​Holokaust se i u Beogradu dešavao pred očima drugih

Povodom teksta Čedomira Antića „Postnacifikacija Srbije“

U oktobru 1941. muški Jevreji su radili na raščišćavanju ulica Beograda, na istovaru robe na pristaništu, na popravljanju kanalizacije i slično. Gledali su kako sugrađani idu na posao, dok su oni iz svog bili izbačeni; kako šetaju i sede po kafanama, dok je njima bilo zabranjeno; kako se voze tramvajima, dok oni nisu smeli da se popnu na njih. Gledali su kako se vraćaju svojim kućama, dok su oni morali da se vrate svake večeri u nemački logor na Autokomandi, pod pratnjom nemačkih ili kolaboracionističkih stražara.

U logoru su slušali kako navijači navijaju za svoj fudbalski klub na obližnjem stadionu, gledali su kako se život odvija u okolnim zgradama, kako stanari ulaze i izlaze slobodno, kako kuvaju i ručaju… Sigurno su čuli sa ulice ispred logora psovke na račun loših vozača ili pešaka. Istovremeno, skoro svaki dan su u većim grupama odvođeni negde na rad iz kojeg se nikad nisu vraćali. Nemci su ih vodili na stratišta, i posle svakog obavljenog zadatka javljali su srpskoj policiji podatke o broju streljanih, kako bi znala na koliko prinudnih radnika može da računa sutradan.

Mesec i po dana kasnije jevrejske žene i deca su po nemačkom naređenju morali da se jave srpskoj policiji i da predaju ključeve svojih stanova. Onda su ih nemački kamioni odveli na Sajmište, logor pod upravom Gestapoa iz Beograda namenjen Jevrejima koji su se nalazili na teritoriji Srbije pod nemačkom okupacijom. Opština grada Beograda je morala da snabdeva logor namirnicama, ogrevom i drugim stvarima. Često nisu slali dogovorene količine, ili su slali pokvarenu hranu. Neretko je nemačka komanda logora morala energično da se žali i da naredi da se „greške“ isprave.

I logoraši na Sajmištu su mogli da posmatraju šta se dešava u njihovom gradu. Gledali su kako ljudi prolaze pored logora peške ka Zemunu i nazad. Gledali su brodove na Savi, nemačke stražare kako nakon završetka smene idu možda da se zabave u Beogradu ili komandanta kako se muči da održi red u tom užasnom, prljavom logoru, leglu bolesti i gladi od kojih su svakodnevno umirali mnogi logoraši.

Neki su uspeli da izbegnu interniranje i da se negde sakriju, često kod srpskih seljaka koji su im pružali utočište. Ali je srpska policija intenzivno tragala za njima, hapsila ih i predavala Nemcima kao trofejni ulov.

I mnogi Romi u Beogradu su doživeli sličnu sudbinu, uz tu razliku da su ih po nemačkom naređenju direktno hapsili srpski žandarmi i policajci i prebacivali ih svojim kamionima u logore.

Da je profesor Čedomir Antić posetio izložbu „Oktobar 1941“ koju je kritikovao u nedavno objavljenom tekstu „Postnacifikacija Srbije“ („Politika“, 23. juna), primetio bi da je povezivanje Holokausta sa svakodnevnim životom nešto nužno prvenstveno iz edukativnih razloga, kako poručuju iz samog Jad Vašema, najvažnije institucije na svetu za očuvanje sećanja na Holokaust. Da je izložbu posetio, shvatio bi da se ne radi o pokušaju da se srpskom narodu pripiše učešće u Holokaustu ili krivica jer nisu spasavali Jevreje, ili čak tobožnja sklonost ka fašizmu. Poruka izložbe je da se Holokaust u Beogradu, kao i u mnogim drugim evropskim gradovima, desio pred očima svih drugih koji su nekako nastavili da „normalno“ žive, i da je to nešto što treba da svarimo i da prenesemo novim generacijama kako ne bi bili, mi ili naši potomci, ti pred kojima se dešavaju strašne stvari dok svi relativno nesmetano nastavljamo svoj život.

Kroz tu prizmu treba čitati i ulogu kolaboracionista. U Srbiji nije postojao snažniji nacistički i antisemitski pokret, ali je zato Nedićeva vlast intenzivno radila da se do toga dođe, i dovoljno je da se slušaju njegovi govori, da se čitaju tadašnje novine, da se prati angažovanje oko antimasonske izložbe i sličnih inicijativa. Nemci su dobro znali da su kolaboracionisti svugde neophodni za uspostavljanje novog nacističkog poretka: istrebljenje Jevreja ne bi bilo tako temeljno sprovedeno u Srbiji da domaće snage nisu profesionalno registrovale Jevreje, vršile nadzor nad njima, vodile ih na prinudni rad, hapsile one koji su se skrivali, snabdevale Sajmište, širile antisemitizam među stanovništvom, učestvovale u pljački jevrejske imovine. Uvek treba imati na umu da je ubijanje Jevreja poslednji čin jednog procesa koji su svakako Nemci isplanirali, ali u čijem su sprovođenju kolaboracionisti imali važnu ulogu. Ukoliko uspemo da promenimo perspektivu i da na taj način pristupimo Holokaustu, biće mnogo lakše govoriti i o genocidu nad Srbima u NDH (koji nije samo Jasenovac), o genezi fašizma, o antifašizmu.

Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu

Izvor: POLITIKA