100 година од Албанске гологоте србског народа и војске

Да, прошло је сто година од гологоте Србије у Великом рату, али очекивано то данашњи НАТО режим у Србији покушава искористи за задржавање власти и обесмишљавање саме жртве. Они који су се данас одрекли свих тада ослобођених Србских области и који су уништили србско друштво, привреду, културу и војску, пљунули су на јунаке са Куманова, Цера, Колубаре и Мојковца, а ево сада пљују и на јунаке страдања приликом повлачења србске државе, војске и народа 1916. године. Држе патетичне говоре, полажу цвијеће, екуменисти држе опела, а неки пишу текстове и праве некаве документарне филмове у којима се умањује значај Русије, а увеличава значај Запада. Ништа им није свето. Слично ће урадити и са 100 годишњицом пробијања Солунског фронта.

Истине ради, мора се споменути, да су жртва и страдање србског народа 1915./1916. јединствен примјер у историји. Након пораза исцрпљене србске војске од Њемачке, Аустро-Угарске и Бугарске у јесен 1915. године, имали смо само два избора:

1. Сачекати непријатеља на Косову пољу и највјероватније изгинути у новој Косовској бици, како је предлагао војвода Живојин Мишић

2. Организовано се повући преко Црне Горе и Албаније на обале Јадранског мора, гдје би нас прихватили савезници

Трећи предлог, да склопимо сепаратни мир са Тројним савезом, није долазио у обзир. Краљ и влада су знали, да је најбитније да Србија не капитулира и да се макар у изгнанству одржи континуитет државности. Прихватање сепаратног мира у ком су нам Нијемци нудили чак и неке погодности, не би нас спасило од бруке, понижења и новог страдања, а нарочито од негативних посљедица након побједе Антанте у Великом рату. Исцрпљена до крајних могућности, војска краљевине Србије креће 25. новембра 1915. у три правца преко брда и планина Црне Горе и Албаније. Кренула је војска изморена у два Балканска рата и у операцијам Првог свјетскот рата 1914.-1915., те уништена и разним болестима, а нарочито тифусом, који су донијели мађарски заробљеници. Војска има истрошене униформе, лошу обућу и веома мало хране и лијекова. Једино што има то је вјера и оружје са муницијом, додуше артиљерија и комора су закопане на Косову пред повлачење. Уз своју војску се повлаче и колоне преко 200 000 избјеглица. У изгнаство, у мраз, лед, глад и непријатељство Арбанаса креће читава једна држава. Њен краљ, влада,скупштина и све државне институције. Осим Србијанаца ту су и Босанци, Личани, Сремци, Херцеговци и на крају Црногорци.

Отворена мржња и непријатељство Арбанаса су били жестоко изражени,док с друге стране имамо братску љубав Црногораца и сигурност за изгнанике, који су ишли преко територије краљевине Црне Горе. То је било вријеме опште несреће и просто је било не могуће у тим условима другачије дјеловати. Измучени народ и војска су жестоко страдали на територији вјештачке државе Албаније, упркос савезништву Есад паше Топтанија и присуству италијанске војске на приморју. Мјесец дана је трајало пробијање преко снијега и леда планина Албаније. Хладноћа, глад, изнемоглост и тежак терен су убијали србске мученике, али и то је било мало. Такве смрзнуте, гладне и исцрпљене нападале су их арбанашке банде, не ријетко из засједе, на зачељу или издвојене групице и цивиле. Организоване србске јединице су узвраћале, колико су могле и олобађале робље из арбанашких села. Арбанаси су били подговорени од Аустроугарске и једва су дочекали, да могу да нападају онемоћале Србе. Можда би све другачије било, да је тај крај припојен Србији, када га је србска војска ослободила 1912. Муке србских прогнаника су биле баш Христове.

Повлачење кроз Црну Гору је било пуно лакше. Упрскос веома чудном, а на крају и издајничком држању краља Николе Петровића, некадашњег Цара Јунака, сиромашни народ у свој несрећи је ипак помагао прогнаницима. Црногорци су били и сами гладни, те нису имали нешто много понудити, а мушкарци су сви били у војсци и распорећени по формацијама. Мислим да је непотребно помињати, да је Црна Гора веома каменита и неплодна, а нарочито у то вријеме без могућности да прехрани сопствено становништво. Упркос свему Санџачка војска Краљевине Црне Горе сердар Јанка Вукотића држи положаје и одступницу србској војсци у Мојковачкој операцији од 20. октобра 1915. до 21. јануара 1916. године. Краљевина Црна Гора је капитулирала 16. јануара 1916. и сада аустроугарске трупе могу углавном несметано проћи приморјем до србских трупа у повлачењу. У Скадру се крајем јануара Војсци Краљевине Србије прикључује и око 5000 Црногораца. Тада је већина прогнаног србског народа и војске, већ била на обалама Јадрана у Албанији. Након свих мука и страдања у планинама је вјечно остало негдје око 80 000 србских војника и 120 000 цивила. Народна пословица „Нико не зна шта су муке тешке, ко не прође Албанију пјешке“ најбоље говори о свему. Но ,ту није био крај србским мукама.

Мучени остаци народа и војске су мисли да су остварили циљ, сада треба да их прихвате Савезници, али их стиже ново разочарење. Савезници изналазе разлоге да  не помогну Србима. Извлаче се на опасност од аутроугарских бродова и подморница. Срби, леже на децембарском сунцу и киши поред Јадранског мора, гледају Енлеске, Француске и Италијанске бродове на пучини и умиру. Умиру од глади, исцрпљености и болести. Италијанска влада 28. децембра 1915. шаље упозорење србској влади да њено људство, ни случјно, не прелази ријеку Шкумбу у вјештачкој држави Албанији. Реагује Русија, царски посланик у Риму оштро протествује код Италијанске владе и она повлачи пријетњу. Срби у међувремену масовно умиру. Краљ и влада су у очајању. Претпоставља се да је тада на обалама Јадрана помрло око 20 000 Срба.

Регент Александар Карађорђевић и председник владе Никола Пашић моле руског цара Николаја II Романова за помоћ. Свети руски цар реагује жустро и шаље Великој Британији и Француској ултиматум у коме каже да ће Русија потписати сепартни мир са Њемачком уколико Енглези и Французи не помогну Србима. Тек тада савезници реагују и то опет споро и траљаво. Енглези и Италијани тврде да луке Драч и Љеш нису довољно дубоке за њихове бродове и траже марш изнемоглих Срба на југ према Валони. Мученици крећу на нови пут од преко 200 км,иду кроз мочваре и преко ријека. У том маршу и чекајући Италијане у Валони умире још 10 000 Срба. Италијани напокон украцавају србску војску, али прво коње, па људе. Очигледно је Енглезима и Италијанима било стало да што више Срба помре. На крају Французи преузимају главну улогу и савезници у поморској бици код Драча разбијају аустроугарску морнарицу. Французи заузимају грчко острво Крф, јер је Грчка била неутрална, а њен краљ Константин I на страни Тројног савеза. Напокон крајем јануара и почетком фебруара креће пребацивање Срба на острво Крф. Око 150 000 србских војника пребачено је на Крф од краја јануара до почетка априла. Изморени и тешко болесни Срби почињу да умиру на Крфу. Французи одређују оближње острво Видо за болеснике, гдје умире око 8000 војника од чега је више 5500 сахрањено у море (Плаву гробницу) јер на каменом острву више није било мјеста. На само Крфу је умрло око 2000 Срба. Срби су пребацивани и у Тунис и у саму Француску. Французи пребацују на Крф лијекове и храну, те се србска војска опоравља. Само су Руси разумјели како су се то Срби за два мјесеца опоравили. Како су костури постали поново војници. Вјера, вјера србског војника у Бога и Васкрс Србства.

Срба је на Крфу било око 150 000, а Крфљана једва 90 000 и није забиљежен ниједан случај било каквог недолочиног понашања србских војника. Срби и када су умирали, умирали су достојанствено. Нико није крао, нити нападао крфско становништво. Током априла 1916. на Крфу су већ биле обновљене двије србске армије и почетком маја почиње пребацивање Срба на Солунски фронт. Србски војници су добили углавном нове француске униформе, нешто мало енглеских униформи, а касније и нове србске униформе из Француске. Специфично је било што су старе пушке србске војске (Маузер М 99 и М  910), које су биле боље, замињене новим лошијим француским пушкама (Лебел М86/7, М86/15 и М 1907.). Србски војници су се тешко растајали са својим старим оружјем. У сваком случају Срби су били спремни. Након Гологоте дошло је и до Васкрса Србије!

Нема тачних података о србским жртвана у Првом свјетском рату. Познате су углвном жртве Краљевине Србије, зна се по нешто и о жртвама Краљевине Црне Горе, али колико је било жртва Срба из тадашње А-У, што по затворима, логорима, стратиштима, што по разним ратиштима, поузданих података нема.

У бившој Југославији Први свјетски рат се мало спомињао. Није био неподобан, чак су комунисти тврдили, да су у Првом свјетском рату само Црна Гора и Србија водиле праведне одбрамбене ратове, али није му се придавао значај. Значај је имао Други свјетски и нарочито измишљена епопеја партизана, па су снимљене на стотине филмова и серија о томе, а само један филм о Првом свјетском (Марш на Дрину). Можда је и боље тако, јер ко зна, како би те друге филмове снимили. Можда као што су у новије вријеме снимили  „Свети Ђорђе убија Аждаху“ и „Беса“. Такви филмови боље да се не снимају.

Не би се требало заборавити да су нам Западни савезници након рата наплатили сву помоћ, а Руси су нам помагали бесплатно као браћи.

Страшно је што се данас међусобно поздрављају режимлије из Србије и Грчке, јер нити Србија има Србску власт, нити Грчка има грчку власт. Радује ипак што и данас на Крфу знају пјесму „Тамо далеко“ и памте неке друге и много боље Србе од нас. Можда ће нас то опоменути, да коначно постанемо онакви, какви треба да будемо.

Вјечнаја памјат мученицима Албанске голготе.

Аутор: Игор Војиновић, професор историје.

Извор: Срби на окуп

Везане вијести:

На Крфу и Виду обиљежавање искрцавања српске војске (ВИДЕО)

Нова емисија у серијалу: Час историје – аутора Самарџића и Девића

ВРАЋЕН ПОБЕДНИЧКИ ДУХ: Васкрс Срба на Крфу

Речима непријатеља: Највећу похвалу српском јунаштву дали су најљући противници