10. april, datum koji se vraća

Sva svesna bića poseduju sposobnost trajnog ili privremenog smeštanja određenih podataka u sopstveni nervni sistem s mogućnošću da te podatke kasnije reprodukuju ili ih prepoznaju u bliskim susretima, ukoliko ih nisu dobro zapamtili. U psihologiji taj proces se zove – pamćenje. Psiholozi tvrde da su ljudi skloniji da pamte uglavnom lepe stvari koje su im se događale kroz život dok neprijatna sećanja pokušavaju da potisnu i zakopaju daleko u podsvesti. Opravdano. Međutim, filozof Džordž Santajana piše da „oni koji ne pamte svoju prošlost su osuđeni da je ponavljaju“. I to je tačno. Prošlost svakog čoveka, društva, nacije obiluje raznoraznim iskustvima, i onim lepim, i onim malo manje lepim, i onim užasnim. Kao ljudi, i kao nacija, potvrđivali smo reči psihologa, pamtili smo lepe stvari iz prošlosi, a one malo manje lepe i užasne smo potiskivali, svojim izborom ili nečijim drugim. Rezultat svega toga je bilo ponovno proživljavanje prošlosti. Baš kao što je Santajana i napisao.

Malo datuma u srpskoj istoriji su teški kao što je taj 10. aprila 1941. godine kada je uspostavljena Nezavisna Država Hrvatska (NDH), država Zla i „povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom državom“, po rečima Franje Tuđmana iz 1990. godine. Na prostoru koji je kontrolisala ustaška vlada na najstrašnije načine ubijeno je na stotine hiljada Srba, bez obzira na pol, bez obzira na starost. Ubijana su deca, žene, starci i to samo zbog toga što su bili Srbi, pravoslavne vere. Gudovac, Blagaj, Glina, Jadovno, Pag, Stara Gradiška, Jasenovac, Jastrebarsko, Danica, Prebilovci i mnoga druga mesta stradanja predstavljala su najorganizovanije hrvatske institucije tokom čitavog Drugog svetskog rata, institucije koje su radile do poslednjeg dana rata sprovodeći državnu politiku uništenja svega srpskog. Osim po brojnim stratištima, hrvatska ustaška država je ostala upamćena i po načinu na koji je rešavala srpsko pitanje. Upravo tog  10. aprila bio je otvoren lov na sve što je srpsko. Klanja na kućnim pragovima, u školama, crkvama, logorima, bacanje živih ljudi u bezdane jame,  nabijanja na kolac, sečenje ušiju, noseva, vađenje očiju, takmičenja u klanju Srba, silovanja, ubijanja majki sa bebama u stomacijam, prekrštavanja, proterivanja… Zločini koji se ne mogu opisati rečima.

Uz kratak osvrt na istorijske činjenice, voleo bih da se vratimo na pamćenje. Posle Drugog svetskog rata, u novim okolnostima, u vreme „bratstva i jedinstva“, u vreme izgradnje socijalističke Jugoslavije, zarad održavanja „dobrosusedskih odnosa“, genocidni zločini ustaša su sve više potiskivani iz ljudskih sećanja, iz sećanja upravo onih Srba koji su igrom sudbine preživeli pakao NDH, pakao koji je oduzeo brojne članove njihovih porodica. Uz urođenu potrebu da pamte samo dobro, i uz politiku „bratstva i jedinstva“, sećanje na ustaške zločine je sve više bledelo kod ljudi. Primera ima svuda, i u mojoj porodici, gde deda uvek pre pominje ukus prve čokoladice koju je dobio od italijanskog vojnika nego strašne pokolje kojima je bila izložena njegova porodica. Zaboravljanje svoje prošlosti uvek vodi ka njenom ponavljanju, da opet citiram Santajanu.

I dok su jedni zaboravljali i praštali, drugi su nastavljali sa radom usmerenim ka ostvarivanju „povijesnih težnji“. Početkom 90ih godine, umesto Pavelića, Budaka, Kvaternika, Puka i drugih ustaških glavešina, na hrvatskoj političkoj sceni se pojavljuju njihovi naslednici, nastavljači politike „ubij, pokrsti, proteraj“. Ustaški emigranti su se vratili, srpsko stanovništvo je opet bilo ugroženo, metode obračuna su ostale iste. Kristalna noć u Zadru, „Otkos“ na Bilogori, ubistva srpskih porodica po gradovima (Zagreb, Zadar, Sisak, Karlovac, Vukovar i drugi), logor Lora, Maslenica, Bljesak, Oluja… Poslednja trećina je uspešno sprovedena, Srbi su proterani sa vekovnih ognjišta.

Politika  „bratstva i jedinstva“ je odavno propala. Danas imamo politiku „regionalne stabilnosti i jačanja međudržavne saradnje“. Uveravaju nas da je suživot mogu, da se svi volimo, dok nam u isto vreme zabranjuju upotrebu našeg pisma, dok nam uriniraju po crkvama, dok nam pevaju o ponovnim klanjima. Ali i danas se ljudi trude da pamte samo lepe stvari iz svoje bliske prošlosti. Primera ima svuda, i u mojoj porodici, pa tako roditelji kažu da su najlepše živeli u vreme rata, jer su bili mladi i radili poslove koje su voleli, branili zemlju i obrazovali decu. Bez obzira što im je tada „glava uvek bila u torbi“. Nije drugačije ni sa najmlađom generacijom, pa se tako mnogi od nas, tako i ja, iz vremena NATO agresije najviše sećamo druženja u skloništima sa drugarima iz ulica a malo manje se sećamo žrtava.

Postoje ti „procesi dugog trajanja“ u istoriji, kako studente istorije uči profesor Dimić, i postoji ta ljudska sposobnost zaboravljanja teških trenutaka, kako tvrde psiholozi, i postoji to ponavljanje zaboravljene istorije, kako kažu filozofi, i postoji ta borba protiv zaborava koju biju istoričari. Neke godine se vraćaju, kako kaže naziv knjige Slavka Goldštajna, koju sam dobio na poklon od dobrog prijatelja Nemanje Devića. A mi, ako zaboravimo, ponoviće nam se. Ne zaboravimo.

Piše: Bojan Arbutina

Vezane vijesti:

Travanjska obljetnica

Vladimir Frolov: „Srpska pobuna“ – hrvatska avgustovska laž …

Vatikanski „geometri“ | Jadovno 1941.

Donja Gradina – rasedlavanje hrvatske „istine“ | Jadovno 1941.