Готово две деценије многе организације, појединци, државни чиновници, многи медији у „потрази за истином“, желе свету да изнесу све оно што се догађа у Србији и што се догађало, на начин који је својствен у Србији, а то не само да подстиче наше „пријатеље“ на нове захтеве и не само да ствара лошу слику о Србији и Србима, већ учвршћује уверење да смо ми најгора држава и народ у региону и свету, да смо геноцидни народ, да смо шовинисти који никога не воле… Због чега смо ваљда изложени толиким притисцима и уценама, које ко зна да ли имају краја. Да овде не помињем боимбардовање и уранијум. Да ли је неко

Загреб — Градоначелник Сплита Жељко Керум каже да су Срби извор свих проблема у Хрватској и да је то мишљење целе државе.   Керум је емисији „Недељом у 2“ изјавио да иако већина тако мисли, никада није имала прилику да то каже зато што их нико није питао за мишљење. „То што сам ја рекао, то је моје мишљење и мишљење целе државе, само што се већина државе никада није нашла у ситуацији да је неко пита за мишљење о Србима“, рекао је Керум, пренео је Индеx.хр. Он је поновио да је његова грешка што је ушао у политику, као и да су његови пословни проблеми почели пре три године

Удружење српских породица убијених, погинулих, несталих и насилно одведених и инвалидних особа „Против заборава“ са седиштем у Загребу покренуло је иницијативу за постављање двеју спомен-плоча у граду на Дунаву у знак сећања на страдање вуковарских Срба, цивилних жртава рата 1991. године. Ова иницијатива засад не наилази на разумевање градских власти. Позната су страдања вуковарских Срба у лето 1991: нестајали су и убијани под окриљем ноћи, а њихова су тела бацана у Дунав, и то у време док још нису почеле ратне операције у том граду. Удружење је 3. јула градоначелнику Вуковара Жељку Саби упутило молбу за издавање дозволе за постављање спомен-плоча у Вуковару и Борову насељу, где би се породице

Хрватски политичари наступају јединствено у Блајбургу. Потомци квислинга и синови оних који су 1941. усред Загреба бацили бомбу на војну музику. То није чудно, сви су они деца једне отаџбине. Први су били спремни да се одрекну браће, рођака и комшија, жељни да у фашистикој држави буду граничари јединствене и нове Европе. Други су желели да Хрватска буде део светске совијетске републике, али првима нису могли да опросте пре свега зато што су мајци-домовини одузели њене најмилије земље, што су се одрекли Далмације и Истре „сиротице“. У Црној Гори челник режима пише ауторски текст. Добро, није ме тај интелектуални излет изненадио. Како ли ми је само било 2002. када је требало да одржи предавање

Сисачки бискуп Владо Кошић ових је дана помјерио границе црквене бахатости када је прогласио ауторска права на кориштење имена светог Квирина, заштитника Сиска и забранио његово кориштење без дозволе бискупије, након што је на туристичкој манифестацији Келтска ноћ једна сплав била посвећена оснивању сисачког партизанског одреда, а једна светом Квирину. Јавност је остала запрепаштена, а градска организација СДП-а у саопћењу је оцијенила да би „и свети Квирин 1941. био партизан“.  „Остао сам запрепаштен и љут кад сам видио да се на истој приредби у Сиску, који воли за себе рећи да је град хрватских побједа, славе свети Квирин, сисачки бискуп и мученик и заштитник тог града, те партизани, злочинци који су рушили цркве и убијали

Сајмиште нема везе са НДХ, показује свету Паскаљевић, ни Немци нису били толико зли; главни злочинци су Срби Домаћи ЕУротичари веома воле европску кинематографију. И веома воле награде које им додељују европски кино-фестивали. Еуротичари су схватили како се ЕУ-награде добијају: наружим свој народ, представим га као гомилу убица, идиота и простака и награде пљуште. То се на еуротичном језику србских србофоба каже „катарза“ (а уствари последица је старачке болести, духовне катаракте, која не дозвољава да се види даље од носа и стомака, пуног ЕУ-слаткиша). Горан Паскаљевић, другосрбијански кандидат за Оскара, један је од оних који су то одавно схватили: његов досадашњи рад показује да је он баш на прави начин

Причао сам пре неки дан са једним момком из Републике Српске…. Наравно, он као и бројна браћа преко Дрине су дубоко разочарани у матицу, а та разочараност код неких иде чак и толико далеко да се враћају неким предрасудама и стереотипима који су наметани за време најгоре аустроуграрске кампање против Србије. Слична је ситуација и са Србима у Црној Гори, у остатку региона и у дијаспори. Још само малобројни остају на чврстој вери да овакво стање ствари нема везе са тиме што смо ми „Србијанци“ тобоже напустили и преварили нашу браћу која не живе у авнојевској Србији (мада, ова Србијица није ни авнојевска, што се граница тиче). Ипак, нешто озбиљно није