Посланик СДП-а у Хрватском сабору Ранко Остојић упозорава на раст екстремизма и фашистичке скупове, те оцјењује да је само питање времена “када ће пасти крв”, за шта ће бити крива садашња власт у Хрватској. “Не можемо чекати да неко буде убијен да би власт реаговала. Даје се порука /екстремистима/: `Идите, радите шта год желите`”, наводи Остојић. Он оптужује хрватску власт да “толерише насилнике и фашисте”, који имају своје телевизијске емисије и портале, “а њихова ријеч завршава као палица у нечијим рукама”. Остојић је побројао само неке од инцидената који су се догодили у посљедње вријеме – од напада на “Супер супер”, фото-монтаже потпредсједника Сабора Миланке Опачић са наводним “четничким обиљежјима”,

Замислите, и ја сам „изоловани случај.“ Или боље рећи, један од 500.000 (пет стотина хиљада) српских „изолованих случајева“ у Хрватској. Кажете моја Предсједница, да, моја шта хоћете, све док се не одричем држављанства Хрватске, да је ово са А-ХСП (аутохтоном, изворном, усташком, фашистичком…) изолован случај и да томе не треба придавати значајну пажњу. Хајде да Вам вјерујем, бити ћу непажљив. Нећу спомињати „шачицу модерних усташа.“ А и што би? Не живим у Хрватској, нисам оспорио да Хрватска као самостална, неовисна, независна, како год ми називали ту државу има право у оквирима својих граница ради шта хоће – све док траје. Да ли ће на граничним прелазима сутра умјесто „добро дошли“

Савез Сокола припремао се за одбрану земље пре Априлског рата 1941. При жупама су организовани народно-одбрамбени отсеци. Д. Станковић, прочелник жупског народно-одбрамбеног одсека, истакао је у свом извештају : „Ми хоћемо борбу, борбу с непријатељима нашег народа и наше државе .. . Ми нисмо хтели ту борбу. Ми смо је дуго избегавали. Али нам је она наметнута. И ми смо је примили, истина, тешка срца, … Јер не треба заборавити да је соколство поникло у борби и да је оно задржало и данас свој борбени карактер.” (1) Међудруштвени одбор соколских јединица (друштава и чета) у Београду одлучио је да  17 марта 1940. буде одржана смотра свих чланова сокола са територије

‘Аjд овако, jедном за свагда да разjасним! Ја сам националиста, нисам шовиниста ни фашиста. Националиста воли своj народ и своjу земљу, а то jе основно како би могао да воли и поштуjе туђе. Веруjућа сам jер то осетим у своjоj души и знам да jе jедини исправан пут, Христов пут. Србин jе jеднако православац, од искона jе тако. Када су Срби градили Божjе храмове, манастире и цркве у колевци своjоj, Косову и Метохиjи, Америка ниjе постоjала(ниjе откривена), а о измишљеноj нациjи Албанцима, њиховим митовима, ред jе да се каже укратко истина. Не, они не потичу од Илира, видите HISTORIA E POPULLIT SHQIPTAR, Tirana, 1959. године.О овоj историjскоj чињеници подробно пише

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да Срби не треба више да ћуте о страдању свог народа, да се оно не би поновило. Додик је рекао да је прошли вијек био вијек српског страдања Срба и истакао да је сада вријеме да Срби у Српској, Србији, али и у српским заједницама у другим државама, поставе и осмисле српски национали циљ овог вијека. „Српски национални циљ овог вијека мора да буде да Срби морају имати своје заједништво и своју државу“, рекао је Додик синоћ за Радио-телевизију Републике Српске. Наводећи да се од тог циља многима „коса диже на глави“, Додик је нагласио да је, ако тај циљ данас не дефинише

Од Срба који су рођени у заједничкој земљи данас се очекује да се помире са тим да су на силу, ратовима подељени на различите државе, настале на рушевинама Југославије После разбијања Југославије, Србија као да се вратила у 19. век. Она је поново мала земља, смештена на фрагментираном политичком простору, угрожена међусобним сукобима великих сила. Можда је, међутим, најважније то што је она данас, баш као и пре Првог светског рата, само једна од земаља у којима живи подељени српски народ. У 19. веку се приповедало да су Срби „пре Косова“ имали своје царство. Данашње генерације, међутим, непосредно памте да су рођене и до јуче живеле у Југославији, земљи за