св. Илиjу, у знак сjећања на прва страдања у Смиљану коjа су започела тог дана 1941.г., и траjала све до 1945.г., преживjела родбина и приjатељи окупљали су се око

Српске цркве биле су ломаче

8. март 2024.

У Другом светском рату, у Независноj држави Хрватскоj, наjокрутниjе jе демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност jе дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да jе био прекраћен, већ су уништени њихови историjски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена jе књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коjу jе обjавио Завод за уџбенике из Београда. Српска православна црква у Осиjеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942. Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво jе везана за трагичну судбину српског народа у Хрватскоj над коjим jе извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хаjнриха Хаjнеа: „Кад почну да спаљуjу књиге, одмахиза

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2024.

Навршава се 29 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице

Јован Мирић: Извори ужаса

7. март 2024.

Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Никад није било да држава кажњава невини народ. Од свих покоља Срба у црквама најпознатији је покољ у Глинској цркви Пресвете Богородице који се десио 29. јула 1941. године. Поклано је неколико стотина одраслих мушкараца. О томе покољу сведочио је једини преживели Љубан Једнак, са једне стране, и Хилмија Берберовић, један од кољача, са друге. По завршеном покољу, када су окрвављени делатници кренули да гледају има ли ко жив и да износе мртве, устао је насред цркве старији човек: – Ево, ја сам жив! Ја нисам ништа крив! Усташе

Институт за јеврејске послове: Недићева влада није прогонила Јевреје (1994)

6. март 2024.

Истина о Недићу Пише: Никола Милованчев Задњих година поново су ојачали притисци да се наметне измишљена хипотека саодговорности владе Милана Недића за нацистички геноцид над Јеврејима у Србији 1941-1944; та пропаганда је на жалост толико јака, да после мого понављања, у њу почињу да верују чак и неки добромислећи али недовољно информисани људи. Зато желим да потсетим нашу јавност на писмо читаоца Политике из Лондона Ж. З., које је штампано у том београдском дневном листу, у рубрици Писма читалаца, 13. маја 1994. (бр. 28939, стр. 6). Преносимо у целости ово писмо, објављено под насловом „Истина о Недићу. Погрешна оцена – оптужба – о Недићу као суорганизатору убиства српских Јевреја 1941-1942.

Милан Ружић: Историја коју упорно заборављамо

6. март 2024.

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог. И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо. А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се

Биљана Васић: Данас сам из школе изашла потпуно поражена

5. март 2024.

И не, није то дух времена. То је грешка, грешка у коду, грешка у васпитању, грешка у свему што наша деца живе, пише проф. српског Може ли наставник бити неуспешан на неком часу чак и после тридесет година рада? Може. И те како може, нарочито ако није у споразумном сагласју са стварношћу, ако је обликује по личном моделу и живи у романтичарским визијама прошлости. Данас сам дошла из школе потпуно поражена. Можда бих то могла назвати културолошким шоком. Већ је ноћ, имала сам читаво поподне да схватим у чему је проблем, али решење немам. Само се осећам бедно и неуспешно. Питам се у чему је проблем, а знам да деца

И ДУНАВ ИМА ПЛАВУ ГРОБНИЦУ: Епархија Бачка о изградњи цркве у новосадском насељу Лиман, посвећене жртвама рације 1942.

5. март 2024.

Храм који ће бити изграђен у новосадском насељу Лиман, у близини купалишта Штранд, биће посвећен Светим мученицима бачким пострадалим у погрому нашег народа у Бачкој од 1941. до 1944. године, нарочито у Новосадској рацији. Пише: Ј. Симић То ће га с правом, сврстати у ред здања од изузетног духовног, културног и националног значаја. Изградњом храма Светих мученика бачких и планираном изградњом Меморијалног центра жртава погрома у Бачкој овај, до сада неуређени део обале Дунава ће, између осталог, постати уређена културно-просторна целина дефинисана културом сећања на страдање свих Новосађана и биће својеврсни прворазредни подсетник да Плава гробница и ту постоји. Оваквом поруком за јавност огласила се јуче Епархија бачка после најаве

Прича о звездашима у рату: „Не пуцај, ми смо наши!“

4. март 2024.

Пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио, пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали. Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а