
Његово име jе Слободан Стоjановић…
Имао jе само jеданаест година када су га, jедне дубоке jунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да jе време да крену. У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекаjу у своjоj кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком краjу. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своjе уобичаjено “радно време” дође по њих. Као што jе претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нациjе… Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даjе. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж,











