2021 - Страница 18 од 42 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2021 » Страна 18

Сећање на страдале: Прве српске жртве из града Ливна 1941. године

10. јул 2021.

Након успостављања усташке влати, прве српске жртве из самог града Ливна страдале су већ око 20. јуна 1941. године. Били су то угледни становници овога града: лекар др Душан Митровић, зубар др Крсто Зубић и судија Ранко Маргетић, које су усташке власти 20. јуна 1941. године позвале и упутиле у Сарајево на наводни договор са властима у вези пресељења Срба у Србију. На путу за Сарајево су побијени у месту Занесовићи (између Горњег Вакуфа и Бугојна). Елиминацијом угледних, виђенијих Срба, људи којма је народ веровао, почеле су припреме за касније, масовне злочине. Иако се већ знало за убиство свештеника Риста Ћатића и Сајковљана, то није било довољно да се Срби,

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Шаранова јама – ГАЛЕРИЈА

9. јул 2021.

У организацији Удружења “Јадовно 1941.” из Бање Луке и Београда, обиљежен је Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021, и 80 година од Покоља и ликвидације не мање од 38.000 Срба у комплексу хрватских логора смрти Госпић – Јадовно – Паг. Мада је прошло 80 година од Покоља, нашим доласком над јаме свједочимо да памтимо и да нисмо заборавили. Погледајте фотографије снимљене 19. јуна 2021. годинe. Шаранова јама Приредила редакција Јадовно 1941. Аутор фотографија: Никола Зајц Погледајте: Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Смиљан – ГАЛЕРИЈА Дани(ј)ел Симић: Прекрижени крст Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених! Душан Басташић: Мада је прошло 80 година од Покоља, нашим доласком над јаме свједочимо

Медак: Нека звона звоне до Велебита VIDEO

9. јул 2021.

Медак – Ту подно горостасног Велебита, скрасио се Медак. Примиро се у свом миру и тишини. Тишина је овдје, мој ти брате све гласнија, каже онако кроз сјету, наш домаћин, Мирко Загорац. Ипак игра му око, јер му је, каже, драго што нас поново види. Додаје како се пуно тога, од задњег сусрета, овдје ипак, промијенило није. „Па ето, живи се и даље понајвише од тих мировина или пензија. То су све овдје људи у годинама. Ето кад сам ја један од млађих. А имам 74 године. Е онда можете замислити како се овдје живи. А и мало нас је. Почитељ, Медак, Папуча и Крушковац броје тек четрдесетак становника. Толико

Сећање на усташки покољ над Србима у селима код Приједора 1942. године

9. јул 2021.

Осврт на књигу Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора 1942. године. Дуго смо чекали и најзад и дочекали књигу која је ових дана изашла из штампе у Републици Српској, а која проговара о једном од најтежих злочина учињених на овим просторима икада, а тo je покољ над Србима у Независној Држави Хрватској у два села Паланчиште (Велико и Мало) и Јеловац код Приједора. Књига, коју сада имамо прилику читати, дјело је најпозваније особе за бављење тако мучним, али пријеко потребним темама, историчарке Марине Љубичић Богуновић, кустоса Меморијалног музеја Националног парка Козара. Скоро осамдесет година чекала је ова тема свога аутора да

Немачки свештеник о Србима: Ми смо их мучили, а они су мазили нашу децу!

9. јул 2021.

Фридрих Гризендорф био је дворски свештеник. Након Другог светског рата када је Немачка изгубила, Фридрих је одржао проповед у селу Евербургу крај Оснабрика у коме се тада налазило на хиљаде српских заробљеника. Ево шта је том приликом рекао! “Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само површно познавали. Али смо

Обесили би их за ноге и тукли, на мучењу би им и нацисти позавидели

9. јул 2021.

Убили су стотине Срба, па однели тела: Исповест логораша који су прошли тортуру Хусеина Мујановића. Јовичић: За једно вече сам избројао 123 гробна места, после су их прекопали. Управник логора за Србе у Храсници 1992. године, Хусеин Мујановић звани Хусо, добио је премалу казну затвора за мучење Срба и силовање Српкиња у објектима попут ОШ „Алекса Шантић“, зградама, подрумима, гаражама који су заједно чинили систем логора. Мала је то сатисфакција за стотине логораша који су прошли овај казамат смрти код Сарајева. То, за „Новости“, кажу логораши из Храснице, а поводом пресуде од десет година затвора, која је Мујановићу изречена у Београду. Овај случај је и затегао односе између Београда и

РАЗБИЈЕН МИТ О СРЕБРЕНИЦИ: Српски одговор на језиву кампању геноцидаша

9. јул 2021.

Информативно-политички портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији у београдском Прес центру УНС-а организовао тематску трибину под насловом „Деконструкција митова о сарајевском суживоту и геноциду у Сребреници“. На самом почетку, у име организатора и Представништва Републике Српске у Србији, скуп је поздравио шеф Представништва Млађен Цицовић, а модератор трибине је био уредник портала „Све о Српској“ и „Факти“ Ђуро Билбија. Радомир Павловић: Муслимани систематски протеривали и убијали Србе из српских села око Сребренице Потпредседник Скупштине општине Сребреница Радомир Павловић на почетку свог излагања истакао је да је човек који је рођен у Кравици у којој су муслиманске снаге, чији је командант био ратни злочинац Насер

Никола Милованчев: Шибеник у црвеном делирију – септембар 1943.

8. јул 2021.

Велики број жртава настрадалих од побједничке стране (преко 350.000 усмрћених) је свакако један од важних разлога зашто темељит попис жртава Другог свјетског рата у Југославији никада није био извршен у 45 година, од 1945. до 1990. Предговор приређивача Из неколико коментара читалаца на један чланак проф. др. Владислава Сотировића, који је објављен на порталу Јадовно 1941, схватио сам да млади читаоци, посебно у Србији и Републици Српској, мало знају о злочинима почињеним у име Kомунистичке партије Југославије и њеног вође Јосипа Броза у периоду од 1941. до 1945. Зато је посебна задаћа моја и свих нас, чији су очеви и дједови учествовали у партизанском покрету због борбе против окупатора а

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Смиљан – ГАЛЕРИЈА

8. јул 2021.

Буђење

8. јул 2021.

Дошла ми у сан Милунка Савић. Не знам ни како ни зашто. Био је обичан дан, мислио сам нестаће у обичној ноћи. Ни слутио нисам да ће ноћ осветлити дан. Стоји тако Милунка наслоњена на пушку са исуканим бајонетом, а прса јој се не виде, и нема их, само бљеште две Легије части и Карађорђеве звезде с мачевима, Свети Мајкл британски и Свети Ђорђе победоносац руски , па Ратни крст са златном палмом –орден који ни једна жена, ни пре ни после ње, није носила. Гвоздена Милунка из „Гвозденог“ другог пешадијског пука „Књаз Михајло“. Крај ње још једна жена и она сва у одликовањима. „Не препознајеш је, а

Идентитет Срба у Хрватској: Између изумирања, асимилације и слабашне наде

8. јул 2021.

Хисторијски, културни и национални идентитет Срба био је вјековима оптерећен чињеницом да је тај народ живио располућен у барем двије царевине, отоманској и хабсбуршкој, такођер и унутар млетачке републике, између којих су стајале двије државе, Србија и Црна Гора, које су своју независност, непрестано под разноразним вањским притисцима, стекле релативно касно, у другој половини 19. вијека. Оно што је у тој комплексној хисторијској ситуацији битно јест да је српски национални идентитет био формиран у различитим културама и традицијама, које су га с једне стране без сумње обогатиле али с друге, изостала је, као код других народа, трајна политичка и културна акција, која би дјеловала повезујуће на разне огранке разбацаних и

„Срби Баније у концентрационом логору Маутхаузен“ Милоша Бајића

8. јул 2021.

Подсјећамо да се појавила за историју српског народа Баније изузетно вриједна књига: „Срби Баније у концентрационом логору Маутхаузен“, аутора Милоша Бајића, пјесника и међу прогнаним Србима у Србији истакнутог културног посленика. Српски народ, до грађанског рата у Хрватској деведесетих година већински народ Баније, дуго је муку мучио са сређивањем пописа својих страдалника – бораца или жртава ратова у 20. вијеку. Тек у другој његовој половини истражено је и убиљежено много тога што је требало да се ради и раније уради. И то што је урађено, урађено је захваљујући прије свега ентузијазму појединаца. Али, да не идемо сад у ту дугу, тешку и компликовану причу. Књига Милоша Бајића, чији је издавач

Драган Марковина: Злочин на Лисачким Рудинама је од почетка третиран као ствар о којој се не разговара

7. јул 2021.

У антиратној драми „Окупација у 26 слика“ Лордана Зафрановића култна је сцена из аутобуса, у мјесту Лисачке Рудине повише Стона, у којој на окрутан начин од стране усташа бивају убијени грађани српске националности. УБОЈИЦЕ СУ БИЛЕ НАОРУЖАНЕ НОЖЕВИМА, МАЉЕВИМА… Kако пише повјесничар Франко Мирошевић у књизи „Дубровачки котар у Независној Држави Хрватској“, радило се ту о „врхунцу свирепости јер су усташе угледним грађанима српске националности забијали чавле у главу“. Написао је он и да је овај догађај поспјешио одлуку талијанске војске о реокупацији Друге зоне, односно процјени да не желе становништво препустити на немилост домаћих издајника. УБИЈЕН ОТАЦ ИЗЕТА ХАЈДАРХОЏИЋА У сваком случају убијени су: жељезнички стројовођа Јово Правица, посједник

ЗЛОЧИН И ШУТЊА

7. јул 2021.

Будући да сам сва ратна безумља, масакре, разарања, трибалне одмазде и др. детаљније описао у своје четири књиге,* гдје сам емпиријски спознао, као рурални социолог и истраживач, да на подручју Војно-редарствене акције „Олуја“ нисам нашао српског села гдје нетко није убијен или нестао, ти су ме злочини толико саблазнили да сам једва сачувао човјека у себи. Јер свеопћа сотонизација Срба довела је до њихове потпуне негације као људи. Због тога сам одлучио да то илустрирам једним МЕГАЗЛОЧИНОМ, који је у нашој јавности потпуно прешућен, рекао бих игнориран, иако је објављен у једном нашем угледном гласилу, нажалост данас угашеном. Тај злочин надмашује све до сада масовне злочине грађанске стране рата у

Миле Бјелајац: Право на отпор и побуну

7. јул 2021.

Данас, када су недавне идеолошке поделе у свету замаглиле величину и суштински значај победе (1945) над једним пројектом доминације светом и када се релативизује значај победе над тим истим пројектом 1918. године, има ли места да се запитамо да ли је народ коме припадамо бирао и онда и тада праву страну историје? Да се питамо да ли је после победа у та два рата пружао руку помирења побеђенима без масовног реванша и освете? Да ли треба да се у име нечега одричемо права на сећање да је некада постојала традиција борбе за ослобођење, против воље силника који би да поробе, да раздробе, да униште и потру један народ и претопе