Istoriograf Radovan Kalabić rekao je Srni da izmjene Krivičnog zakona, koje je utvrdio Savjet ministara BiH, predstavljaju još jedan pokušaj narušavanja istorijske istine i neprihvatljiv pokušaj ozakonjenja daljeg decenijskog klevetanja srpskog naroda. „Srpski narod bi, pri tome, imao i zakonske sankcije“, istakao je Kalabić. On je ocijenio da se ta tema „spustila“ na nivo Savjeta ministata BiH, pošto na svjetskom nivou u Savjetu bezbjednosti UN, zbog ruskog veta, nije prošla britanska rezolucija o genocidu koja bi za sobom povukla i zabranu negiranja navodnog genocida na tlu BiH. „Ja mogu još samo da se zapitam – da li u tom Savetu /ministara BiH/ ima uopšte Srba“, rekao je Kalabić. On je

Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan

U Hercegovini, ovom čudu od komada zemlje, po mnogo čemu tvrdom i siromašnom, ne samo po svojim kamenitim pejzažima, ali istovremeno i tako prijatnom, mekom i uvijek prijateljski nastrojenom, duhom prebogatom i vedrinom ljudskih srca osunčanom, gdje čovjek još uvijek ima brata, za radost i stradanje… Imali smo jednog starca, e taj je tek bio čudo, pravo čudo, od Gospoda nam darovano, među nama da se rodi, da nas uzdigne, odgoji, počasti svojom dušom koja je već odavno bila Gospodu bliža no ovoj vrletnoj zemljici, okrijepi blagom riječju i toplom molitvom, da se među nama, u ovom kršu zemno-nebeskom i upokoji, te legne u njega i odmori noge koje su

Poznati primeri posleratnih sudbina heroine Milunke Savić i Vojvode Živojina Mišića i slične ili daleko teže ali malo poznate sudbine savremenih srpskih heroja iz ratova devedesetih godina, podstiču nas na razmišljanje kada će na javnu scenu stupiti odgovorna i patriotska vlast koja će poštovati učinak i značaj njihovih dela, i dati odgovarajući tretman svojim najvećim ratnim junacima… Članak o srpskoj heroini Milunki Savić[i] – najodlikovanijoj ženi-ratniku u Velikom ratu pred čijim bi pominjanjem imena – te žene gorostasnog junaka a skromne i blage srpske majke – trebali svi da ustanemo, podstakao me je, po ko zna koji put, da se zapitam kakav smo to mi narod. Zbog čega? Zato, jer se bliži

U sredu 14. juna Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici proslavljaju praznik prepodobnog Justina Ćelijskog. Centralna proslava sv.Justina će se obaviti u njegovom manastiru Ćelije,gde danas obitavaju mošti ovog svetitelja. U tu čast vam prenosimo žitije novije-proslavljenog svetitelja. Otac Justin (Popović) rođen je na dan Blagovesti Presvete Bogorodice (25. marta, po starom kalendaru) 1894. godine, u Vranju, od pobožnih pravoslavnih roditelja Spiridona i Anastasije. Svetovno ime Blagoje dobio je po prazniku na koji se rodio. Otac Spiridonov, poznati pop—Aleksa, bio je najmanje sedmi po redu sveštenik iz stare porodice Popovića. I Spiridon je učio bogosloviju (dva razreda), međutim, otac ga je povukao iz škole te je on kasnije prisluživao u

Jovan Dučić (1871-1943) je jedan od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji. PROGONjEN ZBOG PATRIOTIZMA Dučić je isprva predavao kao učitelj po raznim mestima u Bosni, a tokom boravka u Bijeljini proteran je od strane austrougarske vlasti zbog rodoljubive pesme “Otadžbina”. Pošto više nigde nije mogao da nađe učiteljski posao, otišao je u manastir Žitomislić gde je zapošljen. Potom prelazi u Mostar, gde zajedno sa Aleksom Šantićem pokreće časopis “Zora”. Ponovo je bio proteran i provodi oko 10 godina po Ženevi i Parizu. Posle završenih prava u Ženevi, dolazi u Srbiju gde postaje pisar, a potom dobija