Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Зашто ћу поћи на Јадовно

Датум објаве: уторак, фебруар 16, 2016
Објављено у Моје Јадовно
Величина слова: A- A+
Боготражитељи узносе Часни крст на Слану, мјесто логора смрти 1941. Острво Паг, Хрватска. ФОТО: Алекса Стојковић
Боготражитељи узносе Часни крст на Слану, мјесто логора смрти 1941. Острво Паг, Хрватска. ФОТО: Алекса Стојковић

Требало ми је много година да схватим, да су заборављена стратишта, нова светилишта нашег народа и да се мој деда на Јадовну, као и стриц у Јасеновцу, кроз мучеништво посветио.

Питали су ме зашто идем на Јадовно. Питали су ме гдје је то. Питали су ме и шта је то. Крваво стратиште на Велебиту на које је давно требало отићи, али није имао ко да ме поведе, рекох.

Није имао или смио ко ни да ми каже, ни да укаже на Јадовно. Памтим само нејасну, недоречену причу из дјетињства како су деду једног дана из куће, од породичне трпезе, одвели људи у црним униформама. Тек седамдесет двије године касније, на прагу својих четрдесетих, сазнаћу да је убрзо након хапшења на св. Илију 1941. отишао ускотрачном пругом са станице Илиџа код Сарајева пут Госпића, у сточном вагону са ко зна колико још невиних Сарајлија. Оставио је шесторо сирочади, од којих је најмлађи био мој отац, стар свега шест година, који је касније свог оца, пострадалог без разлога, кривице и суђења, једва, као кроз маглу, памтио. Али је зато запамтио живот у усташком Сарајеву, глад, страх и како му је „свануло“ кад су у град „дошле Швабе“.

А онда је све то скоро потпуно заборављено. Нико о томе, као по нечијој команди, није говорио. Деда се ријетко помињао; мој стриц, очев брат који је страдао у Јасеновцу, готово никада, као ни други стриц који је погинуо на самом крају братоубилачког рата на планинама око Сарајева. Само је стриц-војно лице у пензији понекад говорио како је он оца и браћу „осветио“. Ко зна шта је та, највјероватније братоубилачка, освета подразумијевала. А ја сам тек много година касније схватила да су заборављена стратишта нова светилишта нашег народа и да се мој деда на Јадовну, као и стриц у Јасеновцу, кроз мучеништво посветио.

Зато идем на Јадовно, да се поклоним сијенима светих мученика јадовничких, међу којима је и мој деда. Идем на Јадовно, на ходочашће једном парчету земље и камена, бездану освећеном невином крвљу. Идем на Јадовно, да на светој Литургији која ће се служити над Шарановом јамом измолим од мученика опроштај за несхватљив заборав и немар. Да на помену код Часног Крста Христовог страдања, на мјесту логора Јадовно, узнесем просто „Вјечнаја памјат“, на које је мој деда толико дуго чекао.

Идем на Јадовно јер је и оно и сва друга стратишта моје. Моје Јадовно.

Кроз свете мошти свог претка, јадовничког новомученика, ја сам одавно већ тамо.

Пише: Зорица Ђоковић, Београд

Везане вијести:

Созерцаније

Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.

Дани сjећања на Јадовно 1941-2014.

Ходочашће Јадовинско 

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top