​Холокауст се и у Београду дешавао пред очима других

Поводом текста Чедомира Антића „Постнацификација Србије“

У октобру 1941. мушки Јевреји су радили на рашчишћавању улица Београда, на истовару робе на пристаништу, на поправљању канализације и слично. Гледали су како суграђани иду на посао, док су они из свог били избачени; како шетају и седе по кафанама, док је њима било забрањено; како се возе трамвајима, док они нису смели да се попну на њих. Гледали су како се враћају својим кућама, док су они морали да се врате сваке вечери у немачки логор на Аутокоманди, под пратњом немачких или колаборационистичких стражара.

У логору су слушали како навијачи навијају за свој фудбалски клуб на оближњем стадиону, гледали су како се живот одвија у околним зградама, како станари улазе и излазе слободно, како кувају и ручају… Сигурно су чули са улице испред логора псовке на рачун лоших возача или пешака. Истовремено, скоро сваки дан су у већим групама одвођени негде на рад из којег се никад нису враћали. Немци су их водили на стратишта, и после сваког обављеног задатка јављали су српској полицији податке о броју стрељаних, како би знала на колико принудних радника може да рачуна сутрадан.

Месец и по дана касније јеврејске жене и деца су по немачком наређењу морали да се јаве српској полицији и да предају кључеве својих станова. Онда су их немачки камиони одвели на Сајмиште, логор под управом Гестапоа из Београда намењен Јеврејима који су се налазили на територији Србије под немачком окупацијом. Општина града Београда је морала да снабдева логор намирницама, огревом и другим стварима. Често нису слали договорене количине, или су слали покварену храну. Неретко је немачка команда логора морала енергично да се жали и да нареди да се „грешке“ исправе.

И логораши на Сајмишту су могли да посматрају шта се дешава у њиховом граду. Гледали су како људи пролазе поред логора пешке ка Земуну и назад. Гледали су бродове на Сави, немачке стражаре како након завршетка смене иду можда да се забаве у Београду или команданта како се мучи да одржи ред у том ужасном, прљавом логору, леглу болести и глади од којих су свакодневно умирали многи логораши.

Неки су успели да избегну интернирање и да се негде сакрију, често код српских сељака који су им пружали уточиште. Али је српска полиција интензивно трагала за њима, хапсила их и предавала Немцима као трофејни улов.

И многи Роми у Београду су доживели сличну судбину, уз ту разлику да су их по немачком наређењу директно хапсили српски жандарми и полицајци и пребацивали их својим камионима у логоре.

Да је професор Чедомир Антић посетио изложбу „Октобар 1941“ коју је критиковао у недавно објављеном тексту „Постнацификација Србије“ („Политика“, 23. јуна), приметио би да је повезивање Холокауста са свакодневним животом нешто нужно првенствено из едукативних разлога, како поручују из самог Јад Вашема, најважније институције на свету за очување сећања на Холокауст. Да је изложбу посетио, схватио би да се не ради о покушају да се српском народу припише учешће у Холокаусту или кривица јер нису спасавали Јевреје, или чак тобожња склоност ка фашизму. Порука изложбе је да се Холокауст у Београду, као и у многим другим европским градовима, десио пред очима свих других који су некако наставили да „нормално“ живе, и да је то нешто што треба да сваримо и да пренесемо новим генерацијама како не би били, ми или наши потомци, ти пред којима се дешавају страшне ствари док сви релативно несметано настављамо свој живот.

Кроз ту призму треба читати и улогу колаборациониста. У Србији није постојао снажнији нацистички и антисемитски покрет, али је зато Недићева власт интензивно радила да се до тога дође, и довољно је да се слушају његови говори, да се читају тадашње новине, да се прати ангажовање око антимасонске изложбе и сличних иницијатива. Немци су добро знали да су колаборационисти свугде неопходни за успостављање новог нацистичког поретка: истребљење Јевреја не би било тако темељно спроведено у Србији да домаће снаге нису професионално регистровале Јевреје, вршиле надзор над њима, водиле их на принудни рад, хапсиле оне који су се скривали, снабдевале Сајмиште, шириле антисемитизам међу становништвом, учествовале у пљачки јеврејске имовине. Увек треба имати на уму да је убијање Јевреја последњи чин једног процеса који су свакако Немци испланирали, али у чијем су спровођењу колаборационисти имали важну улогу. Уколико успемо да променимо перспективу и да на тај начин приступимо Холокаусту, биће много лакше говорити и о геноциду над Србима у НДХ (који није само Јасеновац), о генези фашизма, о антифашизму.

Центар за истраживање и едукацију о Холокаусту

Извор: ПОЛИТИКА