На покушај прећуткивања злочина над деловима било ког народа у Другом светском рату, Европска унија је донела Резолуцију 1993. године, која налаже свим владама да не крију ни једну чињеницу, нити било шта што приказује нацистичка недела. Свака земља би морала чак да предвиди и законске казне за оне који негирају постојање злочина у Другом светском рату, који умањују, прикривају или користе симболе из тог рата. Да ли је трагичније ако о томе неке владе нису ништа знале, или да су знале, а нису поштовале. Немарећи за налоге ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ, у Туђмановој РХ ни једна препорука из ове Резолуције није била прихваћена – мада за то има историјских чињеница на претек. Да

Историјски архив Београда УГБ IV IV-146/32) Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио

(Шиме Бален „Павелић“, Загреб 1952.) „… Он је метнуо главу на стол, а усташе су му нарезале гркљан. „Пјевај сада“. Како је он пјевао, крв му је ударила из гркљана на 2-3 метра далеко. Било је то свакако јако неугодно свима нама гледати. Кад је крв ударила према нама, један ми је рекао: „Тако ће бити и с нама, јаој нама.“ Нато су усташе повикали – „Удари га ножем, мајку му његову…“ И ударили су га 2-3 пута ножем иза врата, а када је пао на под, прискочили су му други, посебно одређени, који су мрвили главе. Прискочише му два усташе и смрвили му сву главу. Затим су га бацили из

„Ми знамо како рана пече, – и како боли нож… Истина је наша крвљу записана“ (епитаф на споменику грабовачким жртвама -Јуре Каштелан)   Крајем јула 1941. године, глинске, петрињске и загребачке усташе, довеле су на Бански Грабовац преко 1200 похапшених српских сељака, од 16 до 60 година старости из срезова: Глина, Петриња и Двор на Уни. Павелићев Покријетни пријеки суд све их је прогласио „кривим“ и осудио их на смрт. Усташе су технику егзекуције, над тим несрећницима, примењивали према својим личним склоностима. Крвави пир на Грабовцу успело је да преживи само седам људи. Ево за ову прилику неколико делова из необјављеног дневника др. Јураја Перина, Хрвата, глинског лекара, који је

Још у току краткотрајног рата војске Краљевине Југославије против Сила осовине, проглашена је у Загребу Независна Држава Хрватска 10. априла 1941. године. Истог дана у хрватску метрополу умарширале су елитне немачке трупе, а грађани су им приредили величанствен дочек и одушевљено их поздрављали као ослободиоце. Седмог дана након проглашења државне самосвојности, поглавник др. Анте Павелић, са својим високодужносницима М. Будаком, А. Артуковићем и М. Пуком, доноси „Законску одредбу за обрану народа и државе“, којом се одобравала усташама ликвидација Срба, Јевреја, Цигана и непоћудних Хрвата, иако су они били лојални поданици државе Хрватске. Поред бројних специјалних судова који су основани за застрашивање народа, према Србима је додатно примењивана и „Законска одредба

Ова монографија је сведочанство, опомена и позив на памћење бруталног покоља Срба у глинској православној цркви од стране хрватских усташа за време Другог светског рата, и уништавања око 4 000 споменика борцима НОР-а и цивилним жртвама на просторима Хрватске у времену од 1991-1995. године. Један од приређивача Драган Чубрић, свој мотив да прикупи грађу и опише своје виђење покоља глинских Срба у Прекопи, Горњем Таборишту, Банском Грабовцу и у православној Богородичиној цркви у Глини, истиче ставом – „Наши поклани мученици обавезују нас да о њиховој трагедији говоримо, да је описујемо, да је не заборавимо и да је обележавамо као визуелну опомену, како се не би поновило сутра оно што је