1999 – Сасвим лично

Сећање на дане од коjих jе прошло 15 година а коjи су и даље тако живи у памћењу многих.

Мало jе тренутака коjе време на замагли или потпуно избрише из
сећања. Ипак, потпуно jасно се сећам вечери од коjе се данас навршава
тачно 15 година.

Негде са првим мраком, Бранко и jа смо са торбама на рамену стаjали у
дворишту испред моjе куће. Упорно смо убеђивали моjу маjку да нас пусти
на тренинг. Три дана касниjе требло jе да почне завршни турнир
првенства СР Југославиjе у кошарци за кадете. Моjи приjатељи и jа смо
живели за таj дан. Сви наши снови, дечачка маштања, године тренинга,
срећа коjу су доносле победе, туга после пораза коjих те године скоро да
и ниjе било, све се то скупило у тих неколико дана.

Били смо већ довољно одрасли да чуjемо и разумемо приче о рату коjи
се спрема. Плашили смо се, иако то jедни другима нисмо признавали.
Неколико дана наши раниjе су обукли униформе и отишли са обећањем да ће
се jавити кад стигну. Сећам се свог стида када сам се пред друговима
заплакао у дворишту испред школе. Нисам желео да признам да плачем jер
jе ми jе отац управо отишао са воjском. Било ме jе срамота, знао сам да
су исто учинили очеви већине деце из разреда, чак и браћа њих
неколицине, jедва неколико година стариjи од нас. Па ипак, неколико суза
jе само кренуло а jа сам лагао да сам тужан jер су управо стигле вести
да jе погинуо Небо из Монтенигерса, моjе тада омиљене музичке групе.

Међутим, те вечери у дворишту испред куће, све jе било заборављено. У
нашим мислима jе био само таj последњи тренинг пред одлазак на турнир у
Бечеj. Маjка jе стаjала ћутећи и пушила. Тих дана jе покушавала да
остави цигаре али после разговора са родбином из Подгорице прсти су jоj
сами нашли пут до упљача. Бранко и jа смо jе убеђивали да неће бити
рата, да смо на прагу 21. века и да нико неће бомбардовати државу у
Европи. Да jе то само претња, да ће се све решити… Тада су се зачуле
сирене.

Неколико минута смо ћутке стаjали. Бранко jе без речи отишао назад
према своjоj кући. Светла су се полако гасила, Ужице jе тонуло у мрак.
Почело jе замрачење. Сирене су завиjале и иако сам их чуо раниjе,
неколико пута када jе проверевана њихова исправност, звук коjи се тада
простирао кроз таму jе био другачиjи, злокобан, jезив. Те ноћи смо легли
обучени. Нисмо заспали. Потмуло бруjање авина високо на небу повремено
су прекидале десетак километара удаљене експлозиjе на Пониквама.

Почео jе рат. Стигле су и прве вести о погинулима. Али, осим сталних
сирена, таме коjа jе ноћу обавиjала град и повременог бруjања авиона
негде високо на небу, рат ми се ниjе чинио страшан. Отац се jавио три
дана касниjе. Кратко jе рекао да jе жив. Чули смо се и са дедом.
Подгорица jе бомбародвана али су сви били добро. Живот jе почео да се
нормализуjе. Заиста, та реч данас нестварно звучи за дане рата, али било
jе тако.

Прошао jе скоро читав месец. Многи су побегли из града, склонили се
на село. Други су панично трчали у подруме чим би се огласиле сирене.
Тамо су спавали, jели… живели. Међутим, скоро стална ваздушна опасност
jе за већину постала навика, ствар рутине, jош jедан додатак животу коjи
већ годинама ниjе био лак. Ужице jе у било поштеђено масовне смрти,
рушевина у срцу града, рупа од гелера и немих скупова на градском
гробљу.

Ноћ 22. априла jе била необично мирна. Изненада, пробудило ме jе
бруjање авиона. Чуо сам га сваке ноћи а опет, чинило ми се као да jе
некако другачиjе, за ниjансу бучниjе, као да круже баш нам моjим градом,
над кровом моjе куће. Тада се зачуо звиждук. Траjао jе само неколико
тренутака али jе у њих била смештена читава вечност. Не могу да опишем
таj звук, не веруjем да ико може. Нажалост, већина вас коjи ово читате
одлично га се сећа. Тада сам, први пут у свом 14 година дугом животу,
помислио да ћу умрети.

Стаjао сам у довратку иако сам се са друштвом често шалио на рачун
таквих савета. Као да довратак или кухињски сто може да нас заштити од
бомбе. Па ипак, нехотице сам дотрчао испод њега, заборављаjући на маjку и
бабу коjе су спавале неколико метара даље, заборављаjући на све. Мислио
сам да ћу умрети и кроз главу ми jе у истом тренутку пролазила молитва,
разочарење што ми се живот тако брзо завршава, бес, страх… и jош хиљаду
других осећаjа коjе не умем ни да именуjем. Потом jе одjекнула
експлозиjа.

Из правца градског трга, можда километар далеко од наше куће, подизао
се дим. Нисам знао шта jе погођено. Ниjе ме било брига. Нисам ни
помишљао на то да jе можда страдао неко од моjих приjатеља, рођака,
суграђана. Стаjао сам у довратку у захваљивао богу што сам жив. Ништа
друго ме ниjе било брига…

До краjа рата сам jош три пута чуо исти звук бомбе коjа се проближава. Сва три пута jе све било исто.

Рат jе оконан после 78 дана. Неколико дана касниjе отац се вратио
кући. Живот ниjе био лак, а опет, ниjе био ни претодних девет година.
Родитељи су се трудили да ми, деца, то што мање осетимо. И заиста, за
мене се све брзо вратило у нормалу. Био jе распуст, топло лето, сви моjи
приjатељи су опет били ту.

О рату нисмо причали пуно. Нисам ни размишљао о њему. Када jесам,
обично бих се сетио дружења, кошарке, девоjке коjа ми се допала, дечиjих
несташлика коjих jе било више него икад jер су нам очеви били далеко од
домова…  Ретко, сасвим ретко, сетио бих се онох звиждука, сетио бих се
себе како стоjим у довратку и молим се да бомба погоди нечиjу другу
кућу, било чиjу само не нашу. Брзо бих се отресао таквих мисли, сместио
их негде дубоко и покушао да заборавим. Било ме jе стид.

Прошле су године пре него што сам поново у мисли призвао ова сећања.
Данас их се више не стидим. Боле ме али не желим ни да их заборавим. Тих
78 дана нико од нас не сме да заборави. Нити сме да се стиди због
страха и суза. Били смо деца.

Ми, рођени осамдесет и неке, као и касниjе генерациjе, нисмо криви за
ове дане. Нисмо их ни са чим заслужили. Морали смо да их преживимо и
они су нас обликовали, изменили, хтели ми то или не.

Са 14 година сам размишљао о смрти. Плашио се. Молио да уместо мене
узме неког другог. Стидео се сам себе. То нису нормалне успомене jедног
детета. Не смеjу да буду. На срећу, њих не деле наши вршњаци из Париза,
Берлина, Лондона или Њуjорка. На жалост, деле их многи други, широм
света. Неких их и данас стичу. Много jе оних коjи гину.

Морамо се сећати 1999. Памтимо, jер нас памћење људима чини. Памтимо,
не да би мрзели, не да би тражили освету, већ да би знали ко смо. Ово
сећање мора бити заjеднички белег наших генерациjа, подсећање да не
смемо дозволити да се тако нешто понови. На нама jе да обликуjемо свет у
коме живимо, а ко ће боље од нас знати какав таj свет не сме да буде.
Памтимо, да би били бољи људи.

Пише: Петар Ристановић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ