Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Злосутно прољеће

Датум објаве: среда, мај 26, 2010
Величина слова: A- A+

Без обзира на хладноћу, кишу и сусњежицу или снијег, готово сваку вечер у зиму ’40/41. годину доста људи ишло је у варош (центар мјеста Грубишно Поље) слушати радио. У горњем крају мјеста нитко није имао радио-апарата. Не знам колико их је могло бити у вароши, али сви су ишли слушати радио у кућу гдје је кројачку радњу имао Смола. Он је имао радио па би га поставио у гањак (тријем) и ту су га слушали и они који стану у тријем, али, без обзира на временске прилике, и они који у гањак нису стали. Владала је потпуна тишина. Радио је гласно, врло гласно говорио. Слушало се без напрезања. Говорили су разни људи, не знам који, но међу њима је говорио и Мачек. Повремено је на његов говор било полугласних примједби. Најгадније је говорио Павелић. Једном је рекао: “Срби, ван из мајке Хрватске”. На то му највећи број присутних хорски узврати: “Мајку ти јебем”! Полугласно гунђање се настави, па се и то вечерње слушање заврши.

Наредних дана та се Павелићева пријетња стално понављала. Ускоро су по зидовима кућа, које нису имале плотова и вртића између тротоара и куће, освануле некакве пароле, кратице од три слова – ЖАП. Сјећам се те кратице, написане некаквом бордо-црвеном бојом на фарофу, на стану православног свештеника г. проте Јована Марковића. Стоје ту неки људи, гледају то и разговарају о томе, али не знају што значе та три слова. Нисам се ту дуго задржавао јер сам морао на вријеме однијети млијеко и вратити се кући. Доље на Ћоповој кући, па оној до њега и Цапловој исто су написана та три слова. Ту чујем да је то кратица од пароле „Живио Анте Павелић”. Журио сам кући да саопћим што сам видио и сазнао. Отац је то прокоментирао неком псовком и настаде нека врста мука, шутње.

У вечерњим сатима уз петролејку претресала су се разна догађања и вијести. Комшије Чеси све чешће говоре да су они у ствари Нијемци. Долази и до оштрих расправа о Њемачкој, Енглезима, Французима, али и о томе шта треба да ради Југославија. Говори се да су неки резервисти добили позиве. Сваку вечер могу се чути пјесме: “Вјетар пири Србија се шири, киша пада Хрватска пропада”, односно: „Хрватска се шири, Србија пропада” – овисно о томе пјевају ли Срби или Хрвати. Дјеца иду из школе – хрватска, чешка, мађарска једном страном, а српска другом страном пута – и пјевају: “Марширала, марширала краља Петра гарда, корак иде за кораком, а ја Хрват (Србин) под барјаком, бој се бије, бије крв се лије, лије за слободу Хрватске (Србије)”. Будући да сам ту учествовао, Милка Хлавачекова ми негдје касније, кад сам је једном срео 1941. у јесен или ’42. у прољеће, рече: “Маширала, маширала”, а ја шутим и брже се удаљавам јер је Фрањо Хорват из горњег краја Милкин ујак, крвави усташа, а Милка је члан усташке младежи.

Позив за резерву добио је и Дане Бобић, резервни поднаредник коњичког пука Краљице Марије у Вировитици. Дане је сеоска лола. Лијеп, стасит и има грло лијепог гласа. Иде у резерву и у свом стилу пјева откако је изашао из свога дворишта на врх села. Чујемо га већ од куће Илије Грубића и Ринглових кућа. Распалио у свом стилу: “Теци Дрино како-тако, нећеш Швабо прећи лако”, “Краљу Петре, младо српско дете, рано су ти пришили палете (рефрен), да се теби душмани не свете”, „Ој, Хитлеру, јебем ли ти нану, изгубићеш главу на Балкану”. Мати и отац отворише прозоре, испоздрављаше се и он продужи на воз. Настави са пјесмом већ од Сингерове куће: “Краљу Петре, купи војску све под један број, па је шаљи на границу у крвави бој”.

Једне вечери прича се да је у Политици изашла слика аждаје са кукастим крижом, а има седам глава: једна је смрт, друга глад, трећа робија… Дође позив за резерву и моме оцу. Он је солунски добровољац. Илија Грубић и Милан Амиџић исто су добровољци, али они су старији од њега. Донио је униформу кући, јер он неће никамо ићи из мјеста. За пар дана јавише му да униформу врати. То се понављало два пута.

Колико год су вечери уз петролејку стереотипне (увијек скоро иста лица, иста тематика, приче се понављају), ипак има и понешто ново. Дошла нека жена, која је била у посјети кћери у Београду, па прича о скупоћи. Вели: „Оде кћи на пијацу, молим те, и за педесет динара донијела све у рукама”! Страшно је све поскупило, к’о никад. Кажу да је Мачекова заштита активна, да вјежбају као војска. Из учионице у школи видимо како у дворишту иза школе марширају заштитари и умјесто пушака имају некакве штапове. То ја додајем у једну од вечерњих прича о Мачековој сељачкој заштити. Све ове приче стварају некакву чудну напетост, неку атмосферу које раније није било. Такве ствари раније, љетос и зимус, нису биле расправљане. Особито не на такав начин. Причало се колико је тко посијао јечма, ражи, пшенице, колико је тко натопио масти од смокова, какав је тко био ђак од комшија кад су били мали. Причало се о сајмовима – тко је дотјерао најтеже и највеће волове, бика итд.

Чича Илија Грубић је стални вечерњи бесједник. Добио је свраб и не чеше се ноктима, већ трешчицом коју је у ту сврху направио. Он је дошао у Солун из Америке – амерички добровољац. У Америци је научио да свраб није добро драпати прљавим ноктима, сигурније је тресканицом. То је у нашем горњем крају био други наук донесен из Америке. Шандор (Александар) Амиџић, миран психијатријски болесник (у жаргону: он је луд, ал’ је добар, миран), кад би добио да једе (ишао од куће до куће, сам живио) повремено би уситнио нешто круха па би излазио ван и бацао уз некакво, нама нејасно, мрмљање. А наук из Америке је био да би, пошто се накашље, отварао врата и пљувао напоље. То је нама дјеци било смијешно јер тада смо у кући имали земљу па се пљувало по земљи. Узимали смо то као ману, истовјетну бацању мрва круха. Једне вечери чика Илија Грубић је забринуто причао о томе како је Југославија опкољена са свих страна: „Сви су уз Нијемце, само Грчка није, а и она је далеко и мала”. Комшија Трегнер прича да се Југославија не може борити против Нијемаца, а чича Илија и мој отац оштро му се противе. И Русија је далеко па не може помоћи. Посљедња новост је да је југославенска противавионска артиљерија оборила нечија два авиона над Битољем. Једино се чуде како су их погодили кад је магла, али се некако сложише: оборио их је онај који је то знао!

 

< Свједочанства о геноциду                          Садржај                                        Бомбардиран је Београд, рат је почео >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top