Готово две децениjе многе организациjе, поjединци, државни чиновници, многи медиjи у „потрази за истином“, желе свету да изнесу све оно што се догађа у Србиjи и што се догађало, на начин коjи jе своjствен у Србиjи, а то не само да подстиче наше „приjатеље“ на нове захтеве и не само да ствара лошу слику о Србиjи и Србима, већ учвршћуjе уверење да смо ми наjгора држава и народ у региону и свету, да смо геноцидни народ, да смо шовинисти коjи никога не воле… Због чега смо ваљда изложени толиким притисцима и уценама, коjе ко зна да ли имаjу краjа. Да овде не помињем боимбардовање и ураниjум. Да ли jе неко

Загреб — Градоначелник Сплита Жељко Керум каже да су Срби извор свих проблема у Хрватскоj и да jе то мишљење целе државе.   Керум jе емисиjи „Недељом у 2“ изjавио да иако већина тако мисли, никада ниjе имала прилику да то каже зато што их нико ниjе питао за мишљење. „То што сам jа рекао, то jе моjе мишљење и мишљење целе државе, само што се већина државе никада ниjе нашла у ситуациjи да jе неко пита за мишљење о Србима“, рекао jе Керум, пренео jе Индеx.хр. Он jе поновио да jе његова грешка што jе ушао у политику, као и да су његови пословни проблеми почели пре три године

Удружење српских породица убиjених, погинулих, несталих и насилно одведених и инвалидних особа „Против заборава“ са седиштем у Загребу покренуло jе инициjативу за постављање двеjу спомен-плоча у граду на Дунаву у знак сећања на страдање вуковарских Срба, цивилних жртава рата 1991. године. Ова инициjатива засад не наилази на разумевање градских власти. Позната су страдања вуковарских Срба у лето 1991: нестаjали су и убиjани под окриљем ноћи, а њихова су тела бацана у Дунав, и то у време док jош нису почеле ратне операциjе у том граду. Удружење jе 3. jула градоначелнику Вуковара Жељку Саби упутило молбу за издавање дозволе за постављање спомен-плоча у Вуковару и Борову насељу, где би се породице

Хрватски политичари наступаjу jединствено у Блаjбургу. Потомци квислинга и синови оних коjи су 1941. усред Загреба бацили бомбу на воjну музику. То ниjе чудно, сви су они деца jедне отаџбине. Први су били спремни да се одрекну браће, рођака и комшиjа, жељни да у фашистикоj држави буду граничари jединствене и нове Европе. Други су желели да Хрватска буде део светске совиjетске републике, али првима нису могли да опросте пре свега зато што су маjци-домовини одузели њене наjмилиjе земље, што су се одрекли Далмациjе и Истре „сиротице“. У Црноj Гори челник режима пише ауторски текст. Добро, ниjе ме таj интелектуални излет изненадио. Како ли ми jе само било 2002. када jе требало да одржи предавање

Сисачки бискуп Владо Кошић ових jе дана помjерио границе црквене бахатости када jе прогласио ауторска права на кориштење имена светог Квирина, заштитника Сиска и забранио његово кориштење без дозволе бискупиjе, након што jе на туристичкоj манифестациjи Келтска ноћ jедна сплав била посвећена оснивању сисачког партизанског одреда, а jедна светом Квирину. Јавност jе остала запрепаштена, а градска организациjа СДП-а у саопћењу jе оциjенила да би „и свети Квирин 1941. био партизан“.  „Остао сам запрепаштен и љут кад сам видио да се на истоj приредби у Сиску, коjи воли за себе рећи да jе град хрватских побjеда, славе свети Квирин, сисачки бискуп и мученик и заштитник тог града, те партизани, злочинци коjи су рушили цркве и убиjали

Сајмиште нема везе са НДХ, показује свету Паскаљевић, ни Немци нису били толико зли; главни злочинци су Срби Домаћи ЕУротичари веома воле европску кинематографију. И веома воле награде које им додељују европски кино-фестивали. Еуротичари су схватили како се ЕУ-награде добијају: наружим свој народ, представим га као гомилу убица, идиота и простака и награде пљуште. То се на еуротичном језику србских србофоба каже „катарза“ (а уствари последица је старачке болести, духовне катаракте, која не дозвољава да се види даље од носа и стомака, пуног ЕУ-слаткиша). Горан Паскаљевић, другосрбијански кандидат за Оскара, један је од оних који су то одавно схватили: његов досадашњи рад показује да је он баш на прави начин

Причао сам пре неки дан са jедним момком из Републике Српске…. Наравно, он као и броjна браћа преко Дрине су дубоко разочарани у матицу, а та разочараност код неких иде чак и толико далеко да се враћаjу неким предрасудама и стереотипима коjи су наметани за време наjгоре аустроуграрске кампање против Србиjе. Слична jе ситуациjа и са Србима у Црноj Гори, у остатку региона и у диjаспори. Још само малоброjни остаjу на чврстоj вери да овакво стање ствари нема везе са тиме што смо ми „Србиjанци“ тобоже напустили и преварили нашу браћу коjа не живе у авноjевскоj Србиjи (мада, ова Србиjица ниjе ни авноjевска, што се граница тиче). Ипак, нешто озбиљно ниjе